POZDRAV SA CINCARA (2006): Veličanstven pogled na Krajinu, Hercegovinu i Dalmaciju

Simo, moj brat od strica, je novinar u Takovskim novinama u Gornjem Milanovcu a Uroš, moj brat od tetke, drži kamenorezačku firmu na Orlovači u Beogradu.

Za dan uspona odredili smo subotu 10. april. Krećemo iz Šemenovaca, u devet ujutro. Put nas vodi preko Kupresa. U gradu neuobičajena živost. Hrvati obeležavaju godišnjicu jedne od navećih bitaka u poslednjem ratu, koja je 10. aprila 1992. godine vođena na Kupreškom polju a u kojoj su JNA i srpski dobrovoljci teško porazili jedinice Hrvatske vojske i HOS-a. Na bojištu kod Gognjeg Malovana ostalo je više od stotinu palih hrvatskih vojnika. Pa su se delegacije njihovih saboraca danas okupile na Kupreškoj visoravni da im održe parastose.

Ostavljamo iza sebe Kupres, Gornji i Donji Malovan, Šujicu i penjemo se na Borovu Glavu, krašku visoravan preko koje vodi put za Livno. Podsećam svoje saputnike da su pre 75 godina Hrvati u ovoj vrleti na zverski način ubili 184 Srbina iz Vukovska.

Opštinska vlast je pozvala kupreške Srbe, muškarce, da na Ilindan 1941. godine dođu u grad, radi upisivanja u vojnu evidenciju. Pozivu se njih oko 3.000. Vukovljani su zatvoreni u jednu štalu. Šestog avgusta su nesrećnike povezali žicom, potrpali u kamione i poterali na Borovu Glavu, nad veliku rupu koja je ostala posle vađenja peska. Kraj rupe je čekala grupa ustaša naoružana puškama, noževima, krampovima, lopatama i maljevima.

Ljudi su izvođeni iz kamiona, ubijani i bacani u rupu. U jedne je pucano, druge su klali, treće udarali krampovima i maljevima. Kad bi zločinci završili sa jednim kamionom, stizao bi sledeći. 

Pretekao je jedino Todor Nikić koji je, nekim čudom, uspeo da pobegne. U toku noći desetak nesrećnika, koji nisu bili dokrajčeni, ispuzalo je iz rupe. Ujutro su dovedeni omladinci iz Livna sa zadatkom da zemljom i kamenjem zarpaju mrtve. Prvo su krampovima dokrajčeni oni koji su davali znake života i bačeni nazad u jamu, a potom se prionulo na posao zatrpavanja.

Kao i na svaku planinu, i na Cincar vodi više puteva. Mi biramo jedan od dužih, preko Borove Glave i Kruga. Zbog očekivanja da je najveća šansa da na tom pravcu naiđemo na čuvene livanjske i kupreške divlje konje, koji već dve i po decenije žive na ovom planinskom području, omeđenom Livanjskim, Glamočkim, Kupreškim i Duvanjskim poljem. Ima ih oko 700. Osamdesetih godina prošlog veka, da bi sebi smanjili troškove, pojedini stočari, koji su imali mnogo konja, prestali su da ih uveče spraćaju u štale. Pustili su ih da žive slobodno i sami se bore protiv gladi, hladnoće i vukova.

Uoči poslednjeg rata po Kruzima je paslo više od 100 konja Izeta Buće iz Livna i njegove braće. Na susednoj visoravni Hrbljini lutalo je po nekoliko desetina konja Mirka Kureljušića Prežala iz Blagaja i Marka Kolonje iz Donjeg Malovana. Rat je učinio svoje, konji su još više ostali prepušteni sami sebi i još više „podivljali“ a posle rata su postali evropska turistička atrakcija.

