ZLOČIN KOJI SRBIJA NE ZABORAVLJA: Maskr radnika BIA u Nišu trajao više od 20 minuta, ubio petoro kolega, pa PRESUDIO SEBI
Vladan Rovčanin (43), bivši radnik BIA koji je 2003. godine u Nišu ubio petoro svojih kolega, nađen je mrtav u sobi Specijalne zatvorske bolnice, na odeljenju psihijatrije deset godina kasnije.
Zorana Vučićević, portparol Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde, Rovčanin je počinio samoubistvo tako što se obesio čaršavom o rešetku na prozoru.
Rovčanin je devet godina proveo na psihijatrijskom lečenju, pošto mu je tadašnji Okružni sud u Nišu izrekao meru obaveznog čuvanja i lečenja u psihijatrijskoj ustanovi. On je 30. septembra 2003. godine u Centru BIA u Nišu ubio na licu mesta četvoro i teško ranio troje kolega - jedan od njih je kasnije podlegao povredama.
"PRETIO JE DA ĆE OTIĆI PO PIŠTOLJ" Gosti kafića brutalno pretukli Kovid redara, pa kuvarici polomili prste
"OTIŠLA JE DA KUPI JELKU I VIŠE SE NIJE VRATILA" Porodica sumnja da je Svetlana (58) druga žena koja je nestala u požaru
HAPŠENJE U PROKUPLJU: Trojica muškaraca iza rešetaka zbog iznude
Posle upada u sedište BIA, ubio je načelnika odeljenja Radoja Novićevića (49), njegovog pomoćnika Momčila Momčilovića (41), sekretaricu Anu Radulović (27) i operativca Tomislava Dragovića (41). Teško je povredio Slavišu Derikravića, Radeta Aksića i Nebojšu Vasića (38), koji je posle 20 dana umro.
Mera bezbednosti izrečena je Rovčaninu jer je komisija psihijatara КP bolnice u Beogradu potvrdila nalaz niških veštaka da je Rovčanin bio neuračunljiv. On je, prema svedočenju kolega koji su preživeli pucnjavu, toga jutra došao u kancelariju, tražio upaljač od kolega i otišao. Nekoliko minuta kasnije, čula se prigušena rafalna paljba.
Prema tvrdnji očevidaca, krvava drama trajala je više od 20 minuta. Vladan je upao u kancelariju načelnika odeljenja Radoja Novićevića. Usput je, sa oružjem na gotovs u kancelariju ugurao sekretaricu Anu Radulović. Minut-dva Rovčanin je razgovarao sa njima, a onda počeo da puca. Ubio ih je oboje, izašao iz kancelarije i ušao u sledeću, kod pomoćnika načelnika Momčila Momčilovića, gde je došlo do nove rasprave i pucnjave. Momčilović je uspeo da skoči na prozor, iako je Rovčanin pucao u njega. Na simsu se dohvatio za klima-uređaj, ali je Rovčanin prišao prozoru i ponovo pucao. Momčilović je pao na plato i slomio obe noge.
Rovčanin je krenuo ka sledećoj kancelariji i pucao u Nebojšu Vasića, a zatim u prostoriju u kojoj su bili Rade Aksić i Nebojša Delikravić.
- Pogledali smo se i uglas rekli: ’To je Vlada’. Pokušali smo da blokiramo vrata, ali je on pucao kroz njih i obojicu nas ranio. Кada je ušao, uhvatio sam ga za pušku. Rvali smo se, a kada sam mu oteo hekler, dohvatio je pištolj. Posle pucnjave, uspeli smo da izađemo na ulicu, gde nam je ukazana pomoć - rekao je kasnije ranjeni Aksić na suđenju.
Rovčanin se nakon napada na njih dvojicu uputio ka prizemlju, gde je na stepeništu naleteo na Tomislava Dragovića i ispalio rafal i u njega. Izašao je iz zgrade Biroa BIA, prišao ranjenom i povređenom Momčilu Momčiloviću i ubio ga. Zatim se mirno predao policijskoj interventnoj patroli, koja je na poziv Delikravića i Aksića stigla ispred zgrade.
Jedan od ključnih svedoka, Rovčaninova supruga Marina nije svedočila na suđenju, ali je pročitan njen iskaz iz istrage, kada je potvrdila da je njen suprug smatrao da ga kolege prate i proganjaju.
Vladan Rovčanin je 11 godina je bio radnik, prvo Resora državne bezbednosti MUP Srbije, a potom i Bezbednosno-informativne agencije. Sa svojim kolegama sa Кosova je u leto 1999. godine iz Prištine premešten u Niš, gde je formirano odeljenje za Кosovo i Metohiju Centra BIA - Niš. Rođen je u Prištini maja 1970. godine, a živeo je u Gračanici. Završio je Poljoprivredni fakultet u Beogradu, bio odličan student. Odmah po završetku studija zaposlio se. Bio je oženjen i imao je dvoje dece.
Nakon što je odjeknula vest da se Rovčanin obesio u zatvoru, oglasio se i otac ubijene Ane za medije: "I bolje je što se sam obesio nego da zbog njega ja idem u zatvor! Međutim, trebalo je to da uradi odmah, a ne da čeka deset godina", kazao je tada Milivoje, čija je ćerka Ana bila sekretarica kosovskog odeljenja BIA.
- Rane su još duboke. Da je prošlo i 100 godina, ne bih mogao da zaboravim dan kada mi je ubijena ćerka! Bio sam nezadovoljan sudskom presudom kojom je Rovčanin proglašen ludim i poslat u psihijatrijsku bolnicu. To je bila nepravda za naše najmilije koji su stradali od njegove ruke. To sam smatrao tada, isto smatram i danas, i tako ću misliti dok sam živ! Znao sam da Rovčanin može da izađe na slobodu i želeo sam da se to desi! Nisam se toga plašio, on je trebalo da se plaši - rekao je 2003. godine ogorčeni Milivoje.
