OLUJA U HAGU - ZLOČINI BEZ KAZNE: Kako je Tribunal od ratnih zlikovaca Gotovine i Markača napravio heroje?
Umesto osude za progone, deportacije, pljačke i zločina protiv čovečnosti dobili su slobodu
Danas i sutra obeležava se 26 godina od hrvatske vojno-policijske akcije "Oluja", u kojoj je, prema podacima ubijeno i nestalo više od 2.000 Srba, a prognano iz ognjišta više od 280.000.
Dok Hrvatska tradicionalno slavi Dan pobede i domovinske zahvalnosti, Srbi obeležavaju komemoracije, pomene i sećaju se svih ubijenih i prognanih. Oluja nad Krajinom zavila je stotine hiljada ljudi u crno, a da je zločinački poduhvat Hrvata prošao nekažnjeno, dokazuje (ne)delovanje Međunarodnog suda u Hagu i Međunarodnog suda pravde.
Prošlo je 26 godina, Srbija ne zaboravlja žrtve, ali hrabro čuva mir: Šta sada kažu srpski političari - BREME "OLUJE"
Kovačević o "Oluji": Kakvi to ljudi slave klanje Srba, čije to majke nazdravljaju nad telima žrtava?
Narodni poslanik Bursać za SD: Monstruozna zločinačka akcija "Oluja" nastavak genocida iz 1941. godine
Za zločine počinjene nad Srbima tokom i nakon operacije Oluja, optuženi su generali Hrvatske vojske (HV) Ante Gotovina, Ivan Čermak i Mladen Markač.
Sudilo im se za progone, deportacije, pljačke, kršenje zakona i običaja ratovanja, zločine protiv čovečnosti.
Tužilaštvo Haškog tribunala dokazivalo je da je operacija imala još jedan, nelegitiman cilj - trajno uklanjanje srpskog stanovništva. Taj nezakonit cilj je, prema optužnici, ostvaren u udruženom zločinačkom poduhvatu Gotovine, Čermaka i Markača, a na čijem čelu je bio tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman.
Drugo sporno pitanje u Haškom tribunal, oko kojeg su se koplja lomila koplja Raspravnog i Žalbenog veća jeste pitanje svrhe granatiranja gradova na početku operacije.
Tužilaštvo je insistiralo na mišljenju da samo naređenje Gotovine da se "pod topovsku paljbu stave gradovi" Knin, Obrovac, Benkovac i Gračac, jasno ukazuje da je namera saučesnika udruženog zločinačkog poduhvata bila da se neselektivnim granatiranjem naseljenih mesta izazove panika među civilima, kako bi se naterali u beg, što se upravo i dogodilo. Odbrana je, ipak, iznela dijemetralno različito mišljenje. Oni su tako tvrdili da je granatiranje gradova bilo selektivno, odnosno usmereno na vojne ciljeve i ključne položaje neprijatelja, a civilne žrtve ili oštećenja civilnih objekata prema njohovom mišljenju bila su minorna.
Raspravno veće konstatovalo je da su članovi hrvatskog vojnog i političkog vrha delili zajednički cilj trajnog uklanjanja srpskih civila iz Krajine putem sile ili pod pretnjom sile, što je predstavljalo ili je uključivalo progon, deportaciju i prisilno premeštanje.
Cilj operacije bio je da se broj Srba koji će ostati u Krajini svede na minimum, ali da se stanovništvo ne ukloni potpuno. Između odbrane i tužioca postojalo je potpuno slaganje u vezi sa jednom stvari - tokom, a naročito nakon operacije Oluja počinjen je određen broj ubistava. Oko svega ostalog strane su se sporile: razmere zločina, status žrtava, motivi ubistava...
Optužba tvrdi da je u toku i nakon Oluje ubijeno više stotina Srba, uglavnom civila, kao i određeni broj vojnika izvan stroja, koji više nisu učestvovali u borbama. Žrtve su pretežno bili stariji muškarci, ali i žene, invalidi, koji nisu mogli da napuste svoje domove. Konačno, generali vojske i celokupno rukovodstvo nisu preduzeli nužne mere da spreče ili kazne počinitelje.
