NISU SE SMIRILI DOK NISU ISTERALI SRBE I ĆIRILICU IZ VUKOVARA: Mučan jubilej za naš narod u Hrvatskoj - 30 godina tuge
Godine kada se srpske žrtve nisu računale
Tačno 30 godina biće u četvrtak 18. novembra otkako je u Vukovaru posle 78 dana krvavih borbi umuknulo oružje.
DODIKOVA DEKLARACIJA UZDRMALA BiH: Republika Srpska dobija vojsku, Banja Luka postaje glavni grad!
MILO PONOVO UHVAĆEN U AFERI: Naftni tajkun ga odrukao - pranje 20 miliona evra trese Albaniju
VOZIO NOGAMA, PA SE NAGINJAO KROZ PANORAMA KROV! Šokantan snimak - došlo je do nesreće (VIDEO)
Najveća bitka građanskog rata u SFRJ okončana je predajom hrvatskih paravojnih snaga tadašnjoj regularnoj vojsci JNA.
Iz grada u kojem je čak i retko koje drvo ostalo neoprljeno, krenule su dve kolone izbeglica - jedna prema Beogradu, druga prema Zagrebu. Procene i još uvek nepotpuni popisi govore da je u Vukovaru bilo oko 3.000 žrtava i mnoštvo ranjenika.
Prema popisu iz 1991. godine, u samom gradu koji je živeo od čuvene Fabrike "Borovo" sa 21.000 zaposlenih, bilo je 14.425 (32,3 odsto) Srba, Jugoslovena 4.355 (9,7 odsto), a Hrvata 21.065 (47,1 odsto).
Na prvim demokratskim izborima za parlament Hrvatske 1990. godine u Vukovaru i okolini Tuđmanov HDZ pretrpeo je težak poraz od Saveza komunista Ivice Račana. Poraz je Tuđman teško podneo što je jasno bilo iz njegove besne izjave: "Zapamtit će me crveni Vukovar".
Već naredne 1991. u aprilu je izbio prvi sukob, i to u Borovu Selu, u kojem i tada i danas Srbi čine većinu od 98 procenata. Minirana je srpska kafana "Krajišnik", a 1. maja 1991. svirepo je ubijen starac Stevan Inić u Bršadinu.
Istog dana pripadnici hrvatskih paravojnih formacija, obučeni u policijske uniforme, napali su meštane Borova Sela jer su povodom Praznika rada istakli jugoslovensku zastavu na zgradi Mesne zajednice. Lokalci su ih sprečili da zastavu skinu i oterali iz sela.
Sutradan, 2. maja, u Borovo Selo krenula je kolona vozila i jedan autobus naoružani "redarstvenicima." Odmah po dolasku u centar Borova nasumično su otvorili vatru, ubili jednog starca koji je pred mesnom zajednicom čitao novine i ranili nekoliko ljudi.
Mesecima pre nego što se rat u Vukovaru rasplamsao, paravojne snage Tomislava Merčepa likvidirale su blizu 200 viđenijih Srba u Vukovaru. Ubijani su noću, mučki, a njihovi leševi mahom su bacani u reku. Merčep, tadašnji sekretar za narodnu odbranu u Vukovaru, još u martu je delio oružje Hrvatima.
Prethodno je Skupština opštine Vukovar, u kojoj su većina bili Srbi i projugoslovenski orijentisani Hrvati, odbila da prihvati novi Ustav Hrvatske kojim su Srbi izgubili status konstitutivnog naroda i postali nacionalna manjina. Zbog toga je hrvatska vlada naoružavala paravojne snage kao rezervnu policiju, da bi osigurala prevlast na terenu.
Juna 1991. Hrvatska je proglasila nezavisnost i otcepila se od SFRJ. Srpski narod u Hrvatskoj se oštro pobunio protiv ovog čina.
Mirovnim sporazumom u Erdutu, potpisanim 12. novembra 1995. (dve nedelje pre Dejtonskog mirovnog sporazuma), dogovoreno je da se Sremsko-baranjska oblast postepeno vrati u granice Hrvatske. To se i dogodilo, 1998. godine.
U minulih tridesetak godina vukovarske zgrade su obnovljene, ali život i dalje samo tinja. Mnogi su se raselili na "različite" strane, jer privreda nikada nije zaživela. Oni koji su ostali rade uglavnom u državnim preduzećima, na kojima je retko koja ćirilična tabla ostala netaknuta. Posle Srba i srpsko pismo prognano je iz Vukovara.
Neki od preostalih Srba, ali i pojedini Hrvati, kažu da se Zagreb seti Vukovara tek svakog 18. novembra kada "branitelji" dolaze u pohod ovom gradu. Srbi tog dana uglavnom ne izlaze na ulicu. Ostaju da tihuju u svojim kućama.
