"Amerika je dobila hladni rat, RAZORILA SRBIJU, stavila Evropu u džep - A ONDA SE POJAVIO PUTIN!"
Zato je ruski predsednik i popularan u Srbiji.
Amerika je dobila hladni rat, stavila u džep istočnu Evropu, smrvila Srbiju, Irak i Avganistan i sasvim uzgredno pokazala da je Evropa ništa... A onda se pojavio Putin, piše Miroslav Lazanski, čiju kolumnu za Politika.rs prenosimo u celosti:
Srpski ministar o značaju Putinove posete u trenutku kad je briselski dijalog – mrtav
Penzionisani američki general Dejvid Petreus izjavio je nedavno „da je Vladimir Putin najbolji poklon NATO-u od vremena hladnog rata”. Potvrdio je tako činjenicu da Amerika uvek mora da ima nekog protivnika: komunizam, terorizam, Rusiju, Kinu... I nije bio u pravu Mihail Gorbačov kada je u smiraj raspada Sovjetskog Saveza rekao Džordžu Bušu: „Učinićemo vam nešto strašno, ostavićemo vas bez protivnika.” Gorbačov je to zaista i uradio, ali to nije umirilo aspiracije SAD i NATO prema širenju na Istok, pri čemu je Zbignjev Bžežinski jasno poručio da „SAD više nikada neće dozvoliti da bilo koja država u svetu dostigne moć nekadašnjeg Sovjetskog Saveza”.
I bilo je tako sve do pojave Vladimira Putina. Njegov govor na Bezbednosnom forumu u Minhenu 2007. godine bio je proročanski, jer poručio je Zapadu: „Svet nije samo vaš”. Godinu dana kasnije dogodila se Gruzija, devet godina ranije Kosovo, pa Irak i Libija, i Moskva je shvatila da je svet 21. veka svet vojno jakih. Posle je stigao državni udar u Ukrajini, pa Krim, a onda i Sirija. Upravo je Sirija dovela do toga da Moskva i Vašington razmene stavove o tome ko je „izuzetna nacija”, a ko nije.
Može se reći da je kodeks ponašanja i mapa puta američke supersile 21. veka moderna imperijalna doktrina, to je najnacionalističkiji i najkonzervativniji plan još od vremena Ronalda Regana. Pojednostavljeno to znači da SAD nikome neće dozvoliti da pokuša da dovede u pitanje američku vojnu superiornost, niti da Vašington želi da toleriše stratešku pat-poziciju u kakvoj je bio za vreme hladnog rata sa Moskvom.
To je pokazatelj jedne imperijalne gramatike, koja svoj vrhunac dostiže u nacionalnoj fantaziji da SAD predstavljaju neku vrstu legitimnog naslednika Rimskog carstva. Vladimir Putin je pre nekoliko godina u svoj kolumni u „Njujork tajmsu” argumentovano osporio to nasledstvo, američka desnica bila je konsternirana.
„Nijedan narod 19. veka ne može da održi korak sa našim osvajanjima, našim kolonijalnim uspesima i našom ekspanzijom, ništa nas više neće zaustaviti”, izjavio je još 1895. senator Henri Kebot Lodž. Političari su, prema čuvenoj formulaciji Teodora Ruzvelta, sanjarili o jednom „splendid litl vor”, ili „sjajnom malom ratu”, koji bi pružio opravdanje za međunarodnu ekspanziju SAD. Teodor Ruzvelt se divio britanskom imperijalnom književniku Radijardu Kiplingu: „Hoću da SAD postanu dominantna sila na Pacifiku. Američki će narod ostvariti najveća dela jedne velike sile.” Novinar Mars Henri Voterson je ovaj imperijalistički duh devedesetih godina 19. veka rezimirao ponosnim, ali istovremeno i proročkim rečima: „Mi smo jedna velika imperijalna republika, pozvana da izvrši presudan uticaj na čovečanstvo i da svet oblikuje onako kako to do sada nije pošlo za rukom nijednoj drugoj zemlji, pa čak ni Rimskom carstvu”.
„Činjenica je”, pisao je pre sedam godina uvodničar „Vašington posta” Čarls Krauthamer, jedan od najuticajnijih ideologa američke nove desnice, „da od Rima nijedna zemlja nije posedovala takvu kulturnu, ekonomsku, tehničku i vojnu nadmoć”. Još 1999. u vreme bombardovanja Jugoslavije Krauthamer proklamuje: „Amerika štrči nad svetom kao kolos. Otkako je Rim razorio Kartaginu niko drugi nije dostigao takve visine.” Rimsko carstvo postalo je tako u Vašingtonu referentna tačka nove američke desnice. Analogija sa Rimom, kao i sveprisutnost reči „imperija” u američkoj štampi svedoče o izgradnji jedne imperijalne ideologije, jer Amerika nije slučajno danas vojno angažovana u zemljama gde su nekada bile angažovane britanske kolonijalne trupe: Avganistan, Bliski istok... Izgradnja danas „posrnulih” država i njihovih demokratija samo je nastavak posla nekada samosvesnih Engleza pod kolonijalnim šlemovima.
Još jedan ideolog američke desnice Dajneš Džsouza, koji je radio kao istraživač na „Huverovom institutu”, objavio je pre 19 godina članak vrlo rečitog naslova „Pohvala američkoj imperiji”, u kojem kaže „da bi Amerikanci konačno trebalo da spoznaju da je njihova zemlja postala najuzvišenija imperija koju je svet ikada poznavao”. Ovim publicističkim palikućama nove američke desnice pridružio se i profesor Stiven Piter Rouzen sa Harvarda: „Naše vreme nije vreme borbe protiv nekog rivala, jer njega naprosto nema.”
To što ideja o imperiji radikalno protivreči klasičnom tokvilovskom samoopažanju Amerikanaca, uterujući pritom u laž i ideju da Amerika predstavlja demokratski izuzetak među modernim državama, to očigledno ne predstavlja nikakav nepremostiv problem za američku novu desnicu. U tom kontekstu Evropa ne figurira kao samostalna strategijska sila, već kao zavisna zona koja nema ni volje ni sposobnosti da brani svoj raj, njena zaštita zavisi od volje Amerike da vodi rat. Zbignjev Bžežinski je to lepo formulisao: „Naše evropske saveznike držimo u stanju zavisnosti, ostale evropske zemlje koja nam plaćaju danak su pod našim tutorstvom, ujedno sprečavamo i moguće udruživanje varvara”.
Krauthamer mu se, ne baš suptilno, pridružio: „Amerika je dobila hladni rat, stavila u džep istočnu Evropu, smrvila Srbiju, Irak i Avganistan i sasvim uzgredno pokazala da je Evropa ništa. ”
Onda se pojavio Putin i otvoreno rekao da to neće ići baš tako. Zato je i popularan u Srbiji.
