USTAŠE SE NIČEG NE STIDE! Hrvatski novinar ismejao Jasenovac: Tamo je bilo zabava, muzike, skečeva!

Hrvatski novinar Milan Ivkošić imao je potrebu da zagrebe u najbolniju tačku istorije Srba i Jevreja u NDH, logor smrti Jasenovac, pa da iz samo njemu znanih razloga u kolumni u Večernjem listu potpuno izvrgne celokupnu priču iznoseći sramne tvrdnje da se u logoru zabavljalo, igralo i pevalo i to u organizaciji ustaša koji su logorašima omogućili takvu zgodu.

- Ustaše su zatvorenicima davali da vredno rade na proizvodnji delova za automobile i avione, a u slobodno vreme imali sijaset veselih radionica - napisao je Ivkošić.

Sramno je i to što ovaj novinar govori o tome kako su jevrejske opštine mogle da dostavljaju hranu zatvorenicima. Jevrejske opštine cvetale su u vreme NDH, Hitlerove marionetske države, u vreme kada su Srbi, Jevreji i ostali nepodobni ekspresno završavali u jamama? Pozorište među zidovima logora u kojima je samrtni muk mogao da prekine samo dečji plač? Jezivo. Sramotno. Okrutno.

Ustašku kolumnu Milana Ivkošića prenosimo u celosti:

"Nema gotovo dana da se u javnosti ne spominje Jasenovac, bilo povodom optužbi protiv Tompsona, povodom presuda za poklič "Za dom spremni!" ili povodom različitih knjiga i tekstova, često međusobno vrlo oprečnih, suprotstavljenih, isključivih.

Pročitao sam sjajnu knjigu "Radni logor Jasenovac" (Naklada P.I.P.) Igora Vukića, neobičnog autora, Srbina po nacionalnosti, čiji su članovi porodice bili u jasenovačkom logoru, no njegovi tekstovi potpuno se razlikuju od velike većine dosadašnjih o toj temi. Već sama sintagma u naslovu knjige "radni logor" pokazuje kako je reč o vrlo "grešnom" istraživanju. Ono je u bitnoj suprotnosti prema decenijama nametanom mitu o Jasenovcu u kojemu su razlozi za zatočeništvo, karakter logora, broj žrtava... posve drukčiji nego kod Vukića.

Teška SRAMOTA na hrvatskoj TV: "U JASENOVCU se igrao fudbal! Bilo je ZABAVA!" (VIDEO)

Autor je hladni istraživač potpuno predan činjenicama, bez ikakve negativne ili pozitivne strasti, opredeljivanja i pristranosti. A te su činjenice mnoštvo primera koji ispunjavaju celu knjigu, primera nađenih u arhivima, uglavnom u Hrvatskom državnom arhivu, i dobijenih iz drugih pouzdanih izvora.

Ako je autoru neki podatak do kojeg je došao sumnjiv, upozoriće čitatelja na oprez. I to su zapravo jedine autorove "intervencije", sve ostalo govore ljudi, njihove sudbine, zapisi s posleratnih saslušanja, autentični dokumenti i informacije. Kao što, naravno, ne piše o "radnom logoru Jasenovac" isključivo kao o gubilištu ljudi kao komunistički autori i propagandisti, Vukić takođe zločine ne poriče.

Samo ih iznosi, opisuje, a bilo ih je mnogo, i s izgovorom, i s izmišljenim ili fabrikovanim izgovorom, ali bilo je i kažnjavanja ustaša koji su neke od njih pravili, a kazne su znale biti i streljanje. U logor su odvođeni oni koji su učinili neka nedela protiv države, no vremenom je za Jevreje počelo važiti zastrašujuće pravilo - da se mogu zatočiti samo zato što su Jevreji. Najduža kazna bila je tri godine, nakon odsluženja kazne zatočenici su puštani, a neki i pre, kad su imali dobre zagovornike ili iz drugih razloga. Hrana je uopšteno bila vrlo loša, osim kad su je dobijali spolja, iz jevrejskih opština ili drugih izvora, što je bilo potpuno slobodno i dopušteno. Bilo je dosta bolesti i smrti, koje su potvrđivali lekar i mesni dužnosnik.

Prestupi su najstrože kažnjavani, ponekad i najokrutnije - zatvaranjem zatočenika u prostore u kojima su umirali od gladi i žeđi. Bile su najstrože kazne i za beg. Ako begunac ne bi bio uhapšen ili ubijen, ubijan je određeni broj ljudi iz njegove skupine. U knjizi se spominje i stav nadbiskupa Stepinca o Jasenovcu kao "sramotnoj ljagi NDH". U logoru je bilo obilje radionica u kojima su zatočenici mogli pokazati i svoje kreativne sposobnosti i sposobnosti za izradu komplikovanih proizvoda. Tako su u jednoj radionici izrađivani delovi za automobile i avione. Te su ga radionice činile radnim, rad je obeležavao svakodnevni život.

Ali u tom je životu bilo i nečega što je pronositeljima mita o isključivo zločinačkom Jasenovcu najteže da priznaju. To jest, u logoru je bilo i zabave. Bilo je sportskih utakmica, pogotovo fudbalskih, koncerata, pozorišnih predstava među kojima su izvođena i dela koja su stvarali sami zatočenici.

Logorski orkestar vodio je poznati muzičar, zatočenik i komunistički simpatizer Natko Devčić, koji o muzičkim priredbama u logoru posle rata piše u neobjavljenom dnevniku. Bilo je i skečeva u kojima su učestvovali i dopuštali da budu ironizovani i najviši dužnosnici Jasenovca, kao što je Dinko Šakić. Zatočenici su se bavili i naukom, a kad je Vuk Vernić, zatočeni profesor sociologije i statistike, od ustaškog vodstva zatražio da mu se nabave određene knjige iz Sveučilišne knjižare u Zagrebu - dobio ih je!

Logor su posećivale i međunarodne inspekcije, a jedna je zabeležena i u publikaciji AVNOJ-a 1942. godine, gde piše i kako su zatočenici zbog brže gradnje novih objekata dobijali bolju hranu.

Vukić se ne bavi mnogo brojem žrtava, tek na kraju spominje jedan neverovatan primer: premda je 1941. godine, prema dokumentima i svedočenjima logoraša, u logoru bilo oko 1.200 zatočenika na službenom popisu žrtava stoji da je te godine ubijeno 10.700 ljudi!.

Mogao bi se navesti još ceo niz obeležja Jasenovca iz ove knjige, koja je po podacima opsežna a s oko 330 stranica i nije velika. Takva, ona je golem doprinos istraživanju istine o Jasenovcu očišćene od ideologizacije, pristranosti, afektivnosti i nasleđa koje čine velikosrpske i komunističke krivotvorine."

"Hrvati su najhrabriji narod na svetu ne zato sto se nicega ne boje, nego zato sto se nicega ne stide" - Jovan Ducic