MRTVO TELO MAJKE LEŽALO PORED GLUVONEMOG DETETA: Potresna ispovest porodice, koja živi ispod mosta
Telo žene je bilo u fazi raspadanja, pacovi su već počeli da je jedu.
- Vreme je bilo toplo, telo se napolju raspadalo, a ljudi su tuda prolazili. Moja unuka je gledala majku i stalno plakala - priča Memedovska
Šezdesetogodišnja Sevdija Memedovska, koja sa bolesnim suprugom i sinom Nazimom živi u sklepanoj daščari ispod mosta blizu skopskog Sajma, noću ne može oka da sklopi. Čuva svoju trogodišnju gluvonemu unuku Mersidu, strahujući da je ne izujedaju gladni pacovi, koji bez straha od ljudi vršljaju po ovoj udžerici.
– Sobica je puna crnih pacova. Strah me je da unuku preko noći ne izujedaju. Dete jedne romske porodice, koja živi malo dalje od nas, pacovi su toliko izujedali da je svo bilo u krvi – kaže Sevdija Memedovska.
Juče je tokom posete novinara mala Mersida je spavala. Iako je bio dan, njena baba Sevdija je sedela pored nje na krevetu strahujući od pacova.
Njoj su još uvek pred očima slike horora koji su preživeli početkom juna ove godine, kada je umrla njihova snajka, srpska državljanka, Vesna Stanković (35). Njeno mrtvo telo, u fazi raspadanja ležalo je tu, napolju, ispred njihove straćare, u centru Skoplja. Uprkos svim vapajima njene svekrve Sevdije Memedosvke i jedne nevladine organizacije upućenim nadležnim službama da dođu i odnesu telo, niko to nije hteo da uradi.
Mrtvu, gluvonemu snajku Vesnu Stanković, 6. juna je pronašla njena svekrva Sevdije. Odmah je počela svuda da se javlja, ali niko nije dolazio po telo nesrećne žene koje je skoro tri dana stajalo ispred improvizovane kućice ispod mosta koji povezuje Skopski sajam i naselje Aerodrom, preko koga svakodnevno prolazi puno vozila, ljudi i dece. Telo žene je bilo u fazi raspadanja, pacovi su već polečili da je jedu, a zbog toplog vremena naokolo se širio neprijatan miris smrti.
– Našla sam je mrtvu na stolici rano ujutro. Niko nije hteo da dođe, ni iz pogrebnog preduzeća, ni iz Socijalne službe. Vreme je bilo toplo, telo se napolju raspadalo, a ljudi su tuda prolazili. Moja unuka je gledala majku i stalno plakala. Nismo mogli da je sahranimo jer ni tada, kao ni sada nemamo novca, priča njena svekrva Sevdija Memedosvska.
Tek kada se ova morbidna priča pojavila u medijima, došli su ljudi iz pogrebnog preduzeća Butel i odneli je u kapelu, ali uz pretnju da je neće sahraniti sve dok njena porodica, koji su beskućnici, ne podmire troškove sahrane!
Vesna je, na kraju, ipak sahranjena, ali u Srbiji. Njen ujak je sa ćerkom i sinom došao iz Ćuprije po telo, odvezli je u Srbiju i tamo sahranili.
Porodica Memedovski više od 35 godina živi u Skoplju, a ispod mosta, u sklepanoj daščari oko tri godine. Oni su beskućnici, a preživljavaju od skromne socijalne pomoći i sakupljanja plastičnih flaša. Sada to radi samo sin Nazim, jer su njegovi roditelji bolesni. Majka Sevdije je preživela moždani udar, a otac treba na operaciju kile, ali za to nemaju para.
I dok Nazim obilazi kontejnere, njegovu trogodišnju gluvonemu ćerku Mersidu, iz nevenčanog braka sa pokojnom Vesnom Stanković, čuva njegova majka Sevdije i bolesni otac.
Mala Mersida nema nikakve dokumente. Rođena je kao vanbračno dete. U bolničkoj listi je zavedena kao Stanković, po prezimenu pokojne majke Vesne. Iako je njen otac Nazim u bolnici priznao kao svoju, za malu Mersidu nisu mogli da izvade dokumente i da je uvedu u sistem rođenih. Za izvod iz matične knjige rođenih bilo im je potrebno srpsko državljanstvo majke, koje nisu mogli da dobiju jer su se u Ambasadi Srbije u Skoplju, kako kaže Sevdije, stalno pravdali da nemaju materijala za izradu, a od oca Nazima su tražili DNK test, za koji on nije imo para da plati.
Porodica Memedosvki od države traži da ih negde smeste i pomognu oko vađenja dokumenata za malu Mersidu, koja za nekoliko godina treba da krene u školu i nauči znakovni jezik za gluvoneme.
Baba Sevdija kaže da su ih juče, pre našeg dolaska, posetili socijalni radnici koji su hteli da devojčicu odvedu u Dom za nezbrinutu decu.
– Srce mi se cepa što Mersida ne čuje naše reči. Ja bih je rado tamo dala, da naučni znakovni jezik, da se opismeni. Mi smo stari i jednoga dana ćemo umreti, a ona treba da živi, ali me je strah da je više nikada neću videti – kroz suze veli njena baka Sevdije.