"SRAMNI POKUŠAJI DA SE PRIKAŽU KAO ŽRTVE" Đorđević raskinkao opoziciju
Svaki dan napadaju predsednika Vučića
Ministar Zoran Đorđević napisao je kolumnu čija je centralna tema srpska opozicija i njeni jeftini pokušaju da sebe prikažu kao žrtvu.
PREDSEDNIKU SRBIJE UKAZANA VELIKA ČAST: Aleksandar Vučić dobitnik nagrade muzeja u Jerusalimu
ĐURIĆ O NOVOJ VLADI: Biće novih lica, SNS nosilac razvoja naše zemlje
ĐUKANOVIĆ O NAJAVLJENOJ BORBI SA MAFIJOM: Puna podrška predsedniku (VIDEO)
Kada opozicija, a pre svega interesne grupe oko Đilasa, Jeremića, Obradovića, Trifunovića… žele da se u javnosti nametnu kao alternativa, a bez programa, ideja i bilo kakvog plana, to se obično završi tako da mediji koje poseduju i koje bogato nagrađuju da ih promovišu, u javnosti serviraju sliku Srbije koja uvek i po pravilu nekako izgleda ovako:
- U Republici Srbiji na vlasti je nedemokratski, autokratski, nelegalan i nelegitiman režim, utemeljen na kultu ličnosti i diktatorskoj vladavini jednog čoveka, Aleksandra Vučića. Režim čije su osnovne odlike nepotizam, korupcija, nekompetentnost kadrova, gušenje slobodnih i profesionalnih medija, negiranje i kršenje ljudskih prava i sloboda, pretnje, ucene, laž i obmana, strahovlada, erozija javnog morala, poremećen sistem svih vrednosti, privatizovanje i stalno urušavanje svih institucija, zloupotreba javnih funkcija i ovlašćenja, nepostojanje društvenog (niti bilo kojeg drugog, na bilo kom nivou, niti na bilo koju temu) istinskog i kvalitetnog dijaloga, neravnopravnost i netolerancija, porast uticaja ekstremistički nastrojenih pojedinaca i organizacija, kršenje zakona i Ustava, otvorena i prikrivena izdaja državnih i nacionalnih interesa od strane nosilaca najviših državnih funkcija… - kažu.
I, još mnogo toga. I, tako svakog dana. O tome se piše i govori, javno, glasno, i na ulici i u mnogim medijima za koje ista ta opozicija kaže, gle ironije, da je nije slobodna. Rukovođeni isključivo ličnim interesima, mnogi od tih tzv. boraca za demokratiju i pravedno društvo, uporno ponavljaju sve te neistine i laži, verujući u stari, u praksi već isprobani i dokazani recept – da hiljadu puta izgovorena laža na kraju postane istina u svesti onoga ko tu i takvu laž sluša.
Čine to svakodnevno, bučno, na perfidne i manje perfidne načine, u javnim obraćanjima, gostovanjima u televizijskim i radio emisijama, kolumnama, knjigama, raznim pamfletima i plaćenim intervjuima, koristeći pri tom, neretko, rečnik nedostojan i drumske mehane, a kamoli javnog medijskog prostora i govornica, čak i državnih institucija.
Mnogo toga, na mnogo mesta, svakog dana.
To što izgovaraju, doduše, nekako nije baš u saglasnosti sa onim što se tvrdi – da sloboda medija ne postoji, da se guše medijske slobode, da se novinarima preti, da se novinari proganjaju, da im je ugrožena egzistencija i lična bezbednost, da nema "nezavisnih" i slobodnih novinara i medijskih kuća, da se ograničavaju ljudska prava i slobode, da se vrši konstantna represija nad onima koji iznose svoj stav i mišljenje, koje je u suprotnosti sa stavom vlasti…
Ali, tim gore po činjenice, kako to neko davno reče, tim gore po istinu – lako dostupnu i proverljivu svima koji hoće da je vide.
Svakom onom ko želi, neostrašćeno i objektivno, nezaslepljen ličnom mržnjom prema Aleksandru Vučiću i neopterećen zavišću zbog uspeha koje Predsednik Republike u ime i za prosperitet Srbije postiže – više je nego očigledno šta je istina o istini. Toj njihovoj istini. Kao i o onoj drugoj istini, objektivnoj, stvarnoj i realnoj.
