INTERVJU Jovičić o kampanji Budućnost Srbije: Predsednik Vučić ovime pokazuje da je svakodnevno uz građane Srbije

Na kampanju Budućnost Srbije, pre svega gledam kao jedan pristup predsednika Srbije, koji je svakodnevno sa svojim građanima. Mnogi dovode u pitanje kako se ta kampanja plaća, ali jednostavno predsednik samo radi svoj posao. Znate, on nije salonski predsednik, kao što su bili neki predsednici. On nije kao oni što su samo na Andrićevom vencu primali određene delegacije, pričali određene priče i na neki način obmanjivali narod. Ovo je čovek koji je svakoga dana, u svakom okrugu u našoj zemlji, u svakom mestu, u svakom selu, svakom gradu, gde želi da prenese građanima šta je to što Šrbija mora da uradi u narednom periodu, na koji način ćemo da podižemo našu zemlju. Predsednik Vučić u razgovoru sa građanima želi da dobije informaciju koji su to problemi koji moraju da se reše, šta je to što možda nije išlo dinamikom koja je bila poželjna, ili šta su eventualno lokalni funkcioneri propustili da urade u predhodnom periodu. Na taj način imate jednu dobru analizu sveopšteg stanja šta se dešava u čitavoj Srbiji, ne samo u Beogradu i zbog toga zaista svaka čast predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, što pokazuje pre svega  jednu neverovatnu energiju, ali i odgovornost prema poziciji koju obavlja i prema narodu koji ga je izabrao na mesto predsednika Srbije.

Njih plaši što predsednik razgovara sa građanima. Oni nemaju politiku, to je evidentno, nemaju nikakvu strategiju, nikakav plan kako da se reše gorući problemi u našoj zemlji. Jedan od najtežih, da kažemo gorućih problema koji moramo da rešimo jeste pitanje Kosova i Metohinje. Takođe, i u ekonomskom smislu, oni nemaju plan, i ne nude ništa Srbiji kako bi naš narod bolje živeo i imao veći standard, jer o tome se priča već nekoliko godina unazad. Ali, opet iako pogledate, kakav god plan da ponude, oni su imali priliku da sprovedu sve te planove koji su možda bili u opticaju, iz razloga što su vladali ovom zemljom gotovo petnest godina. Mogli su da podignu našu ekonomiju, i da sačuvaju naša javna preduzeća, da nemaju propale privatizacije, da 400.000 ljudi ne ostane bez posla, da nemamo neverovatan dug koji smo imali, javni dug koji smo koji smo zatekli 2012/13 godine.  Sve su oni mogli da urade, imali su možda, daleko bolju situaciju u datim trenucima. Međutim, uradili su sve suprotno od toga. Ljudi su ostali bez posla, napuštene fabrike, propale privatizacije, javni dug je porastao na neverovatnih 80 odsto BDP. Jedna neodgovorna politika vođena je prema Kosovu i Metohiji, jer sve ono što danas imamo kao činjenično stanje na KiM, to su oni usvojili kroz njihove sporazume koje su pravili od 2000. godine pa do 2012, a  koji su se pokazali kao loši. Danas, kada vi želite da rešite taj problem, jer je jednostavno neizdrživo je da narednih trideset godina imamo nerešeno pitanje koje nas koči u svim ostalim segmentima našeg društva, oni govore kako vi vodite jednu neodgovornu politiku. Međutim, pogledajte da se svakoga dana i kancelarija za KiM, i svi mi smo se uključili u borbi da naši ljudi dole bolje žive, a pod pokroviteljstvom naravno predsednika Aleksandra Vučića, koji je na KiM otišao više puta u ovih poslednjih pet godina nego svi oni zajedno što su obišli bilo koji grad na teritoriji centralne ili bilo kod dela Srbije. Njima je valjda teško da se voze, teško im je da pričaju sa ljudima, teško im je da pokušavaju da reše njihove probleme. Najlakše je da napravite neki okrugli sto, neku konferenciju i da samo pričaju kako ovde treba da bude bolje, a da ne ponudenikakvo rešenje. Možda je još lakše da sednete u avion pa odete u Brisel ili bio koji deo zapadne Evrope i da pljujete po svojoj zemlji da govorite kako je ovde sve uništeno, a ne govoreći i ne priznajući da su baš oni uništili ovu zemlju.

