"Moj tigar je ipak preživeo "Oluju" i čekao me" Ovo je priča o jednoj mladosti, tužnoj prošlosti i budućnosti koja i danas boli
"Oluja" kolona duga 27 godina koja se i dan danas pamti.
Četvrti avgust, dan koji je promenio mnoge živote. Promenio, a neka čak i odneo, zauvek. Četvrti avgust, akcija "Oluja", godišnjica, ni manje ni više nego obeležavanje 27 godina od stravičnog agresorskog čina Hrvata nad Srbima...
NE SMEMO DA ĆUTIMO O ŽRTVAMA! Vučević o godišnjici "Oluje": Mi poštujemo, žalimo, oplakujemo naše stradale Srbe - ko će ako ne mi!
HRVATI NE POSUSTAJU: Ponose se grbom Pavelićeve NDH, a Vučić im kriv što ih podseća na njihove ZLOČINE!
OSTALO JE GORKO SEĆANJE NA GOLGOTU: Stojakovići iz Jošavice sa bebom u naručju odbegli od zločinačke "Oluje"
Šta još reći, šta dodati što se ovih 27 godina nije reklo, kazalo i pokazalo, zar ne? Čiju još bol, tugu, jad i bedu pomenuti, a da već nije pomenuta...?
Postoji, postoji još jedna tragična ljudska priča koja nije ostala ispričana, za koju ljudi još nisu čuli, a koja je vredna pomena!
Ispovest M.M. koja je htela da ostane anonimna, a da ipak podeli svoju tugu i bol za rodnim mestom, za Srbom, za svojim domom, za domovinom, rodnom kućom, igralištem, dvorištem, detinjstvom, uspomenama na oca, majku, starijeg brata, svoje uspomene... sa svima onima koji su istu sudbu doživeli, proživeli i preživeli.
Ovo je priča M.M., priča jedne sasvim obične žena koja se i dan danas vraća u svoj Srb, vraća se u svoju domovinu, vraća se svom plavom nebu, jer lepšeg plavetnila još nije videla, zelenoj šumi i bistroj reci pored koje jedino oseća mir.
- Bila sam te sreće da osam dana pred "Oluju" pokupim dete, sednem na autobus i odem iz Srba. Meni su svi ostali u Srbu i roditelji i brat. Svi moji izbegli su na dan "Oluje". Moj tata je toga dana seo na traktor i stavio sve ukućane, i mamu, i komšiju, a iz kuće su poneli samo ono malo stvari što su mogli, što su stigli i što se moglo poneti - priča svoju priču M.M. drhtavim glasom i nastavlja:
- Oni su išli preko Osredaka, na Trubar, na Ostrelj i tim delom su išli sve do Beograda traktorom "IMT 539", sve do dalekog Beograda - nastavlja M.M.
Čuveni traktor iz "Oluje" preživeo je do dan danas. Još uvek se koristi, sada je dobio i priključne dodatke, brat M.M. ga koristi kao da se ništa nije dogodilo - a sve se dogodilo!
Priča nam M.M. da od momenta kada su krenuli u tu dugu i tragičnu kolonu nije imala nikakvog kontakta sa njima sve do Banjaluke kada je otac uspeo da nađe neki telefon preko kojeg se javio da su živi, zdravi i da idu prema Beogradu. To je bio jedan jedini kontakt - paradoksalni kontakt - sreća i tuga isprepletani u isto vreme.
- Komšinica koja je krenula sa njima, koja je sa sobom nosila bebu staru šest meseci, ona je putovala sa njima, a moja braća su pošla sa tetkom i oni su poslednji izašli iz Srba... Posle njih ostala je samo pustoš, samo stoka napuštena, napuštene kuće, ogromna tuga i jad - objašnjava M.M.
Govori ova žena setnim glasom da se i dan danas naježi kada se seti te "Oluje" pre 27 godina.
Kada su roditelji stigli u Beograd propada ceo svet i tek tada kreće prava "muka" i "borba". Do tada imaš jedan cilj, jasan. Izvući sebi i drugima živu i zdravu glavu, a za ostalo ćemo polako, međutim, kada se do tog cilja, srećnom sudbinom dođe, sledi pravi pakao... Bez rodne kuće, bez dvorišta, bez tvog parčeta neba i zemlje... Gde ćeš, kud ćeš i kome ćeš?
- Kada su stigli u Beograd, mi smo roditeljima morali da iznajmimo stan u Borči. Tu su oni odseli jedno vreme, nakon toga su prešli u Banovce, tu su bili u kući jednoj dok nismo uspeli da sami sakupimo novac i kupimo kuću u Novoj Pazovi. Oni su ubrzo posle toga iz Nove Pazove otišli za Englesku i ostali gore gde su se i razboleli od silnog stresa i svih muka koje su ih zadesile - priča M.M. i dodaje da su zdravstvenu pomoć našli samo u ovoj zemlji, ni u Srbiji ni u Hrvatskoj nisu naišli na pomoć, lekarsku negu i podršku i pored šoka koji su proživeli i doživeli.
- Tata je ostao bez noge, bio je šećeraš, mama je imala reumu i pritisak, ona je još iz Srba otišla bolesna. Kasnije je otac preminuo, mada smo uspeli da ga prebacimo ovde i da ga sahranimo, dok mi je majka i dan danas nepokretna. Sa druge strane, brat mi se vratio u Srb, ima sada ovde i kuću i stoku, i krave i ovce i sve. Uspeo je da renovira kuću i to je prednost i radost sada - rekla je M.M. i dodaje da i pored njenog brata u Srbu danas ima i našeg stanovništva, ima i škola i dece po školama ali nije to ono što je nekada bilo.
