OTVORENO O SVEMU! Autorski tekst predsednika Srbije Aleksandra Vučića

Postoji ona stara priča o seljanima koji dovode majstore da im srede oronulu crkvu. I kada majstori pitaju kakva crkva treba da bude, seljani kažu: "Pa, da bude i veća i lepša, ali da se ništa ne promeni."

Kada naiđeš na to, a Srbija je, neretko, divan primer, postoji samo jedan lek.

Da ljudima, svim ljudima, kažeš istinu.

Da svima bude jasno da nerešavanjem kosovskog čvora Srbija gubi, gubi ono što joj je najvažnije, a to su njena deca i njena budućnost. Da nežnim srpskim ušima, nenaviklim na surovu kosovsku istinu, kažeš da na našem Kosovu i nije sve naše, a ako jeste, da pitaš narod – a šta bismo mi to radili sa najmanje 80 albanskih poslanika u našoj skupštini i da li bi doveka Srbiju, uz sve naše srpske svađe, vodili neki Tači i Haradinaj. Sve i da to hoće, a neće.

Da kažemo licemernima koji podržavaju tzv. zamrznuti konflikt da je to nemoguće, kao što je nemoguće Kosovo bez Albanaca. Naš posao je da sprečimo da Kosovo ostane bez Srba.

Kompromis u politici nije poraz, on je pobeda. Kompromisa ne sme da bude samo sa budućnošću. Ovo govorim iako znam da to Srbi neće i ne žele da prihvate, jer lakše je živeti u sopstvenim mitovima i hvalospevima nego u realnosti. Sve do prvih dnevnica zbog kojih će deo njih da štrajkuje, jer su, valjda, dnevnice bile glavni razlog što su učestvovali u odbranu otadžbine. Ne damo više pare za takve dnevnice, ali ćemo obnoviti sećanje na stvarne junake i poštovanje prema njima, na one koji su ranjeni u zaštiti otadžbine, a na koje niko u prethodnim decenijama nije obraćao pažnju.

Još mnogo toga moraćemo da menjamo. A istina je da se Srbija već promenila. I ne samo po rekordnom rastu BDP u prošloj godini, niti samo po najvećem izvozu investicija u regionu, ni po suficitu u kasi, novim kliničkim centrima, bolnicama, većoj zaposlenosti…

Promenila se, pre svega, po onome čime se danas bavi.

Doduše, emocije, koje sve to prate ostale su iste kao devedesetih i s početka dvehiljaditih.

Pa kada, zahvaljujući jakoj ekonomiji i novcu koji smo zaradili, okitimo Beograd, da blešti za Novu godinu i Božić, oni kojima se to ne sviđa uzmu pa vandalski poruše ukrase ili čak iseku kablove kojima se ovi napajaju strujom.

Drugim rečima, tema je sasvim nova, jedna od onih na koje smo navikli. Da li grad treba da bude ovako ili onako osvetljen. Da li kule u Beogradu na vodi treba da budu ovde ili onde. Da li brdo u Grdelici treba premestiti ili ne. Uostalom, ni grdelički auto-put, ni osvetljenje nisu mogli da budu teme u vreme otpuštanja više od 400.000 radnika u Srbiji.

Emocije koje prate te nove teme istovetne su, a često i mnogo jače od onih koje su pratile bombardovanje, sankcije, ratove, zatvaranje fabrika, pljačkaške privatizacije… Jednostavno, neki ljudi ne mogu da izađu iz svojih starih šinjela.

Miloševića, Tadića, Koštunicu niko nije crtao kao Pinočea i Hitlera. Ili bar tako često. Mene jesu. Srećan sam, jer to pokazuje koliko smo kao društvo napredovali i zemlju demokratizovali. Posebna novost je zato što sam prikazan kao Pinoče, i upravo to pokazuje novi diskurs i pristup u razumevanju naše politike i javnog života. Zato što sam najavio da ćemo izgraditi stadione. Nešto što je, a verujem da jeste, trebalo da obraduje najveći broj ljudi, kod jednog dela je izazvalo emociju koja prevazilazi čak i mržnju.

I to bez obzira na sve pokazatelje koji govore da nam danas jeste mnogo bolje nego što je bilo juče.

Više od pedeset odsto mladih bilo je nezaposleno 2010. godine.

Bukvalno smo prepolovili taj broj, baš kao što smo i ukupnu nezaposlenost sveli na nekih 11 odsto, a u vreme eksperata iz bivše vlasti koji bi ponovo da vladaju bila je 26 odsto.

Svakog dana otvaramo nova radna mesta, nove puteve, bolnice, škole, ulažemo, sve više, u nove tehnologije, medicinsku opremu, IT sektor, povećavamo plate, penzije. Sedam puta više dece danas lečimo u inostranstvu nego pre šest godina.

Imamo novca da ulažemo u zdravlje, kao osnovni resurs napretka.

I nekima to uošte nije dovoljno, sa čim se, odmah da kažem, i sam slažem. Nije ni meni. I ubeđen sa da ova zemlja može još više, ako se, svi zajedno, još više potrudimo.

Opet, da nekome obećam da će bez truda, bez teškog rada, ogromnog napora, bilo šta biti bolje, niti umem, niti smem, niti, na kraju krajeva, hoću. Uostalom, samo sam se nasmejao kada sam u nekim novinama pročitao želje za Novu godinu u kojoj neki hoće bolje zarade uz manje rada. U to ne verujem i nikada neću. Verujem u više rada i bolji život. Bez više rada, boljeg života neće biti.

