ČETVRTI PUT NAJBOLJA: Isidora je odmalena želela da bude POLICAJAC, a ovaj OSEĆAJ je i dalje motiviše (FOTO)
Branila se snagom svog tela
Isidora Radovanović je lice koje građanima uliva sigurnost i koje povezuju sa poštovanjem reda i zakona, sa očuvanjem mira, koje izjednačavaju sa hrabrošću – da izabere i opstane - i koje vešto krije više od 20 godina službe i nešto više od 40 godina života. Isidora Radovanović je policajac, četiri puta nagrađivan u Policijskoj stanici Zemun za osam godina, koliko praksa isticanja najboljeg u ovoj beogradskoj opštini postoji. Poslednji put je kao „radnik meseca“ istaknuta u oktobru 2017. godine čime je postala i najnagrađivanija među kolegama.
Pročitajte i:
U PS Zemun radi poslednjih deset godina – prvobitno kao koordinator za porodično nasilje, potom kao deo tima za prevenciju, sve češće kao nezvanični portparol MUP-a, daleko van granica Zemuna.
Iako pronalazi zadovoljstvo u preveniranju vršnjačkog nasilja i radu sa decom koju uči o bezbednosti i lepom ponašanju, sve više pronalazi sebe u ovoj poslednjoj i „nepriznatoj“ ulozi.
- Moja profesionalna želja je da budem portparol MUP-a. Govorim savršeno engleski, nemački, imam dovoljno iskustva, znam terminologiju, znam procedure, znam zakone... Da ne budem sad arogantna, al‘ to je istina. Ipak, toga još nema u sistematizaciji MUP-a – kaže dodajući da svojim javnim istupanjem približava rad policije zajednici, uz nagoveštaj da nadležni nisu upoznati sa njenim još uvek neostvarenim snom.
Iako se ne bi reklo, vremena za njegovo ispunjenje, nema još mnogo. Naime, Isidora je „osam godina pred penzijom“.
- Pošto imam završen pravni fakultet, nadam se da ću otići u advokaturu. Biću parničar, ne mogu da štitim kriminalce – odgovara bez imalo nesigurnosti u to šta budućnost nosi.
A u prošlosti je bivalo i napeto. Dok još nije bila u PS Zemun, bila je napadnuta, umalo upucana, ali bez neprebolnih rana. Uzvraćala je vatru, branila se snagom svoga tela, i s verom u sebe menjala organizacione jedinice.
ONA NIJE OBIČNA POLICAJKA, NJEN KOMŠILUK JE JOŠ NEOBIČNIJI: Zovu me u tri ujutru i pitaju...
- Žene u policiji prolaze istu obuku kao i muškarci. U velikom broju slučajeva boljih su rezultata nego muškarci, kako u gađanju, tako u tehnikama samoodbrane, sprovođenju posebnih policijskih veština – kaže ističući već uočljivu nejednakost na čeonim pozicijama: - Mi smo žene solidarne. Navikli su se muškarci u našoj službi na nas. Ali ima mnogo visokoobrazovanih žena, a nema ih na položajima načelnika, pomoćnika komandira, komandira. To još uvek nije premošćeno u našoj sredini.
Mada svesna rada u „muškoj službi“, ne oseća se diskriminisano.
- Položaj žene u policiji zavisi isključivo od nje i od toga kako će da se ponaša, postavi i ispunjava zadatke. Ja sam se za to izborila – kaže smatrajući se srećnicom zbog toga što se od šeste godine, kada se odlučila za ovaj poziv, „možda i naivno“ drži početnih uverenja o poslu kojim se bavi.
Pored priznanja, motiviše je, kako sama kaže, sjajan osećaj spasavanja života.
Još uvek me drži entuzijazam. To što sam sve vreme policajac moj je najveći profesionalni uspeh - naglašava ne odolevši da podseti na onu staru kako se najbolje radi posao koji se voli.
