ONAKO, ONAKO: Vučićeva diplomatija, majka Ivana Cankara i Josip Đerđa
U jednoj pripoveci veliki slovenački književnik Ivan Cankar opisuje savet koji mu je majka dala kad je zbog nastavka školovanja krenuo u Ljubljanu, veliki grad.
Zabrinuta starica mu je savetovala da ni slučajno ne ide po kolovozu, jer može da ga zgazi neki automobili ili kočija. Ali da ne ide ni skroz ispod streha kuća, jer sa krovova može da padne neki crep i udari ga u glavu.
Na pitanje dečaka a kako onda da ide, majka je odgovorila: Idi sine onako, onako...
NAJBRUTALNIJA LAŽ ĐILASOVIH MEDIJA: Vučić obećao sankcije Rusiji za 60 dana?!
ODLOŽENO VEČERAŠNJE OBRAĆANJE VUČIĆA: Predsednik doneo odluku, poznat i razlog
ZAŠTO HRVATIMA SMETAJU SRBIJA I VUČIĆ? Srljaju u ambis, a ne odustaju od napada na našu zemlju
U prevodu, malo tamo, malo amo. Balansiraj. Politika koju vodi Aleksandar Vučić me sve više podseća na taj savet. I to je najpametnija, najmanje štetna, politika koju Srbija u ovom turbulentnom i rizičnom vremenu treba da vodi.
Na spoljnopolitičkom planu otvoreno se ne zameriti ni Zapadu, ni Rusiji. I jednoj i drugoj strani popuštati postepeno. Tamo gde se mora i tamo gde se ne ugrožavaju vitalni interesi Srbije. Dati prst, da se ne bi dala ruka.
Na međunarodnim forumima glasati protiv ili za Rusiju u skladu sa nacionalnim interesima. Danas protiv, da bi se sutra, tamo gde je važnije, moglo glasati za.
Primiti Kristofera Hila ali dan pre toga razgovarati sa Aleksandrom Harčenkom. Ukratko, ponašati se kao predsednik koji ima težak zadatak da državni brod provede kroz oluju. Na način da brod bude oštećen, jer je svakom pametnom jasno da se bez oštećenja ne može proći ali da ona ne budu takva da ne ugroze plovidbu.
Na unutrašnjem planu, činiti sve da se obezbedi što veće nacionalno jedinstvo. Da bude što manje nezadovoljnih. Sastati se sa liderim najveće opozicione stranke Draganom Đilasom i ponuditi mu ruku saradnje. Hoćete da ponovimo izbore za Beograd? Ponovićemo ih. Iako imam lagodnu većinu da formiram prestoničku vlast. Idemo na proleće na nove izbore, pa ako Beograđani do tada promene mišljenje, poštovaću to mišljenje. Ponoviti izbore u Bujanovcu da Albanci ne bi ostali bez svog predstavnika u srpskom parlamentu. Ukratko, ponašati se kao predsednik države, predsednik svih građana.
To je danas politika Aleksandra Vučića. Posle Slobodana Miloševića u vreme Rambujea i agresije NATO na SR Jugoslaviju, ni jedan predsednik Srbije se nije nalazio ni izbliza u tako teškoj situaciji u kojoj se on nalazi.
Od početka vladavine on i Srbija na svojim leđima nose dva teška bremena, vode dva teška rata. Jedan je za Republiku Srpsku, drugi je za Kosovo i Metohiju. Na jednoj strani obuzdavati Milorada Dodika, na drugoj strani ne dozvoliti da Dodik ne bude previše oslabljen jer sve ukazuje da bi njegov pad bio iskorišćen za destabilizaciju i urušavanje Republike Srpske. Pomagati Srbe i srpske opštine u južnoj pokrajini ali do granice čiji prelazak bi mogao da znači da će ostati bez zaštite okupatora. Zvuči paradoksalno ali je to realnost: zaštita okupatora. A sad je tu i rat u Ukrajini. Previše i za malo šira pleća nego što su srpska.
Protivnici ovakve politike kažu: Vučić ne sme da sedi na dve stolice. A što ne bi smeo? Ako je to u interesu Srbije, to mu je obaveza. Mada se svi ozbiljni analitičari slažu da on sedi na jednoj, srpskoj stolici.
One koji se zgražavaju što Vučić ne pristaje da Srbija vodi spoljnu politiku Rusije, kao i one što dižu galamu i svakodnevno izazivaju paniku zbog toga što Beograd ne uvodi sankcije Moskvi, što se već jednom ne privoli jednom carstvu, što stalno pravi kompromise sa sobom i drugima, često vrlo nepopularne, podsećam na sporazum Staljina sa Hitlerom i jednu izjavu jugoslovenmskog komunističkog diplomate Josipa Đerđe.
Kada je 1939. godine odlučio da sa Hitlerom sklopi sporazum o nenapadanju, sovjetski lider je znao da će to naići na opštu osudu Zapada i na zgražavanje većine Rusa. Jer, kako zaboga da komunisti sklope sporazum sa fašistima i nacistima, koji su okupirali pola Evrope. Staljin je znao i da potpisivanjem sporazuma neće svoju zemlju poštedeti nove germanske agresije.
Ali je računao da će sporazumom kupiti još godinu-dve mira. Koje mu trebaju da nejaka sovjetska industrija Crvenoj armiji proizvede što više tenkova, topova i aviona. Pokazalo se da je to bila ispravna računica. Da nije kupio te dve godine, Crvena armija ne bi mogla da se oporavi od od strašnog udara, pravog nogdauna, koji je doživela prvih meseci agresije 180 nemačkih divizija, Moskva, Lenjingrad i Staljingrad ne bi bili odbranjeni.
U jednoj prilici, govoreći o poslu diplomate, Josip Đerđa je izgovorio i sledeću rečenicu: pravi diplomata i državnik mora da bude u stanju da, ako je to potrebno, ubedljivo demantuje i ono što je rekao pre pola minuta.
Ko nije razumeo ovo do sada, uzalud mu je dalje objašnjavati.