Nakon dvadesetak minuta putovanja preko kraške goleti zalazimo u crnogoričnu šumu, na čijem rubu su ljudi, ko zna kad, zasadili veliki park prelepe borove šume. Među borovima se sakrilo nekoliko velikih zgrada, torovi i veliko stado od više stotina, ako ne i hiljadu ovaca. U vreme Jugoslavije tu se nalazila državna farma, sad je koristi neko od stočara. Taman kad smo hteli da izađemo iz automobila i pogledamo ovce, napalo nas je nekoliko pasa. Većina su mali ali jedan bilov velik kao tele, nasrće na prozor automobila. Neda mi ni da na miru fotografišem. Simo komentariše da nije video krupnijeg psa.

Urošev džip "isuzi" se uspešno probija kroz povremeno visoke nanose snega. Međutim, na više mesta smo bili prinuđeni da skrenemo s puta i putovanje nastavimo preko kosa sa kojih je bura odnela sneg. Na nebu se gomilaju oblaci, vetar je sve jači, pa žalimo što na planinarenje nismo pošli juče, kad je dan bio sunčan. Može se dogoditi da zbog oblaka i tmine sa Cincara vidimo malo toga.

A vidici koji se otvaraju pred nama su sve širi i sve lepši. Lepotom se posebno izdvaja Kamešnica, planina s druge strane Livanjskog polja, koja se pruža duž granice sa Hrvatskom. Zbog prošarica snega i kopna beskrajni pejzaš izgleda kao tigrova koža.

Dva kilometra posle farme nailazimo na nanos snega koji auto ne može da savlada pa nastavljamo peške. Nosimo litar vode, pola litra rakije i, kao i prilikom uspona na sve planine, srpsku zastavu. 

Pola je jedanaest. Vrh Cincara nam izgleda blizu, na dohvat ruke. To „dohvatanje“ će potrajati više od tri sata. Posle pola sata pešačenja nailazimo na četvoročlanu porodicu divljih konja. Ždrebac nepoverljivo trčkara oko nas i frkće. Pravimo prve današnje fotografije, puni optimizma da ćemo naići i na jedno od dva velika krda, u kojima se, kako smo čuli, konji kreću. Sve boljem raspoloženju doprinosi i naglo razvedravanje koje stiže sa obližnjeg Jadranskog mora. Unapred se radujemo vidiku koji nas čeka na vrhu planine. 

Držeći se čobanskog iskustva da uz planinu životinje uvek biraju najbolji i najlakši put, uglavnom se krećemo po stazama koje su napravili divlji konji. Ali nismo videli više ni jednog. Nekoliko lisica i zečeva, cvrkut ševa i to je sve od divljeg sveta.

Tu i tamo na visoravni se vide ostaci neke kuće, poslednji trag vremena kad su ovde napasane desetine hiljada ovaca. Pre Drugog svetskog rata među najvećim stočarima na Cincaru i Kruzima bila je i porodica Vjerice Radete, koja je u više navrata bila narodni poslanik u Skupštini Srbije. Radete su pravile čuveni tvrdi livanjski sir, koji su izvozile u Beč.

Vegetacija je siromašna, ispod uvele trave tek su se probili prvi kukureci i prnđuše. A našu pažnju je najviše zaokupila nama potpuno nepoznata siva, sitna i dlakava biljka, sa žutim cvetom, koji mnogo lepo miriše.

Iz pravca Borove Glave, put na Cincar ima tri veća uspona. Na vrhu prvog Uroš odustaje. Nešto ranije, kad je upao u duboki sneg, noga mu je upala između kamenja, boli ga gležanj, pa smo ga nekako ubedili da ne rizikuje. 

Rastajemo se kod kamenih grudobrana koji tu stoje od poslednjeg rata. Sazidali su ih hrvatski vojnici, da u slučaju napada VRS iz pravca Kupresa, Malovana i Drežnice imaju zaklone.

Prelazimo dolinu prekrivenu snežnim pokrivačem, pa krećemo uz drugi uspon po redu. Procenjujemo da treba da savladamo još oko 400-500 metara visinske razlike. Sve češće i sve dublje upadamo u sneg pa više i ne izuvam gumene opanke „piroćance“ da ga istresem. Vetar duva sve jače ali važno je da na nebu skoro da i nema oblaka.

