EVO ZAŠTO UBICE VANJE NEĆE DOBITI NAJOŠTRIJU KAZNU Ozlojeđeni građani traže samo jedno, ali je to praktično NEMOGUĆE

Monstruozno ubistvo maloletne Vanje Gorčevske podstaklo je deo građana Severne Makedonije da pokrene onlajn peticiju kojom se zahteva vraćanje smrtne kazne. Prepreka zahtevu ozlojeđenih građana je Ustav Severne Makedonije, niz protokola i konvencija kojima je smrtna kazna zabranjena, kao u skoro svim zemljama Evrope, pa i naše Srbije.

Ovakvi događaji, ne samo u Severnoj Makedoniji, oživljavaju večitu debatu i stručne i šire javnosti po pitanju smrtne kazne za učinioce najtežih krivičnih dela. Nije li i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, zbog masovnog ubice u selima kod Mladenovca, koji je dan posle krvavog pira u OŠ "Vladislav Ribnikar" ubio devetoro mladih i ranio 13 ljudi, premijerki Ani Brnabić predložio da se ponovo uvede smrtna kazna, navodeći da je i sam nekad bio protiv smrtne kazne i gorko se kaje što je imao takav stav.

Ali je odmah pojasnio i da je to nemoguće, ne samo zbog obaveze referenduma (najstroža kazna je ustavna kategorija) već i zbog odijuma evropske javnosti "jer bismo bili jedini uz Belorusiju u Evropi" s takvom kaznom.

Bilo je i bizarnijih slučajeva, kao posle ubistva premijera Zorana Đinđića, kada se uvodi vanredno stanje, ukida pravo na branioca, pravo na štrajk, uvodi se policijski pritvor od 60 dana i – predlaže se vraćanje tek ukinute smrtne kazne. Dakle, retroaktivno. Uz njega je išao i predlog za veće kazne sa retroaktivnom primenom tako da su pooštrene kazne zatvora.

Od tada će zauvek biti upamćena predsednica Vrhovnog suda Sonja Brkić koja je ne trepnuvši rekla "da će se već naći način kako da se zakoni primene retroaktivno". A tako nešto se nije dogodilo još od starog Rima, jer ni Rimsko pravo toga doba tako nešto nije predviđalo.

Sličnih zahteva je bilo i posle ubistva petnaestogodišnje Tijane Jurić 2014. godine u vojvođanskom mestu Bajmok, od kada u Srbiji postoji ubedljiva većina za ponovno uvođenje smrtne kazne.

Pristalice smrtne kazne od tada čine apsolutnu većinu (preko 50 odsto) ispitanika, dok su njeni protivnici u ubedljivoj manjini (između 20 i 30 odsto), a neodlučnih ima oko 20 odsto.

Za struku i upućene to nije iznenađenje jer su uočili da podrška smrtnoj kazni raste uglavnom kada je društvo izloženo frustracijama, kao na primer, u doba pandemije virusa korona ili kada je dešavaju masovne tragedije.

Poslednja smrtna kazna je izvršena 14. februara 1992. godine u Somboru. Tada je streljan Johan Drozdek, osuđen na smrt 1988. godine zbog silovanja šestogodišnje devojčice. Od 1804. godine do tada, u Srbiji i Jugoslaviji je više od 7.000 osoba osuđeno na smrt, ali nema preciznih podataka koliko je tih kazni izvršeno. Od 1992. godine je izrečeno 19 smrtnih kazni ali nijedna nije izvršena. I tu se javlja jedan bizarni detalj. Ustav iz te godine ukida smrtnu kaznu za genocid i ratne zločine, a zadržava za ubistvo i razbojništvo.

Njenom ukidanju prethodile su oštre debate još od 1963. godine i niza peticija pa i osnivanja Društva za borbu protiv smrtne kazne. Posle višedecenijskih napora i akcija smrtna kazna je definitivno izbrisana iz Krivičnog zakonika glasanjem u Skupštini Srbije 26. februara 2002. godine a zamenila je najviša zaprećena kazna od 40 godina zatvora.

Tadašnja SR Jugoslavija i Srbija započele su reforme pravnog sistema radi prijema u Savet Evrope, a ukidanje smrtne kazne bio je jedan od najznačajnijih uslova.

I tu je došlo do nesrećnih grešaka izazvanih pravnim vakuumom, kada je jedan okrivljeni osuđen na 40 godina zatvora, a sudije zanemarile pravilo da se uvek izriče kazna po zakonu koji je povoljniji po okrivljenog jer je u vreme počinjenog ubistva najteža kazna bila 20 godina zatvora ili smrtna kazna, a za krivično delo teško ubistvo zakon propisuje čak 15 godina zatvora. Nije pravna regulativa tek tako predvidela da što je veća zaprećena kazna, mora biti i što veća zaštita okrivljenog, da bi se izbegla greška jer, nije isto pogrešiti u nekom prekršajnom postupku ili u postupku gde se donosi visoka zatvorska kazna ili čak smrtna kazna. 

Eho smrtne kazne nastavio je da se čuje i posle njenog ukidanja, pa je pod pritiskom javnosti 2019. godine Krivični zakonik inoviran i u njega uvedena doživotna kazna, čak bez uslovnog otpusta za „najsvirepija krivična dela", što predstavlja kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Već sledeće godine jedno istraživanje javnog mnjenja je pokazalo da tri od pet građana Srbije podržava smrtnu kaznu (54 odsto), dok je 16 odsto ispitanika protiv. Ostali su neodlučni. 

Nije drugačije ni u svetu a prema navodima organizacije "Amnesti internešenel" u Iranu, zemlji s najvećim brojem smrtnih kazni u svetu, prošle godine je kazneno usmrćeno  najmanje 576 ljudi. Ovo je argument za tvrdnju da se Iran vratio u srednji vek, uz jedan "modernistički detalj". Smrtna kazna vešanjem obavlja se javno, na trgu – teleskopskom dizalicom.

Čak i kada se zanemare etički razlozi koji kažu da je smrtna kazna u stvari odmazda (po principu taliona – "oko za oko, zub za zub"), u pravnom smislu  je to nemoguće  jer ne bi moglo biti primenjeno na počinioca zbog kojih se postupak vraćanja smrtne kazne i pominje.