Ova zemlja je pred teškim odlukama, pred novim političkim i ekonomskim izazovima, koji zahtevaju još reformi, i bilo kakvo ulagivanje bilo onima koji me vole, bilo onima koji me mrze neće učiniti da sve to bude urađeno ni lakše ni bezbolnije.

Ja nisam čovek kompromisa kada je reč o budućnosti i onome kakva ona treba da bude. Doneli smo najteže odluke 2014. godine i zahvaljujući tim, nepopularnim merama, danas zdravstveni radnici, naši policajci, vojnici, socijalni radnici, učitelji i nastavnici imaju više od 20 odsto veće plate nego pre smanjenja. Upravo zato neću da se dodvoravam bilo kome nekakvim populističkim merama, kojie bi mi donele jednokratnu popularnost, a dugoročno razorile zemlju. Takođe, ni od koga nikada neću da tražim milost.

Težnja za srećom

U Nišu smo, primera radi, otvorili šest fabrika i novi Klinički centar, posle decenija u kojima su sve fabrike u Nišu bile uništene i zatvorene.

I kome god da se to ne sviđa, odlično, neka šeta, neka se buni, ali neka ne očekuje od mene da ću prestati da radim baš isto što sam i radio – da otvaram fabrike, jurim investitore, zapošljavam ljude i borim se da ova zemlja bude još jača, bolja i udobnija za život.

I to je jedna nova tema u Srbiji, u kojoj su još samo emocije stare.

Ova zemlja je ušla u fazu u kojoj više nema kolektivnog straha od raznih nesreća i u kojoj je sve izraženija potraga, težnja za srećom.

Uostalom, čitav svet se, po Juvalu Noi Harariju i njegovoj kultnoj knjizi “Homo Deus”, u ovom veku baš time i bavi.

A Srbija više nije otpadnik ni iz vremena, ni iz prostora, a najmanje iz sveta, i težnja za srećom, zajedničkom, i pojedinačnom, više nije tabu tema u njoj.

Jedino što sam ja u celoj toj priči dosledni sledbenik onih Epikurovih tvrdnji po kojima naći sreću nije ni najmanje lak posao.

Upravo suprotno, za sreću ima da se radi, i to mnogo više nego bilo koju nesreću.

Ona ne pada s neba, nego se gradi, bori se za nju, radi se, proizvodi, stvara.

Na ovaj način na koji smo i počeli. Uz teške odluke, uz brigu o zajedničkoj kasi, uz investicije, puteve, bolnice fabrike i sve manji broj nezaposlenih ljudi.

I uz još jednu važnu stvar. Bez kompromisa sa onima koji bi da Srbiju vrate u prošlo  vreme. Bez ikakvih ustupaka predstavnicima bivšeg režima, jer su oni deo nesreće koju smo mi živeli, a oni u njoj uživali i bogatili se. Prosečna plata u njihovo vreme je bila, uz narastajući javni dug, maksimalnih 329 evra, dok je danas 460 evra, minimalac je bio maksimalnih 162 evra, danas je 230 evra.

Doduše, tada su nosioci vlasti bili mnogo bogatiji. Neki od njih zaradili su i više od 500.000.000 evra tokom svog zvaničnog mandata.

Bez povlačenja pred njima, bez ikakvih dogovora s takvim političarima, i bez trunke straha pred njihovim pokušajima da se ponovo dočepaju vlasti, koja je za njih ništa drugo nego nova rasprodaja svega što u Srbiji vredi.

I ne interesuju me njihove kombinacije s nekim ljudima iz moje partije, pojedinim koalicionim partnerima koji već razmišljaju kako bi mogli da budu jezičak na vagi i opet promene stranu. Nisam vas se uplašio, svih zajedno, ni najmanje. Znam koliko je teško Srbiju i mene menjati, znam kako i koliko se uspeh u Srbiji ne prašta i boriću se svim srcem i svom snagom, jer kako je Pašić rekao, jedina mera politike je mera uspeha. 

Neću milost

Kao što sam rekao, ja milost neću. 

Hoću promene, čak i kada postoji toliki broj onih koji nikakve promene neće, ali hoće da im bude bolje. I omogućiću im i to.

Šetaće ti loši političari u Srbiji, baš onako kako ne bi mogli ni u jednoj od svih onih zemalja koje danas izražavaju svoje simpatije za njihove šetnje. Bez policije i bez ikakve represije.

Za više od toga moraćemo svi samo više da radimo. 

Zato što naša kuća, Srbija, više nikada neće biti oronula. Ali će biti promenjena. I bolja, i lepša, i čistija, i veća, po svemu što pravu veličinu i čini.

To je moja politika, i naravno da sam, ali uvek, spreman da proverim kolika joj je prava podrška, baš na onom mestu na kojem se svaka politika i proverava. Na biračkom mestu.

Samo je potrebno da oni koji to žele upravo to i zatraže. I dobiće priliku. 

Pa ako Srbija prihvati da se vrati na staro i odbije promene koje smo ponudili i na kojima istrajavamo, prvi ću da im čestitam i ostaću u svojoj zemlji i nastaviti borbu za pristojnu i modernu Srbiju. 

Imam samo Srbiju, rezervna otadžbina za mene ne postoji. I spreman sam da platim svaku cenu terora onih koji ga danas najavljuju, bez straha i ponosan na sve što sam radio.

Jer, na kraju, Srbija pobeđuje!