Srpska groblja kriju tajnu: Naši vojnici masovno umiru od NAJTEŽIH bolesti, a o tome se nije smelo pričati

Okupljanje Kolegijuma komandanta nekadašnje Treće armije, Prištinskog i Niškog korpusa, koje je zakazano za 7. oktobar u Nišu, počećemo minutima ćutanja za pale i umrle drugove. Na skupu preživelih starešina iz sveg glasa ćemo podržati državnu inicijativu za formiranje Nacionalne laboratorije za istraživanje posledica NATO bombardovanja 1999. Jer, naš stroj je desetkovan posle rata. Na stotine oficira i vojnika umrlo je od najtežih bolesti u ovih 18 godina, a da se o tome organizovano i gromoglasno ćutalo, ovo je komentar pukovnika Milutina Filipovića, nekadašnjeg komandanta Prištinskog garizona na najnovije informacije iz Beograda.

Sprema se TUŽBA protiv NATO: Deca u Srbiji UMIRU od posledica bombardovanja, a tu su i KLJUČNI DOKAZI

DUGO ČUVANA TAJNA: Evo kako je SLOBODAN MILOŠEVIĆ izbegao SMRT NATO BOMBI!

O velikom procentu obolevanja boraca nekadašnje Treće armije od najtežih bolesti do sada se nije govorilo javno. Uglavnom su o tome stari ratnici pričali između sebe i na sahranama na kojima su se okupljali. A priča je strašna.

- Prvi iz Korpusa umro je pukovnik Lovre, moj šef obezbeđenja tokom rata na KiM. To je bilo odmah po okončanju agresije. Dobio je rak pluća koji ga je odneo za dvadeset dana – seća se general Nebojša Pavković: - Posle njega od agresivnog raka pluća preminuo je general Negoslav Nikolić, iz Niškog korpusa, a zatim je oboleo i nekoliko mojih neposrednih pratilaca, pripadnika Specijalnih jedinica. Meni je na VMA 2002. operisan karcinom na bešici a sledeće godine odstranjena mi je štitasta žlezda.

General Pavković se odlično seća kada je prvi put bio na mestu dejstva aviona A-10, iz koga su bacane uranijumom obogaćene bombe. Bilo je to 3. aprila kod sela Reljan na jugu Srbije.

I “drugi“ vojnik “treće“ armije, general Vladimir Lazarević, oboleo je u isto vreme. Imao je čak četiri operacije, dve u Beogradu i dve u Holandiji.

- Mom ocu kancer se pojavio na koži noge i dva puta je morao na intervenciju. Otac i ja smo uvereni da je oboleo od posledica bombardovanja. Dva puta je operisan u Hagu, na licu, a potom kod kičme. Važno je da je sada kod kuće i da mu je nega dostupna – kaže Milan Lazarević, lekar specijalista u niškom KBC.

General Božidar Delić sedam godina vodi borbu sa najtežom bolešću. Njegova kasarna u Prizrenu za 78 dana bila je 148 puta na udaru.

- Danas mogu da kažem da je svaki avion A-10 koji je gađao osiromašenim uranijumom pogodio, od toga se i danas umire. Meni je 2010. otkriven rak debelog creva, a kada su me lekari “otvorili“ shvatili su da je bolest metastazirala. Usledio je niz operacija na plućima, čak šest. Nikad niko ranije u mojoj familiji nije imao rak – kaže Delić.

General svedoči da su njegovi vojnici bili upoznati sa efektima uranijumske municije, ali niko nije očekivao da će biti tako široko korišćena. Umesto sa 1.200 metara, avioni su gađali sa većih visina i nije ih bilo briga što promašuju.

- Događalo se da naši vojnici odu do mesta dejstva da vide šta je “promašeno“ i da uđu u radioaktivni oblak – govori Delić.

On tvrdi da je “Mapa dejstva NATO“, koju je VJ dobila 2001. iz Brisela, samo delimično tačna. Seća se da su, recimo, rajon Budakovo, tačnije Bukovu glavu, gde je bio repetitor za vezu, gađali desetinu puta uranijumskom municijom, a tog lokaliteta – nema.

Pukovnik Vlatko Vuković, junak sa ratišta kod Đakovice, komandovao je bataljonom koji je često bio na meti bombardera. Slabost je počeo da oseća još u maju 1999. a do juna je sa 72 kilograma spao na 50. Ipak, nije napuštao jedinicu da bi 2002. morao u penziju. Više nije mogao ni da hoda. Lekari do danas nisu uspeli da dijagnostikuju bolest, a on jedva hoda i teško govori.

- Svi moji lekari su svesni da sam oboleo od posledica ratnih dejstva, ali pošto me nije “pogodilo zrno“ vele da nemaju zakonskih mogućnosti da mi napišu odštetu. Strašno je šta smo preživeli. Još je strašnije što se najčešće viđamo po bolnicama. Kada sam na VMA 2008. sreo vojnika Rajana Ilića, koji je oboleo od limfoma, plakao sam – govori Vuković.

Priča o Malčanskom odredu, jedinica koja je na prevoju Dulje bila izolžena udarima radioaktivne municije, u Beogradu je gotovo nepoznata. Nekih 40 seoskih groblja krije strašnu tajnu. Pre smrti u 48. Ljubiša Ivković iz Prekonoge je pričao:

- Kad su me otpustili sa ispitivanja u bolnici u Sremskoj Kamenici rekli su mi: “Idi kući, za tu bolest nema leka!“ Još na ratištu dobio sam visoku temperaturu. U Prištini su mi dali 17 injekcija, snimili pluća. U bolnici su otkrili da imam vodu u plućima, i da mi je celo krilo uhvatio tumor.

Slična je bila i sudbina Dragutina Stevanovića (26), bravara iz Donjeg Dušnika, člana istog odreda. Po povratku sa ratišta malo je smapao i jeo, žalio se na glavobolju. Krajem avgusta 1999. hitno je operisan na Neurološkoj klinici u Nišu, gde mu je odstranjen tumor mozga veličine devet centimetara. A onda je pao u komu. Adrugi put je operisan u aprilu, a umro je 10. juna 2000. godine.