"ZAPAD HOĆE DA VAS DOTUČE" Ruski geopolitičar izneo ŽESTOKE tvrdnje: "Srbi neće da se potčine, zato je ZAPAD u šoku"

Ovaj vodeći ruski ekspert za spoljnu politiku i direktor za naučni rad Fonda za razvoj i podršku međunarodnog kluba Valdaj, na kome je čest gost ruski predsednik Vladimir Putin, u Beogradu je boravio povodom obeležavanja 25.godišnjice NATO agresije na Jugoslaviju. Kako kaže za Sputnjik, ti događaji iz 1999. godine su bili veoma važni za rusko društvo.

- Ako to i nije bio trenutak kad je rusko društvo progledalo, bio je potres, posebno za one, a takvih je dosta bilo, koji su iskreno smatrali da je budućnost Rusije vezana za tesne odnose sa Zapadom. Ali dogodilo se bombardovanje Beograda i sve što se dešavalo bilo je kognitivna disonansa - otkud to sad? Pritom, skoro niko u Rusiji nije mogao da poveruje u iskrenost razloga koje su NATO i SAD iznosile. Posle toga dogodio se, ne preokret ali jeste zaokret. I dalje se sledećih nekoliko godina predsednik Rusije, a tad je baš došao na to mesto Vladimir Putin, veoma mnogo trudio da uspostavi dugoročne strateške odnose sa Zapadom. Iskreno se trudio. Ali od toga ništa nije bilo.

Kad se osvrnemo unazad, vidimo da su događaji na Balkanu 90-ih godina bili laboratorija u kojoj su ispitivane metode koje su kasnije svuda počele naširoko da se primenjuju, od informativnih provokacija, pa do ultimatuma i primene sile, pomalo pokvarene i kukavičke primene, tako da se svede na minimum rizik za sebe: mi vas bombardujemo, a vi nama ništa ne možete. Zatim je to primenjeno na mnogim mestima. Rusija poslednjih decenija sagledava događaje daleko celovitije – napustili smo manir koji su svima pokušali da nametnu Amerikanci - oni okreću stranicu, bilo koju, čak i onu koja se tiče njih samih, i idemo dalje. To ima svoje pluseve, ali za njih. Za druge nema, naša tradicija je drukčija – mi ne možemo da posmatramo istoriju kao skup video klipova, mi je posmatramo kao celinu, a kad smo pokušavali da ne radimo tako ispadalo je veoma loše. I evo sad je jasno da je to jedinstven proces koji nije završen, ali koji je sada ušao u novu fazu.

Zašto su Srbi i dalje na meti Zapada: bombardovali su ih, isterali iz Hrvatske, sa Kosova, pa ni to nije dovoljno?

-Stvar je u tome da na Zapadu očekuju da im se pokorite. Isterali su Srbe, izbombardovali, Miloševića poslali u zatvor, on je tamo umro i tako dalje. Ima li rezultata? Da li je Srbija postala onakva kakvu su hteli? Nije. Onda znači da to nije dovoljno. U izvesnom smislu to je gore zato što kad postoji neka emocija, to da eto hoćemo da vas ponizimo, ma kako to čudno zvučalo, to je više ljudski. A ovde postoji mehanicistički pristup: morate da se postrojite. Ako nećete, mi ćemo vam objasniti, ako ne razumete, nateraćemo vas. Ako ne možemo da vas nateramo, teraćemo vas još jače. I u tom smislu je primer Srba, ne samo Srbije već Srba u celini kao zajednice, za Zapad veoma začuđujući zato što se pitaju: pa šta to oni zapravo hoće. Tu dolazi do nekog sudara mentaliteta jer kad se oni suočavaju s narodom koji odbija da se potčinjava, ponekad čak na svoju štetu, to izaziva čuđenje, prirodno, želju da ga dotuku.

U Moskvi se dogodio stravičan teroristički akt. Nije prvi put da se Rusija s tim suočava, ali u čemu je razlika između ovog i ranijih napada terorista?