Više puta smo rekli da je Palilula najveća opština i jedna od najnezgodnihih opština za rad iz razloga što nije ravnopravno razvijena. Imamo rualni rualni deo, imamo centralni deo i nešto između toga. Uvek vam je nedovoljno sredstava, tako da, ne možete da izađete u susret i da rešavate sve probleme podjednako. Ono što je važno, mi imamo reko bih, nekoliko pravaca koje smo zacrtali: to je infrastruktura, i tu smo odmakli podaleko ali nedovoljno da bi smo zaista odradili one stvari koje su goruće u našoj opštini. Uključujući sa martom ove godine biće 85 asvaltiranik ulica od 110 koje smo zatekli neasfaltiranih. Ulice ćemo asfaltirati u ovoj i još dvadesetak ulica u sledećoj godini, što znači da nećemo imati neasflatirane ulice na teritoriji naše opštine.

Kanalizaciju kao jedan najveći problem koji smo zacrtali rešicemo u narednih nekoliko godina. Ali, ono što je važno,  počeli smo da uvodimo kanalizacionu mrežu u naselje braće Marić. Ako me pitate da li je dinamika dobra, moj odgovor je ne nije, ali dešava se nešto i pomera se u tom pravcu. Ono što mi očekujemo u 2019. godini jeste to odobrenje čuvenog i nekoliko puta najavljenog kredita Evropske banke za investicije EIB-a. Očekujemo 30.000.000 eura kreditiranja, a kreditna linija, će biti namenjena samo za kanalizacionu mrežu. Namesnska sredstava koja će morati da se utroše u namenu narednih šest do sedam godina. Zamenik gradonačelinika je o tome govorio više puta i preuzeo na sebe obavezu da taj kredit zaista i potpiše se sa gradom Beograda da bismo imali sredstva za jednu dinamiku, relaksirajuću dinamiku za kanalizacionu mrežu za teritorije leve obale Dunava naše opštine.

Ulažemo novac u  renkostrukciju izgradnje vrtića, renkostrukciju škola, to nam je veoma važno. Ono što je važno iz domena zdrastva, a to je da ćemo ove godine početi izgradnju najvećeg Doma zdravlja, a to je Dom zdravlja u Borči o kome smo govorili već nekoliko meseci. Prostiraće se na preko 6.000 m2 i biće potpuno opremljen sa modernom tehnologijom. Osoblje će biti iz svih segmenata zdrastva prisutno u tom Domu zdravlja, što znači da građani neće imati više potrebu da prelaze most, osim u nekim zaista teškim situacijama. Tako da ćemo dobiti jedan Dom zdravlja koji će moći da odgovori na potrebe građana u narednih 30 do 40 godina. S obzirom da mi sada imamo oko 100.000 stanovnika na levoj obali, taj Dom zdravlja će moći da podmiri potrebe do 200.000 građana, što znači da je i tendencija širenja naše opštine ukoliko bi se nastavila 20-30 godina smo sigurno mirni sa tim kapacitetima, što je za Palilulu jedna velika stvar, i pre svega za levi deo naše obale.

Ono što nam je plan u oblasti kulture to je da u toku ove godine rešimo birokratske probleme sa imovinom i zemljištem, da pronađemo sredstva. Mislim da ćemo uspeti da počnemo sa izgradnjom jedne ustanove kulture na levoj obali Dunava, mislim da to građani zaslužuju. S obzirom da na levoj obali nemamo takve sadržaje gde bi građani mogli da pogledaju neki film, besplatne predstave, da imamo radionice za decu, da imamo kulturno umetnička društva koja će nastupati na teritoriji naše opštine na levoj strani, tako da su to stvari sa kojima ćemo se mi suočavati i boriti da ih na neki način prevučemo i izgradimo u narednom periodu.

Imaćemo nekoliko dobrih stvari i na Desnoj obali. Očekuje nas rekonstrukcija svih vrtića, dečijih, asfaltiranje ulica. Jedan deo Marijane Gregoran koje su u katastrofalnom stanju iz prostog razloga što se kompletna instalacija menjala u tom delu Karaburme, provlačio se toplovod, gasovod, imali smo telekomunikacije, sada evo i vodovod. Kada to završimo trideset godina više niko neće imati potrebe da buši ponovo asfalt koji će biti nov i koji će biti u toku ove godine postavljen. Ambulanta u Višnjičkoj banji, tu je takođe došlo do nekih urbanističkih problema, ali gledaćemo da to prevaziđemo, da rešimo, i da izgradimo i novu ambulantu u Višnjičkoj banji, s obzirom da su sada nehumani uslovi u ambulanti koja podseća, izgleda  kao brvnara, ali ne ona na Zlatiboru, nego onu baraku koja ne liči ni na šta. Zbog toga se izvinjavam građanima što se leče u takvim nehumanim uslovima.

