JA I ZDRAVKO PONOŠ: Dva ratna druga

Bilo je to 1991. godine, kad se u Kninskoj krajini zahuktavao rat. Otišao sam tamo kao dobrovoljac. Zanimljivo je da do tada nikad nisam nogom kročio u Hrvatsku.  Pri čemu ne računam nekoliko noćnih proputovanja vozom Zenica-Beograd, preko Vinkovaca.

I danas se sećam uzbuđenja i ponosa koji su me obuzeli kad smo u Strmici prešli granični punkt, pa malo kasnije, kad smo naišli na tablu sa imenom Knina. Ej, nije mala stvar, ide se u rat. Za svoj narod. Došlo vreme da se ponavljaju junaštva iz srpskih guslarskih pesama.

Prvu noć sam konačio baš u Golubiću. U tom selu se nalazio centar za obuku „knindži“ ali nisam prespavao u njemu već u jednoj napuštenoj privatnoj kući u koju nas je smestio Martićev telohranitelj Neša Marić.

Uz povremene odlaske u Beograd, u Hrvatskoj sam ostao sve do potpisivanja Vensovog plana. Malo ratovao, malo dovodio dobrovoljce, malo dogonio ratni materijal i tako.

Onda su Hrvati, muslimani i Srbi počeli kondicione pripreme za rat u BiH. Trebalo je ići i braniti svoje selo, svoju kuću. Da srpski narod na Kupreškoj visoravni ne doživi novi genocid, nova klanja. Da ponovo u mom Blagaju ne pokupe devetoricu braće Marića i ubace u jamu na Raičevoj kosi, kao što su to učinili uoči Ilindana 1941. godine.

Kako sam na ratište otišao kao već afirmisani novinar, tada na dužnosti glavnog i odgovornog urednika beogradskog „Studenta“, političari su planirali da se bavim pisanjem i propagandom ali umesto pisaće mašine i kancelarije ja sam odabrao pušku i izviđačko-diverzantsku jedinicu.

Bilo mi je nepojmljivo da sedim u kancelariji i slušam tutnjavu sa fronta. Kao što mi je pre toga bilo nepojmljivo da sedim u Beogradu i rat u kojem se moj narod bori za goli opstanak gledam na televiziji. Zdravku Ponošu, Krajišniku, aktivnom oficiru JNA, nije bilo nepojmljivo. On na ratištu u Krajini, tamo gde se branio ne samo njegov narod, već i njegova rodna kuća, njegovo selo i njegova porodica, nije proveo ni jedan dan.

Bruka. Za koju ne postoji opravdanje. Posebno za nekog ko se kandiduje da bude predsednik države. Kako god obrneš i okreneš to je nespojivo sa moralom i tradicijom srpskog oficira. Ali i sa profesionalnom dužnošću. Pa za čije babe zdravlje se školovao za oficira, o trošku države i po Ilici i Knez Mihailovoj šepurio u uniformi, nego da, ako se zarati, ratuje? 

Posle povlačenja JNA iz Hrvatske i BiH svi oficiri koji su rođeni u te dve republike dobili su preporuku Generalštaba u Beogradu da idu kući. Da se vrate u zavičaj, uključe u Mladićevu ili Martićevu vojsku i pomognu odbranu Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.

Postupajući po toj preporuci, mnogi krajiški oficiri su u zavičaju proveli ceo rat, desetine njih su i poginule,  drugi su ratovali godinu ili dve, bilo je i onih koji su, iz raznoraznih razloga, sa ratišta vrlo brzo zbrisali nazad u Srbiju ali su, ipak, došli. I danas mogu svojoj deci da kažu: sine, bio sam tamo, borio se. 

Malo je oficira JNA koji su rođeni na teritoriji Krajine a koji na ratištu  nisu proveli baš ni jedan dan. Potonji general Ponoš je jedan od njih. 

A da je došao u svoj Golubić, moj nesuđeni ratni drug i nesuđeni predsednik Srbije, čak ne bi ni ratovao jer se u vojsci školovao da bude nekakav radiotelegrafista, pa bi bio daleko od fronta, na bezbednom. Međutim, čitam njegove izjave da je on u to vreme kad su dobrovoljci iz Srbije i BiH hrlili u Krajinu, da brane njegov Knin, umesto o borbi razmišljao da zbriše i iz Srbije – u beli svet. 

Nadgornjavam se sam sa sobom pokušavajući da nađem neko opravdanje za Ponoša. Ako ne profesionalno, ono bar moralno. Da nešto izburgijam. Ali ne ide. Kad je nešto nakaradno, nakaradno je i gotovo.  Ne ide da krajiški oficir, iz stana u Beogradu, na televiziji, u papučama, pijuckajući đus, dok mu žena sprema palačinke, gleda kako mu oko rodne kuće padaju granate. Bije se, gine se. A tamo mu otac, majka, brat...Tamo mu komšije, koje brane i svoju i njegovu kuću. 

Ne znam da li to nije učinio zato što mu je žena Hrvatica (za četiri godine na ratištu sreo sam više oficira Hrvata koji su ratovali u VRS, a oženjenih Hrvaticama i muslimankama je bilo koliko hoćeš), da li zato što je možda plašljiv (a što se onda nije školovao za apotekara, već za oficira),  da li zato što mu se lagodan život u Srbiji nije menjao za neizvesnost i muke ratišta (a kome jeste?), da li zato što zbog odsustva patriotizma nije podržavao borbu svog krajiškog naroda...

Šta god da je u pitanju, ne ide mi u glavu da se oficir sa tako ogromnom falinkom u svojoj oficirskoj karijeri usudi kandidovati za predsednika Srbije, za njenog vrhovnog komandanta. 

Piše: Dušan Marić