Na poslednjoj zaravni, oko 150-200 metara od vrha planine, otvorio nam se i vidik na sever. Prema Velikom Vitorogu, koji je 100 metara niži od Cincara. Najveći deo prostora između dva planinska gorostasa je kamenita visoravan Hrbljina, duga dvadesetak i široka oko pet kilometara. Nekad su po njoj pasle desetine hiljada ovaca i hiljade goveda, uglavnom stočara iz kupreških sela Šemenovaci, Novo Selo, Barjemovci, Mrđenovci, Blagaj i Malovan. Danas je nastanjuju samo vetrovi i divlje životinje. Mada je i njih sve manje.

Naša porodica na Hrbljini ima oko 60 hektara zemlje. Tri četvrtine od toga je kameniti pašnjak, dobar za ispašu stoke a ostalo livade, koje smo kosili sve do 1987. godine, bukova i javorova šuma. Osamdesetih godina prošlog veka visoravan je naglo opustela a nekoliko godina nakon poslednjeg rata njome je protutnjao veliki požar u kojem je izgorelo više od sto planinskih kuća i štala. Među njima i naše.

Odmah ispod Cincara je Drežnica. Ogromna šumovita dolina koja je u Drugom svetskom ratu bila baza četnika iz obližnjeg Donjeg Malovana. U jesen 1944. povukli su se prema Kninu i zajedno sa Dinarskom četničkom divizijom Momčila Đujića otišli u emigraciju. 

Severna strana planine je okovana zaleđenim snegom, na kojem bi se svaki pokušaj uspona završio klizanjem i sunovratom niz nekoliko stotina metara dugu strminu. Simo insistira da se na vrh ispnemo južnom livanjskom stranom, na kojoj ima i prošarica kopna ali ja sam protiv zbog uraganskog juga, koji nas je bukvalno zanosio i obarao na zemlju. Na kraju smo se odlučili za srednje rešenje - da idemo srtom planine. 

Nakon nekoliko desetina pređenih metara i bezuspešnih pokušaja da savlada klizanje niz strminu prekrivenu smrznutim snegom, Simo pametno odustaje i odlazi ulevo, da se penje južnom stranom.  Ja nisam odustao samo zato što sam imao dobar drveni štap koji sam poneo da bih na njemu razvio srpsku zastavu. Zabijao sam štap u sneg ispred sebe i tako napredovao, korak po korak. 

Petnaestak minuta kasnije, dok sam iscrpljen na vrhu planine sam sebe častio rakijom koju nam je specijalno za ovu avanturu spremio moj prijatelj iz motela „Krnjevo“ Dejan Pavković, iz pravca odakle sam očekivao Simu, pomolila se - devojka. Za svaki slučaj, da bih bio siguran da mi se ne priviđa, rukom sam protrljao oči. A ono stvarno devojka. Marija Vukčević iz Brčkog.  

Za njom stiže Simo i još petoro planinara iz Brčkog. Saša Radovanović, Damjan Dundžić, Rajka Radovanović, Ankica Bijelić i Daniela Božić, članovi tamošnjeg Kluba ljubitelja prirode. Nazdravljamo rakijom, oduševljeni veličanstvenim pogledom.

Jugoistočno od Cincara, preko Borove Glave i Kruga, su planina Tušnica (1697), „nakićena“ brojnim vetrenjačama i u njenom podnožju Duvanjsko polje. Desno od planine, gledano sa mesta gde se nalazimo, je Kamešnica (1810). Između dve planine se zelene vode Buškog jezera, najvećeg veštačkog jezera u bivšoj Jugoslaviji.

Tridesetak kilometara vazdušne linije preko jezera, malo levo, iznad Jadranskog mora i Makarske, kao zid, izdiže se masiv Biokova (1762). Desno od njega vidi se ostrvo Hvar a  još dalje prema severozapadu od Biokova uzdiže se gorostasni Velebit (1757). 

