Vesić se u autorskom tekstu izjasnio o PODIZANJU SPOMENIKA Zoranu Đinđiću
Ko ima pravo da podigne spomenik Zoranu Đinđiću?
Gradski menadžer Goran Vesić javno je izneo svoje mišljenje, o spomeniku Zoranu Đinđiću.
Vesić o beogradskim izborima: Spremni smo da PONOVO pobedimo
Vesić u obrenovačkom selu Zvečka: Urađeno 332 km vodovodne i 115 kanalizacione mreže
Kolumnu premosimo u celosti:
"U podeljenom društvu kao što je naše, u kome nema većinske saglasnosti ni oko jednog važnog pitanja, nisam ni očekivao da će svi podržati odluku o izboru rešenja za spomenik Zoranu Đinđiću.
Bio sam siguran da će moderno rešenje za Đinđićev spomenik, autora Mrđana Bajića, drugačije od svih spomenika u Beogradu, izazvati različite reakcije i raspravu. Verujem da bi se takva rasprava vodila i u mnogo liberalnijim sredinama od Beograda, poput Pariza, Londona ili Amsterdama. Nažalost, kako to obično biva kod nas, nije se vodila stručna rasprava. Pitanje podizanja spomenika je politizovano, a rasprava se pretvorila u to da se primitivno vređaju autor spomenika i oni koji spomenik podižu. Sve uvrede mogu da se svedu na dve opšte, da sadašnja vlast nema pravo da podigne Đinđiću spomenik i da umetnici čije je rešenje izabrano nemaju pravo da to rade sa sadašnjom vlašću.
Ko ima pravo da podigne spomenik Zoranu Đinđiću? Kome pripada njegovo delo? Oni koji su ubili premijera Đinđića pucali su u državu. Zato Đinđić i njegovo delo pripadaju građanima Srbije.
Vesić: Ðinđićev život je bio brz, pravi simbol je strela
Slična rasprava vodila se i prilikom podizanja spomenika Borislavu Pekiću. I tada su iz onoga što je ostalo od stranke koju je osnovao Pekić, a vodio je Đinđić, pokušali da ospore državi pravo da mu podigne spomenik. Kao da su Pekić i Đinđić njihova svojina. Mislio sam da su posle Pekića nešto naučili. Spomenik Zoranu Đinđiću podiže država. Tako je oduvek trebalo da bude. Oni koju su nasledili Demokratsku stranku posle Đinđićeve smrti, Tadić, Đilas, Šapić, Šutanovac i Jeremić, u vreme kada su vodili državu mogli su da mu podignu spomenik. Umesto Đinđiću podizali su neke druge spomenike. To me ne čudi.
Vesić: Balša Božović i ekipa šire mržnju i žele još tajkunskih kombinacija
Prezirali su mrtvog Đinđića bar onoliko koliko je on prezirao njih za života. Jeremića je najurio iz svog kabineta kao špijuna, protiv Đilasa je podnosio krivičnu prijavu jer se lažno pozivao na njega, a spremao se da Tadića pošalje u Peking jer mu je radio o glavi. Dok su bili moćni Đinđić im nije bio potreban.
Zaustavili su njegove reforme, vređali ga tvrdeći da ga narod nije podržavao, a njih voli, pričali po kuloarima kako ne znaju šta je sve on radio. Setili su ga se ponovo kada su izgubili vlast. Kasno. Napadi na umetnike koji su pobedili na konkursu samo pokazuju frustraciju dela opozicije i društva. Pošto nisu u stanju da pobede Vučića na izborima pokušavaju da podele društvo, da sebe prikažu kao žrtve, a vlast koja je legalno izabrana na izborima kao nelegalnu. U njihovom nakaradnom shvatanju sveta svako ko na bilo koji način sarađuje sa vlastima je izdajnik. Danas su to umetnici koji su pobedili na međunarodnom konkursu, juče su to bili novinari čije im se izveštavanje ne sviđa, a sutra će to biti zaposleni u državnoj upravi ili penzioneri jer i oni primaju plate i penzije od ove vlasti. Ta talibanizacija društva koju pokušavaju da sprovedu političari fustrirani svojim porazima i lažna elita navikla na državne projekte kojih više nema, pretnje lustracijom ili vešanjem na Terazijama, uvod je u sukobe u društvu. Srećom, imaju veoma malu podršku građana. Ipak, to ne znači da im namere nisu opasne i da ne mogu da izazovu zlo.
Vesić otvorio peti sajam zapošljavanja: 40 izlagača nudi 300 radnih mesta
Vučić i Đinđić nisu bili politički istomišljenici. Zato odluka Predsednika Vučića da predloži podizanje spomenika Đinđiću predstavlja civilizacijski iskorak u našem društvu i važan doprinos uspostavljanju kulture dijaloga u politici. Vučić je tim činom pokazao poštovanje prema Đinđiću i prema državi.
Podizanjem spomenika, Đinđić i njegovo delo postaju besmrtni i dobijaju trajno mesto u istoriji. Svi oni kojima je iskreno stalo do Zorana Đinđića tome se raduju. Ne raduju se oni kojima je mrtav Zoran potreban da ožive svoje danas propale političke karijere koje su počele uspešno da se razvijaju posle njegove smrti. Ne raduju se oni koji politiku doživljavaju kao rat u kome su sva sredstva dozvoljena, u kome one koji drugačije misle treba uvrediti, poniziti, uništiti i ubiti.
Vesić: Đilas bi da završi započetu pljačku građana
Bio sam među desetak ljudi koji su ostali verni Đinđiću kada je imao samo 7-8 odsto podrške i kada je preživeo prvi atentat. Tada je to bilo opasno. Danas je većina tih ljudi sa Vučićem, i opet treba hrabrosti. Zato mi se gadi kada vidim da su protiv njegovog spomenika novinari koju su ga napadali, aktivisti nevladinih organizacija koji su u inostranstvu pričali da je diktator i kriminalac, političari koji su ga mrzeli...
Podizanje spomenika je konačna pobeda Zorana Đinđića u srpskom društvu. Društvu koje ga nije najbolje razumelo i koje je njegovu veličinu i snagu shvatilo tek posle njegove smrti. Konačna pobeda nad onima koji su ga ubili i dokaz da nije izgubio život uzalud jer srpsko društvo postaje moderno evropsko društvo u kome se vrednosti poštuju bez obzira na političke razlike. Dokaz za to je i činjenica da umetnici čiji je rad izabran nisu politički istomišljenici sadašnje vlasti. To nikoga nije interesovalo jer je njihov rad jednostavno bio najbolji, a ugledni članovi žirija su samostalno doneli odluku. Tako bi uradio i Đinđić. Oni koji to ne razumeju neka ponovo pročitaju jedan od njegovih čuvenih citata: "Dakle da se pogledamo u oči i kažemo: ako hoćemo cilj, moramo da hoćemo i sredstva koja vode do tog cilja. Odrastimo jednom kao narod i kao ljudi prihvatimo cenu za ciljeve koje smo prihvatili. Ta cena nije strašna."
