"PRETILI DA ĆE MI POBITI DECU!" Ovako je HAG maltretirao svedoke: Pokazivali im GROBLJE! (FOTO/VIDEO)
Ucenjivanja, pretnje, pritisci, nuđenje devojaka o trošku UN...
Šokantne, sudski overene izjave svedoka koje su saslušavali istražitelji Haškog tribunala lede krv u žilama! Ucenjivanja, pretnje, pritisci, nuđenje devojaka o trošku UN su samo deo muka koje su prošli svedoci koje su saslušavali istražitelji tužilaštva Haškog tribunala.
Kocijančićeva upozorava Prištinu: Nema spajanja sa Albanijom, poštovaćete SVE sporazume!
"Kada smo stigli u Hag odveli su me u neki privatni stan, znao sam i ulicu, ali sam zaboravio. U trenutku kada su me vozili sa aerodroma do stana u Hagu provozali su me kroz Hag i onda su me odvezli do Ševeningena i pokazali mi kroz prozor automobila i rekli - Ovo je pritvorska jedinica Ševeningen, nadam se da tebi neće trebati ta pritvorska jedinica, i onda su mi pokazali da tu u blizini postoji i groblje. Prema mojim shvatanjima ono je bio pritisak na mene šta me čeka.
Od trenutka kada su mi pokazali pritvorsku jedinicu i rekli da mogu da me prebace kad god oni to hoće i čim su mi pokazali groblje, ja to mogu jedino da shvatim kao pretnju. Kako drugačije. Sigurno ne kao nagradu. Što znači ili da pristanem da budem ubijen ili da budem iza rešetaka."
"Pritisak na mene nastavljen je i u Hagu, tamo me danima jedna žena, koja je govorila srpski, ubeđvala da ne svedočim. Otvoreno mi je govorila da ne svedočim da će mi dati pare. Rekao sam da ja neću da lažem za pare, a ona je onda počela da me zastrašuje pretnjama da je svedočenje opasno za mene, da će da mi ubiju decu, porodicu."
"Teško je ispričati šta smo moja porodica i ja sve proživeli za vreme koje smo proveli pod "zaštitom" Haškog tribunala. Malo smo bolje otkad smo se vratili u Srbiju. Tu su nam i porodica i prijatelji, pa je malo lakše. Ali ipak je teško prevazići sve što nam se dešavalo u poslednje četiri godine.
Nije Praljak jedini: Ovo su sve smrti Haškog tribunala, a neke Srbija nikada neće zaboraviti
Nikad neću biti sigurna da li se moj muž zaista ubio ili ne. Samo znam da je bio pod tolikom presijom, da je trebao da bude nadčovek pa da sve to izdrži. Za samo dva meseca je oslabio dvadeset kilograma. Bio je iscrpljen svakodnevnim istragama, suđenjem, svedočenjima i ogromnom brigom zbog nerešavanja naše situacije.
Otišli smo baš u vreme kad je Milan bio na pola svedočenja u slučaju Martić. Tada se desio tragični događaj. Ljudi su došli da nam kažu da je nađen mrtav, a sutradan su nam saopštili kako se to desilo.
Teško mogu da poverujem da je Milan izvršio samoubistvo, osim što znam da je jednom rekao da treba njega da nema da bi mi bili slobodni. Možda nije više mogao izdržati da ga iskorišćavaju za svedočenja odugovlačeći rešenja za neki normalan život, za nas, njegovu porodicu."
"Stalno sam se žalio da sam umoran, pitao ih da li možemo da napravimo pauzu 15 minuta. Dozvoljavali su petnaestak minuta, ali više ne. Pustili su me u ta četiri dana jednom da odspavam možda od 12 do četiri, pa bi nastavili kasnije.
Nije više Kosovo! Albanci promenili IME lažne države
Ja sam sav bio otekao oko očiju, zenice su mi bile kao dugmad u plišanog mede. Ja sam se sam sebe uplašio kakav sam bio. Mogu da garantujem da su mi stavili nešto u hranu ili u piće, sto posto garantujem, jer 50 godina imam, ne pijem alkohol od 1984. godine, ne drogiram se, pušim cigare, to mi je jedini porok, pijem kafu i ništa više.
Najžalije mi je i najteže što nisam odmah otišao lekaru da mi se izvadi krv. Nisam imao čime da se setim tada, jer ničega nisam bio svestan. Onda sam seo na voz i otišao u Podgoricu na posao i dole sam opet kunjao.Dva, tri dana ništa nisam mogao da radim, samo sam gledao kako rade moji radnici. Prebolovao sam to nekako, a kad sam već došao sebi, znao sam šta mi se dogodilo, bilo mi je žao zašto mi se žena nije sjetila da me odvede lekaru da mi izvade krv, mada moja žena nije ni znala gdje sam ja bio ta četiri dana.
Nagoveštavali su mi da treba da svedočim protiv Šešelja, čak su me na zadnja dva sastanka, upozorili da se već spremam da letim sa njom u Hag, zato što neću da sarađujem, jer ja navodno imam kompjuter u glavi, ali da neću da pričam. Pa ću, kao tamo u Hagu, lepše pričati. Teško mi je i da se setim svih detalja, bilo je to poodavno i puna mi je glava njih, jer je sve to trajalo dugo i bilo je zamorno."
Jović je na svedočenju u procesu protiv Vojislava Šešelja rekao da su mu haški istražitelji nudili i devojke i govorili da može da koristi njihove usluge o trošku tribunala.