Odbrana je osporavala sve, počevši od broja žrtava, do njihovog statusa. Tvrdili su da su mnogi od ubijenih šezdesetogodišnjaka ili sedamdesetogodišnjaka mogli biti vojnici, a ne civili. Kako je odbrana tvrdila, ubistva su uglavnom bila povezana sa pljačkama, i njihov motiv je bio čisto koristoljublje, a ne progon Srba. I na kraju, odbrana je tvrdila da zapovednici vojske nisu znali za zločine koje su izvršavali pripadnici HV.
Osim ubistava, progona, deportacija, uništavanja napuštenih srpskih kuća, akteri udruženog zločinačkog poduhvata su nastojali da spreče povratak izbeglih Srba, administrativnim i birokratskim merama, kako bi trajno osigurali ono što je Oluja donela, zemlju bez Srba.
Odbrana je tvrdila da masovniji povratak srpskih izbeglica nije mogao biti moguć sve dok se ne normalizuju odnosi Hrvatske i SR Jugoslavije. Odbrana je tvrdila i da nijedna država ne može kolonizovati sopstvenu teritoriju. Međutim, opravdanje za useljavanje Hrvata u napuštene srpske kuće odbrana je našla u zaštiti od njihovog paljenja i pljački.
Presuda Raspravnog veća izrečena je 2011. godine. Optuženi Gotovina i Mladen Markač jednoglasno su proglašeni krivima za sledeća krivična dela: progoni na političkim, verskim i rasnim osnovama, ubistva, pljačke, bezobzirno razaranje i orkutno postupanje, zločini protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja rata. Gotovina je osuđen na 24, a Markač na 18 godina zatvora. Ivan Čermak oslobođen je po svim tačkama optužnice.
Žalbeni postupak trajao je rekordno kratko a sama presuda napisana je na samo 54 stranica. Poređenja radi, prvostepena presuda napisana je na 1.400 stranica, a suđenje je trajalo 303 sudska dana. Žalbeno veće je većinom glasova poništilo zaključke prvostepenog veća i oslobodilo je Gotovinu i Markača.
Sramne oslobađajuće presude zatim su se našle pred višom sudskom instancom - Međunarodnim sudom pravde. Međunarodni sud pravde u Hagu odbacio je hrvatsku tužbu i srpsku protivtužbu za genocid. Sud je utvrdio da, tokom rata u Hrvatskoj, vlasti u Beogradu i njihove snage nisu počinile genocid nad Hrvatima. S druge strane, Srbija, prema mišljenju Suda, nije dokazala da su hrvatske snage tokom akcije "Oluja" počinile genocid.
Sud je odbacio i kontratužbu Srbije jer je utvrdio da nad Srbima u Kninskoj Krajini, tokom operacije "Oluja" u leto 1995, nije počinjen genocid.
Oslanjajući se na konačnu oslobađajuću presudu Haškog tribunala hrvatskom generalu Anti Gotovini, Sud je utvrdio da nije dokazano da su vlasti i snage Hrvatske imale "genocidnu nameru" da krajiške Srbe unište kao etničku grupu, što je nužan uslov za genocid.
Ratni zločinci posmatraju se kao heroji, dok su žrtve i prognani ignorisani i odbačeni. Pokornik politike, a ne zakona, Haški tribunal ostaće upamćen kao mesto gde je pravda zauvek ostala slepa i nedostižna, mesto u kojem se sudije ponašaju kao loši stečajni upravnici samo prema Srbima. Presude Haškog tribunala simbol su sramote za pravosuđe i međunarodno pravo. Iza Haškog tribunala, nakon donošenja oslobađajućih presuda ratnim zločincima, ostaje samo jedini valjani dokaz - gde se dobro plati tu lako nastaje lažna istina.