- Karakter ovog terorističkog akta je verovatno bez presedana, iako je bilo i užasnijih stvari, kao što je recimo Beslan pre 20 godina. Ali tada je logika ponašanja terorista bila na neki način jasnija. Ovde su, po svemu sudeći, upotrebljene neke potpuno nove tehnologije, ljudi koji su apsolutno specifični, dobijaju instrukcije i neki novac, od koga, čak im nije važno. I u tom smislu to je dosta zastrašujuće jer pokazuje da su danas, u novim komunikacionim uslovima ti instrumenti terorizma daleko više rašireni. Drugo, Rusija vodi veliki rat. I u tim uslovima mi ne možemo zasad ništa da tvrdimo. Ne znamo šta se tamo desilo, tu mogu da postoje razni pokretački mehanizmi. Ali čak i da to najednom nema nikakve veze sa specijalnom vojnom operacijom, te događaje je nemoguće izvući iz konteksta. I naravno, svi to doživljavaju kao dodatni način uticaja na Rusiju iznutra. Veoma se nadam da će pravosudni organi i istraga veoma temeljno razjasniti šta je stajalo iza toga. Zato što je ovde mnogo važniji upravo bekgraund, ono što se ne vidi, nego ono što su radile same ubice.

Može li se reći da posle ovog terorističkog akta više ništa neće biti kao pre?

- Živimo u uslovima najdublje međunarodne vojno- političke krize u kojoj sutra ništa neće biti kao što je bilo juče, nevezano za ovaj teroristički akt. Svakog dana se dešava nešto što iz korena može da utiče na tok događaja i mi vidimo da je takođe nejasno kako će se završiti eskalacija koju možemo da pratimo vezano za Ukrajinu. Zato ovo nije proces kad se nešto lomi, kad se ovde i sada desio preokret – ovde je reč o procesu rasta napetosti koji, naravno, može da se nadalje razvija različitim scenarijima.

Kakvim?

- Sada ulazimo u neku novu epohu kad su sam Zapad i Sjedinjene Države neočekivano za sebe shvatili da postoje granice njihovih mogućnosti. Ranije su smatrali da te granice ne postoje, radimo šta hoćemo, koliko hoćemo i postići ćemo šta hoćemo. Sada više nije tako.

Teško je reći i bojim se da ta želja da se situacija vrati na staro kad mi, Zapad možemo sve i postići ćemo šta hoćemo, kako oni kažu, zaštitićemo poredak zasnovan na pravilima, sad to dobija veoma kritični karakter. I izjave koje čujemo vezano za mogućnost učešća NATO u ratu u Ukrajini, čega nije bilo još pre pola godine - govorili su ni u kom slučaju, sad već kažu da to ne isključuju – to pokazuje koliko su ljuti i u izvesnom smislu koliko su očajni. Ne ide im, ali to onda znači da se suočavaju s nečim drugim – da moraju sami da rizikuju, što oni ne vole. Pa videćemo...

Čeka li nas veliki rat, imajući u vidu kontekst koji ste pomenuli?

- Situacija postaje sve opasnija. Na žalost, vidimo veoma mnogo paralela s istorijskom epohama kad naizgled niko to nije hteo, a logika događaja je vodila ka tome. S tim u vezi najčešće pada na pamet Prvi svetski rat koji je takođe imao neposredne veze sa Balkanom. Nikad se istorijski događaji bukvalno ne ponavljaju. Ali oseća se stepen nekakve predodređenosti u smislu da niko nije u stanju da iskoči iz svog koloseka, a kolosek opet vodi u vrlo zabrinjavajućem pravcu. Ne bih rekao da alternative nema i da je već neizbežno, ali naravno, što dalje idemo, više se približavamo nekom trenutku koji može biti tačka posle koje nema povratka ili, naprotiv, tačka povratka. Ali to je zasad teško predvideti.