"Sredinom aprila 2001. godine telefonom me je pozvao čovek koji se predstavio da zove iz kabineta predsednika Vlade Zorana Đinđića. Predstavio se kao Marković i rekao mi je da predsednik Đinđić želi da razgovara sa mnom. Iznenadio sam se i pitao ga šta bi to predsednik vlade Đinđić imao da razgovara sa mnom? Odgovorio mi je da čim predsednik Đinđić traži razgovor onda postoji neki dobar razlog. Pomislio sam u pravu je ovaj čovek, zašto bi Đinđić, predsednik vlade tražio razgovor ako nije u pitanju nešto važno. Odgovorio sam mu da ne odbijam razgovor. Telefonski razgovor sa tim čovekom koji se predstavio kao Marković završio sam dogovorom da mi Marković do kraja da najavi kada će Đinđić imati vremena za naš razgovor.
Marković me nije pozvao do kraja dana po dogovoru, već sutra oko 11 sati i saopštio mi da istoga dana u 15,30 sati budem na parkingu ispred Savezne skupštine i da će me on tu sačekati. U zakazano vreme sam došao i sastao se sa tim Markovićem. Prešao sam u njegov automobil i on me je odvezao u košutnjačku šumu, tu iznad teniskih terena. Tamo sam se susreo sa Zoranom Đinđićem.
Đinđić me je pozdravio kao starog poznanika i obratio se sa nekoliko uobičajenih rečenica, šta radim, kako sam i slično. Posle toga je prešao na priču o planovima i teškoćama sa kojima je suočena nova vlast. Kao izlaz za probleme mi je rekao da će nam Zapad dati velika sredstva i svaku drugu pomoć, ali da je potrebno da se suzbiju antizapadne snage u zemlji. Vojislava Šešelja i Srpsku radikalnu stranku je stalno navodio kao najveću smetnju za novu vlast i ostvarivanje politike nove vlasti. Od mene je tražio da i ja aktivno učestvujem u suzbijanju i marginalizaciji Vojislava Šešelja i Srpske radikalne stranke. Đinđić je znao da ja dobro poznajem Vojislava Šešelja i da sam bio u sukobu sa Vojislavom Šešeljem i smatrao je da ja treba da uzvratim Vojislavu Šešelju.
Da bi bio ubedljiv, Đinđić mi je pričao sa ciljem i upozorenjem da se Vojislav Šešelj mora suzbiti i eliminisati iz srpske politike, jer se Zapad žestoko protivi konceptu Velike Srbije. Pričao mi je da Zapad to smatra ratnom opcijom i velikom smetnjom i pretnjom miru na Balkanu. Sećam se da je rekao i da Zapad smatra da su Vojislav Šešelj i Srpska radikalna stranka opasni za novu vlast u Srbiji i politiku Zapada, jer su za privrednu, kulturnu i sveopštu saradnju sa Rusijom, a prisustvo Rusije u Srbiji i bilo gde na Balkanu nije prihvatljivo za Zapad.
Kada sam došao u poziciju da mu odgovorim rekao sam mu da u tome ne mogu učestvovati, jer ako sam napustio Srpsku radikalnu stranku ja nisam promenio svoja politička uverenja. Valjda ga je to iznenadilo i iznerviralo pa mi je Đinđić nervozno odbrusio kakva uverenja, misli na državu i sebe. Ako se uključiš u ovu našu akciju rešićeš i sve svoje probleme. To je posebno potencirao, jer je sigurno znao da imam mala primanja i da pripadam grupi siromašnih ljudi u Srbiji. Autoritativno mi je rekao da mi pruža priliku da zarađujem kao Nemac ili Amerikanac i da treba da ostavim zastarele priče o nekim ličnim uverenjima i patriotizmu. Verovatno se mnogo iznervirao zbog ovog razgovora, te mi je na kraju nervozno rekao da nema više vremena za priču i da mu se obavezno za nedelju dana javim u kabinet. Poslednje što mi je rekao bilo je "na tebi je da biraš ili si sa nama ili si protiv nas".
Pošto sam smatrao da sam mu odgovorio na ponudu nisam ni pomislio da ga pozovem ili da odem u njegov kabinet. Posle 10 dana počeli su moji problemi koje mi je pričinjavala novouspostavljena služba specijalne policije."
To što su me gotovo neprekidno ispitivali više od deset sati doživeo sam kao psihološki pritisak i njihovu očiglednu nameru da me dekocentrišu i da izgubim strpljenje. Na isti način sam doživeo i to što su mi isto pitanje ponavljali više puta u različitim vremenskim periodima, poseban vid pritiska je bio kada me posle pet, šest sati, onako iznurenog i izmorenog pitaju da im objasnim nešto što sam rekao rano ujutru, jer im je navodno ostalo nešto nejasno. Jasno je da su samo hteli da provere da li ću dati isti odgovor na isto pitanje.
Ja sam se bunio što to ispitivanje traje tako dugo u kontinuitetu i tražio da se prekine. Oni bi tada napravili samo kratku pauzu od desetak minuta. Osećao sam se kao u koncentracionom logoru.
Posle tog drugog kontakta sa početka 2005. godine ja sam imao strašnih psihičkih problema, verovao sam da će ispuniti svoju pretnju i da će me prilikom ispitivanja uhapsiti. Za tih četiri, pet meseci smršao sam skoro 50 kilograma. Porodicu sam takođe bio pripremio za moje hapšenje.