Jer, da je stvarno tako, da je u Srbiji zaista na delu diktatura i uzurpacija vlasti, tako kako se – javno, slobodno i bez konsekvenci – tvrdi od tih, malobrojnih, a vrlo glasnih, protivnika legalno i legitimno izabrane vlasti i, mora se dodati, protivnika naročito jednog čoveka, Aleksandra Vučića – zar bi bilo moguće to ponavljati svakodnevno, u mnogim medijima, koje upravo ti malobrojni pojedinci finansiraju i kontrolišu, ili na protesnim okupljanjima (malobrojnim po broju učesnika koji podržavaju političke stavove organizatora), ili na demonstracijama zbog svega i svačega, koje niko ne zabranjuje, niti sprečava i na kojima policija reaguje tek kada se ti – „mirni građanski protesti“ – pretvore u rušilački pohod, a policajcima bude život ugrožen, iako se i to, u tim medijima koji ne postoje (ali ipak nekako, i tako nepostojeći, iz dana u dan, fabrikuju i objavljuju iznova iste laži, nazivajući ih objektivnim i tačnim informacijama), odmah proglasi za prekomernu upotrebu sile i posluži kao dodatni dokaz da je „Srbija zemlja u kojoj vlada diktatura“.
Prave se paralele sa nacističkim režimom, Aleksandar Vučić se poredi (ne samo u verbalnoj formi) sa Hitlerom, ili se pak (verovatno u skladu sa ličnim psihološkim projekcijama tog tamo nekog "borca protiv tiranije", koji se "hrabro žrtvuje" zarad opšteg dobra) traže i veštački pronalaze i izmišljaju nazovi sličnosti sa Staljinovom strahovladom.
Samo je pitanje dana kada ćemo, od medija (koji ne postoje!) – kojima se "ne dozvoljava i brani da rade svoj posao", biti obavešteni (ali, kako, kad – ne postoje, niti smeju, niti mogu, da rade!?) – o logorima za političke i sve druge neistomišljenike i protivnike.
Pojaviće se, takođe, samo je pitanje dana, tušta i tma nezavisnih, slobodoumnih i "istini posvećenih" intelektualaca, analitičara, zvučnih titula i zvanja, "kojima je ugrožena lična bezbednost i egzistencija" (mora se, pored redovnih plata i drugih primanja, najčešće pristiglih iz budžeta te nedemokratske Srbije, obezbediti još neka sinekura, ponajbolje iz inostranstva, devizna) – koji će upravo preko tih (nepostojećih) medija svedočiti kako su i sami bili u tim istim (postojećim samo u njihovim, mržnjom, zavišću i lažima, ispunjenim glavama) logorima, u koje ih je, poimence, lično slao Aleksandar Vučić.
Oni su, zaboga, žrtva. Demokratija je ugrožena. Ljudska prava i slobode ne postoje. Istina je žrtva. Pravda je žrtva. Sloboda je žrtva. Sloboda, za koju oni, slobodno, slobodni, javno, svedoče – da je nema! I, zaista je tako: Istina jeste žrtva. A istina glasi da je žrtva zapravo Aleksandar Vučić! I on, lično, i njegov brat, i njegovi otac i majka, cela njegova porodica – i Danilo, i Milica, čak i mali Vukan, i on je žrtva te, njihove, na njihov način shvaćene i interpretirane, istine. Jeste, i pravda je žrtva. I sloboda je žrtva, tačno je i to. Ali, pravda za Aleksandra Vučića. I sloboda – za njega. Pravedno je da i on ima slobodu da na svakodnevne laži, uvrede, klevete, psovke i pretnje – odgovori. Da istinom brani, i odbrani, sebe. I svoju porodicu.
Jer – i sloboda, i pravda, i istina jesu to zaista, ako su za svakog. Da postoje same za sebe, same po sebi, kao objektivna datost, nezavisne od toga ko ih, zašto ih, i kako iznosi i tumači. A ako ih tako tretiramo – onda su i pravda, i istina, i sloboda – na strani Aleksandra Vučića.