To je projekat koji zavisi rekao bih od Vlade Republike Srbije i resornog Ministarstva koje se time bavi. Mi smo dobili određene informacije šta je tu planirano. Mislim da se u ovom trenutku rade urbanistički planovi kako bi izgledao taj tehnološki park, jer čitava ta oblast podrazumevaće ne samo kineski naučno-tehnološki park koji će se graditi, nego će podrazumevati i naše investitore koji će tu ulagati u industrijsku zonu. To bi za Beograd, a prevashodno za opštinu Palilila, bilo nešto bi promenilo potpuno sliku ovog dela grada Beograda. Mi tu očekujemo nekoliko hiljada radnih mesta. Ako ste vi opština na kojoj se to dešava, naravno da će najviše zaposlenih biti sa opštine gde se gradi taj tehnološki park i čitava industrijska zona. Od poreza bi imali više novca u budfžetu grada Beograda, a samim tim u budžetu opštine. Taj deo Palilule se rapidno razvija, pre svega jer je izgrađen most koji povezuje Zemun i Borču, odnosno povezuje sve pravce prema autoputu sa našom opštinom, što omah investitorima deluje primamljivo da oni ovde krenu da ulažu novac i otvaraju fabrike, pogone, mala i srednja preduzeća. To je ono što mi želimo da uradimo i da budemo kao na primer što Obrenovac ima meitu, da mi imamo isto tako neke određene fabrike koje će zapošljavati naše ljude na teritoriji naše opštine. Mislim da smo pored sada Stare Pazove i Inđije i tih opština koje se nalaze neposredno pored autoputa, da se Palilula sada svrstava u opštinu koja isto može da ponudi takve uslove kao što su oni ponudili i smanjili svoju nezaposlenost za gotovo tri odsto nezaposlenih na teritoriji nekih opština.

Po planu bi to trebao da bude magistralni put koji povezuje Beograd i Zrenjanin. Ono što je za nas važno je da mi imamo Zrenjaninski put koji do prvog skretanja za Borču ima četiri trake. Međutim imamo jedno suženje koje je na dve trake i tu imamo nekoliko problema – jedan od problemna je što na trasi na kojoj treba raditi proširenje imamo određene objekte koji su pravljeni u poslednjih 30 godina jer u to vreme niko možda nije ni znao da će se taj put širiti, nisu toliko bila gusta naseljena mesta. Ako radite ekspoprijaciju, vi morate da srušite određene objekte, a imamo problem što ti objekti nisu legalizovani. Tim ljudima koji poseduju te objekte, ne možemo da damo obeštećenje iz prostog razloga što oni nisu legalni. Imali smo slične situacije na drugim opštinama, zato, dinamika tih sprovođenja planova ide dosta sporo, ali mislim da će se naći rešenje i u direkciji i sa novim zakonom koji bi možda, eventualno, trebao biti usvojen u budućnosti.