Zapadno od Kamešnice, sve do Bosanskog Grahova, proteže se 70-80 kilometara dugo Livanjsko polje, po čijim okrajcima su razbacana brojna sela. Do pola polja, bliže Livnu, hrvatska, od pola polja, prema Grahovu, srpska sela. U prvima još ima života, nisu još svi Hrvati otišli u Austriju i Nemačku, druga je uglavnom pusta. Pred naletom hrvatske vojske u leto 1995. godine srpski narod je otišao u izbeglištvo. 

Sa zapadne strane, celom njegovom dužinom, Livanjsko polje omeđava masiv planine Dinare, sa najvišim vrhom Troglavom (1913). Preko puta Dinare, na nama bližoj  strani polja, prema Glamoču, je Staretina (1675). 

Iako se nalazimo samo 7-8 kilometara vazdušne linije od njega, Livno se ne vidi. Natkrilile ga padine Cincara koje se tu naglo obrušavaju u Livanjsko polje. U zapadnom podnožju planine na kojoj stojimo počinje Glamočko polje, na čijem najnižem delu se ugnezdilo selo Dolac.

Dalje prema severozapadu nižu se vrhovi Velike Golije (1892), Šator planine (1875) i Klekovače (1962). Na severu i severozapadu, na samo nekoliko kilometara vazdušne linije od nas, presijavaju se snegom prekriveni vrhovi Osječenice (1798), Kujače (1846) Slovinja (1743) i Malovana (1826). Iza kojeg se opružilo Kupreško polje. Za razliku od Livna, Kupres se vidi kao na dlanu. 

Sledeći venac planina na tom pravcu, koji se vidi sa Cincara, čine masiv Velikog Vitoroga (1906), Velika Plazenica (1765), Mala Plazenica (1556), Stožer (1758) i Raduša (1956). Još dalje, s druge strane doline Vrbasa, su Vlašić (1943) Zec planina (1871) i Vranica (2112). 

Na jugu veličanstveni pogled zaokružuju Ljubuša (1797), Vran (2074) i Čvrsnica (2228), dok se levo od njih, s druge strane kanjona Neretve, naziru nazubljeni vrhovi Prenja (2155). Brčaci kažu da su oni na Cincar stigli peške iz Livna. Daljinometar na telefonima je pokazao da smo i mi i oni prepešačili istu daljinu, po 12 kilometara.

Pola sata kasnije na Cincar stiže grupa od pedesetak planinara, članova planinarsko-alpinističkog kluba „Summit“ iz Banjaluke. I deo njih je ispešačio iz Livna,  a deo se automobilima popeo do planinarskog doma, koji se nalazi u podnožju planine. Upoznajemo se. Vladimir Malešević, Vukašin Crnogorac, Bane, Aleksandra, Vesna, Dijana, Jovana...

Banjalučani hoće da se slikaju sa srpskom zastavom a i nama dvojici prija žensko društvo pa smo, bez obzira na hladan vetar, koji je ledio prste i lice,  naš silazak sa planine odlažili za čitav sat. Ne penje se čovek svaki dan na snegom prekriveni Cincar, treba uživati u svakom trenutku.

Kad smo posle dva i po sata pešačenja stigli nazad do automobila i Uroša, pridružili su nam se i lovočuvari iz Livna Ivan Mihaljević i Borman Križan. Od njih saznajemo da se ovih dana divlji konji, nad čijom bezbednošću bdiju oni i njihove kolege, kao i članovi udruženja „Borova glava“, nalaze  na drugoj strani planine, negde iznad Doca. Ostavljaju nam brojeve telefona. Kažu, kad sledeći put budete dolazili, javite se da vas odvedemo do konja. Jer mi u svakom trenutku znamo gde se nalaze. Pravi domaćinski sinovi, zovu da idemo na piće u Livno ali već je sedam uveče i na horizontu se spuštaju prve zavese sumraka.