Srbi u Metohiji lakše podnose nemaštinu nego to što nemaju s kim da podele ni sreću ni tugu (VIDEO)

Poslednjih godina Prizren je ponovo grad u kome se istvovremeno mogu čuti zvono sa Pravoslavne Crkve i Ezan sa minareta. Televizija „Hram“ počela je sa emitovanjem serijala „Prizrenske priče“ sa ciljem da široj javnosti dočara i prenese duh srpskog carskog Prizrena, nekada prvog grada moćne srednjovekovne Srbije, a danas grada u kome se Srba lako mogu prebrojati.

Kosovo kao Sveta gora: Da li je OVO rešenje za SRPSKU SVETINJU?!

Ljudi žive kao senke u sopstvenom gradu

Srbi u Prizrenu su ljudi heroji koji gotovo dve decenije žive kao senke u sopstvenom gradu. Žive teško vođeni motivom da dok je i poslednjeg Srbina - u Prizrenu će biti srpstva i opstaće srpstvo.

Osamdesetogodišnja Baka Jefka, najstarija srpkinja u Prizrenu gotovo ceo svoj život provela je u ovom grdu. Nakon pogroma u martu 2004. godine kada joj je kuća uništena, izbegla je u Niš. U Prizren se vraća pre 5 godina kada joj je kuća obnovljena. Ipak, tada se i razbolela zbog velike vlage u kući. Penzija joj je jako mala, a ona sve teže pokretna. Najčešće ima samo jedan obrok dnevno. Kaže da živi jako teško i da u kući stalno plače, ali joj srpski ponos i prkos nedaju da bilo ko to vidi – pa je Prizrenci i njene komšije u Potkaljaji često čuju kako peva stare Prizrenske pesme. 

Jerej Đorđe Stefaović, paroh Crkve Bogorodice Ljeviške jedan je od retkih mladih Srba u Prizrenu. Godine 1998. je upisao Prizrensku Bogosloviju te se prisetio prvih susreta sa carskim Prizrenom. Prisetio se i kako su ih kao mlade bogoslove 1999. autobusima evakuisali preko Brezovice, ali i kako se osećao kada je toliko godina kasnije ponovo došao u Prizren, gde sa suprugom živi u čisto albanskom delu grada kao jedini Srbin u tom naselju.

- O tim komšijama mogu da kažem samo reči hvale. Čak su izašli mnogo puta u susret. Ima tu Goranaca, Albanaca, Turaka tako da za sada nije bilo problema, ali to ne znači da ne može da ih bude, uvek postoji zarez jer Prizren sa okolinom ima oko 200.000 stanovnika i svega 50-ak Srba. Ali čovek prihvati situaciju takva kakva jeste. Mi sveštenici nismo ovde samo zbog sebe nego prvenstveno zbog Crkve tako da s verom u Boga idemo napred - priča otac Đorđe.

Nenad Trifunović je sedamdesetosmogodišnji penzioner koji tvrdi da sem Srpske Pravoslavne Crkve nijedna srpska institucija na teritoriji Kosova i Metohije ne funkcioniše:

„Da nije Vladike i njegovog prisustva ovde, praktično od Srba u Prizrenu ne bi ostalo ništa. Moramo biti zahvalni Gospodu što nam je dao jednu veliku blagodet da u vremenima najvećih iskušenja imamo svetog Patrijarha Pavla i da danas imamo Patrijarha Irineja, koji je neviđeni zaljubljenik Prizrena i Kosova i Metohije uopšte“.

On je dodao da Patrijarh Irinej puno radi sa celokupnim svojim klirom, a da se nikada i nigde ne hvale time, te da su oni veliki podvižnici kojima trebamo da zahvalimo što Srba na Kosovu i Metohiju sada uopšte ima.

Autor „Prizrenskih priča“ Nikola Stanković poručuje da mu je želja da u ovo vreme kada smo svi pritisnuti stresom i problemima ne pokleknemo i usled te teške svakodnevnice dopustimo sebi da Kosovo i Metohiju doživljavamo kao neki dodatni teret ili nešto što je manje važno: „Svi mi moramo mnogo češće da odlazimo na to naše Kosovo, da obilazimo naše svetinje a pre svega naš mučeni narod koji dole živi. Oni se osećaju zaboravljeno i napušteno, i to je jedna velika istina".

- Oni lakše podnose nemaštinu nego li to što nemaju sa kim da podele ni svoju sreću ni svoju tugu. Važno je da postoje ovakvi televizijski formati koji će široj javosti preneti pravu sliku naše kosovske stvarnosti, koja je nerealno teška i bolna i to ne može niko da shvati dok ne ode na Metohiju i lično se u to uveri“ – rekao je Stanković.