Mi nemamo nikakav uticaj, osim da posmatramo kao i vi iz medija, s obzirom da opštine nemaju nikakve nadležnosti. Decentralizacija koja je trebala da zaživi – nije, nadam se da će zaživeti u budućnosti. Opštine nemaju nikakvu decentralizaciju i koliko god da vi imate energije i koliko god da imate kreativan tim, morate biti u nekom proseku iz razloga što vas zakoni i statuti, sve ono što je usvojeno obavezuje. Opštinama je 2008. poslednji udarac zadao Dragan Đilas kao gradonačelnik Beograda, koji je uzeo i ono malo ingerencija koje su opštine imale. Od tad se ništa nije promenilo. Ja sam veoma često govorio javno, ne plašeći se da to iznesem, da opštine u ovakvom statusu najbolje bilo ukinuti i postaviti sedamnest članova veća koji bi eventualno i bili zaduženi za svaku opštinu, skupljali neke podatke po terenu i neke probleme zapisivali i onda išle određene institucije i to obrazložile i tražile rešenje. Bilo bi pre svega mnogo brže, jeftinije, ne biste imali toliki broj zaposlenih koji faktički ne mogu da opravdaju zašto su na svom poslu jer nadležnosti nema. Ono što mi uliva nadu, a to je da aktuelno rukovodstvo grada Beograda radi progresivno na izmeni statuta grada Beograda. Da bismo izmenili statut, moraćemo, pre svega da usvojimo novi zakon o glavnom gradu, očekujemo to u toku ove godine. Opštinama bi se dale veće nadležnosti da bi smo rasteretili grad Beograd, da biste mogli da odgovorite brže na neke probleme, naravno, pod kapom grada Beograda i pod kontrolom odeđenih sekreterijata i javnih preduzeća, ali je važno da možete kao opština da rešite npr. 200m vodovodne cevi, ili da asfaltirate negde ulicu a da to ne bude samo gde nema života i gde nema vegetacije. Jer, po sadašnjem statutu  možete samo da radite negde po nekim periferijama, a iako imate para ne možete da uradite tamo gde je možda najneophodnije jer u tom trenutku to u direkciji ili u Beograd putu nije u planu ili nemaju novca, vi imate – dajte nama mogućnost da to uradimo, dajte nam mogućnost da počnemo da živimo realan život a to je da ne izgovaramo čuvenu rečenicu “ to nisu naše nadležnosti“, jer to nikoga ne zanima. Svako želi da mu se dovede put, cev, da mu se zameni azbestna cev, ugradi kanalizaciona mreža ( nek‘ ide i po metar), pa ćemo za dvadeset godina to završiti.

Nemamo nikakve informacije. Moramo pre svega da vidimo plan oko metroa, s obzirom da su postojali neki objekti koji su se našli na trasi metroa, oni će biti srušeni, što zaista podržavam svim snagama, jer ljudi mogu biti bahati, ali tolika osionost i tolika bahartost da vi izgradite negde gde znate da će biti stanica metroa ili bilo šta, to je po meni zaista nerazumljivo. Ne znam kakva će biti sudbina.

Ne znam. To valjda ima čovek u sebi ili nema. Ja ne znam da li sma to genetski nasledio ili stekao, s obzirom da mi ono stečeno nije baš u najlepšem pamćenju. Imao sam veoma težak život, rastao sam bez majke, u bedi, nemaštini, siromaštvu, veoma jednom nestabilnom društvu. Izbegao sam iz sredine koja je danas popularna kao Srebrenica, došao ovde, znači, jedna konfuzija čitavog života. Na kraju krajeva, danas sam ostao sam, nemam ni oca, ni majku, ni brata ni sestru, ni baku. To su neki valjda delovi života koji vam ostanu ucrtani. Onda, znate koliko vam je bilo teško, koliko ste se borili, koliko ste proziveli strahova. I, danas, kada vam je neko dao šansu i prepoznao kvalitet, pre svega, mislim na predsednika Srbije Aleksandra Vučića, jer je nama mladima dao šansu da pokažemo šta možemo  i koliko možemo. Danas, kada neuporedivo imate više mogućnosti, onda imate potrebu da pomognete onima koji su u istoj ili sličnoj situaciji kao što ste bili vi. Ne mogu da kažem da je to samo moja zasluga, zasto što ljudi oko mene su humani i solidarni i donose mi informacije gde i kome treba pomoći, jer ne možete da imate sve informacije u svakom trenutku. I, onda pozivamo i kompanije, pozivamo i fondacije, i mi i iz ličnih sredstava i naših prihoda pomažemo i najstarijima, pomažemo i deci, pomažemo i socvijalno ugroženima koliko možemo. To je možda kap u moru onima kojima je potrebna pomoć, ali ono što možemo da uradimo jeste da pošaljemo simboličnu poruku svima da se uključe. Jer, ako se uklučimo..i sad nedavno dok sam bio na teritoriji Kim, nije samo materijalno, bitna je i reč i pažnja, da saslušate, da posetite i popričate sa njima, a ukoliko budete u mogućnosti i da im naravno materijalno pomognete. Mi smo to uradili bezbroj puta i nastavićemo da radimo dalje. Ono što smatram kao svoju osobinu, nastaviću to da radim i kada ne budem više na ovoj poziciji, da li je to za godinu dana ili za tri ili za pet, nije vazžno nastaviću to da radim i da pomažem ljudima i da koliko god mogu brinem o njima.