ISPOVEST SRPSKOG OLIVERA TVISTA: "Imam mnogo planova, a samo jedan san..."
Ovo je srpska priča o Oliveru Tvistu, jednom od mnogih koji neprimetno odrastaju iza kontejnera i socijalnog sistema naše zemlje. O izgladnelom siročetu, koje su češće koristili no što su mu pomagali.
Zašto ja, kao druga deca, nisam imao pravo da odrastem barem sa majkom, pita se Tadija Simović (19), srpski Oliver Tvist.
- Htela sam neki drugi život bez tebe, bio je kratak odgovor moje majke koji sam čekao 12 godina - kaže Tadija za Blic na početku našeg razgovora.
Žilavo siroče
- Rođen sam u Smederevu. Oca nisam upoznao i isprava smo bili samo mama i ja. Do moje šeste godine smo lutali po Srbiji, tražeći ne znam šta. Onda me jednog dana samo ostavila. Sreli smo se tek 12 godina kasnije - priča Tadija, odavno pomiren s najvećim strahom svakog deteta.
Prešao je u hraniteljsku porodicu, prvu koja će ga primiti.
- Tri godine su brinuli o meni, dok me jedan njihov štićenik nije ispekao živog. Stavio me je na plotnu šporeta, legao preko mene i nije puštao dok nisam počeo da cvrčim. Ukućeni su čuli vrisku, skinuli me sa šporeta i odvezli u Hitnu - hladnim glasom će Tadija.
Na koži, kaže, još nosi bele ožiljke ali oni su nebitni, jer ova bol nije najveća koju dete može da podnese.
- Najviše je bolelo kada me je ostavila majka, posle toga sam okamenio. Tako je to kad si niko, samom sebi nevažan, dodaje on.
U drugoj porodici proveo je osam godina.
Gradove znam po kantama
- Spavao sam pod stepenicama i jeo iz kontenjera. U njima uvek ima hrane, a petkom i subotom kad se izlazi - prava gozba! Gradove najbolje znam po kantama, a švercom ili stopom, prešao sam mnoge. Jednom sam tako u Smederevu slučajno naleteo na majku. "Čao, mama" - "Ćao". Samo smo se mimoišli. Bar više nisam morao da se prisećam njenog lika - sleže ramenima.
Druga porodica
- Selo je pričalo kako sam im rob, ali radim bez pogovora, jer sam živeo u njihovoj kući. Krov nad glavom, kakav je da je, nije mala stvar. A taj krov mi je sa završetkom svake školske godine polako izmicao iz ruku - priča ovaj dečak.
Istog dana kada je maturirao kao kuvarski tehničar, hraniteljima je prestala da stiže socijalna pomoć.
- Rekli su da mogu da ostanem ako platim za sobu. Od čega? Nisam se iznenadio, znao sam da me ulica čeka. Uvek je bila tu, kao jedino obećanje za dete bez roditelja. Uzeo sam ovu torbicu i u nju stavio ceo svet - ličnu kartu i prazan novčanik... i otišao - pokazuje Tadija na jeftinu crnu torbu, koja odudara od njegove skupe odeće.
Torbica "Uličarka"
Torbica, koju je krstio "Uličarka", menjala mu je jastuk, a katkad i ćebe. Zajedno su se kalili pod zakonom ulice.
- Potražio sam majku, poslednji put, na 18. rođendan.
- Hoćeš li mi pomoći jednom u životu? - Ne mogu, sine.
Nisam bio tužan, već besan. Polomio sma vrata, odjurio na železničku i seo u prvi voz. Bez karte, kondukter me je izbacio u nekom pustom selu. U prvoj kafani saznao sam da sam u Markovcu i da jednom farmeru treba radnik. Odmah su me vlasnici, baka i deka, skinuli golog nasred sobe i okupali! Dali su mi čistu odeću. Servirali pečenje, ajvar i kolače! Posle toliko vremena bio sam sit - oblizuje se Tadija.
TUŽAN PRIZOR U NOVOM PAZARU: Devojčica (6) spava na ulici (FOTO)
Posao u kafani
Na farmi je mesec dana radio, izrastao i ugojio se.
- Vratio sma se u Inđiju, potrošio platu i opet ostao na ulici. Našao sma posao u kafani kao kuvar. A onda me je jednog dana gazda čuo kako pevam u kuhinji. Preporučio me je svom prijatelju, menadžeru Romanu Iliću, i od tog dana, moj život se menja - objašnjava on.
Ilić je prepoznao Tadijin talenat.
- Dao mi je da živim u njegovoj kući u Barajevu. Počeo sam da nastupam, snimio tri pesme i preko noći sa klupe prešao na uštirkanu posteljinu. Od Tadije Simovića Roman je napravio Manuela Brata - veselo će on o svom novom imenu u životu.
To "Brat" je, kaže, dodao da bi ukazao svoje srodstvo sa celim svetom.
- Moje bezazleno lice je ogledalo svih nas, bez uvrede, koji znate kako je to živeti sa roditeljima u toplom domu, sa bakom koja je skuvala ručak i dedom koji vadi 200 dinara za džeparac. Zato sad dajem sve od sebe da postanem neko.
Imam mnogo planova, a samo jedan san - da jednog dana svog unuka sačekam sa autobusa i da mu uzmem torbu. Posle toga mogu da umrem - sniva devetnaestogodišnjak.
