DECENIJA OD POČETKA AGRESIJE NA LIBIJU: Dan kada je operacija "Odisejeva zora" započela krvoproliće i uništenje
Navodni cilj operacije bio je sprečavanje vazdušnih napada vladinih snaga na pobunjenička uporišta i navodno stradanje civila
Na današnji dan 19. marta 2011. godine, pre tačno jednu deceniju pod vođstvom SAD, Francuske, Italije i Velike Britanije počela je vazdušna operacija nad Libijom pod kodnim imenom "Odisejeva zora", koja je trajala do 31 marta 2011. godine.
Specijalista pedijatrije upozorava: Ako deci dajete ANTIBIOTIKE ovo MORATE DA ZNATE!
AMERIČKO VOZILO ODLETELO U VAZDUH: Pristalice Irana napadaju gde Vašington najmanje očekuje (VIDEO)
NAPADNUTA TURSKA! Ispaljena salva raketa, projektili pali na grad Kilis, Ankara uzvratila!
Zvanično, navodni cilj operacije bio je sprečavanje vazdušnih napada vladinih snaga na pobunjenička uporišta i navodno stradanje civila.
Napad je počeo lansiranjem 112 krstarećih raketa "Tomahavk" sa američkih brodova u Sredozemlju i napadom britanskih i francuskih borbenih aviona iz baza u Italiji, Francuskoj i Britaniji na položaje sistema PVO i radarskih stanica libijske armije.
Britanski kodni naziv za operaciju je bio "Operacija Elami", za Francuze ona se zvala "Operacija Hartman", a za Kanađane "Operacija Mobajl".
Zajedno sa pojedinačnim vojnim operacijama drugih zemalja, operacija Odisejeva zora završena je 31. Marta 2011. godine, kada je NATO preuzeo komandu nad svim vojnim operacijama u Libiji u okviru operacije kodnog imena "Ujedinjeni zaštitik".
Operacija se vodila iz regionalnog centra u Napulju gde se nalazi i Južna komanda NATO, a operacijam se kao i nad prostorom Balkana rukovodi iz kombinovanog centra Savezničkih taktičkih snaga (Combined Air Operations Center- CAOC) 5. koji se nalazi u Vićenci.
Međunarodna aktivnost protiv Libije pokrenuta je zvanično 28 februara 2011. godine, kada je Britanski premijer Dejvid Kameron predložio uvođenje zone zabranjenog leta nad Libijom, pod izgovorom da se spreči Gadafi u korišćenju borbenih aviona i borbenih helikoptera protiv "libijskih nenaoružanih civila". Italija se prva javila i podržala ovu inicijativu, ako iza nje stane i Organizacija ujedinjenih nacija (OUN).
Dana 12. marta 2011. godine, ministri spoljnih poslova Arapske lige složili su se da OUN zatraži uvođene Zone zabranjenog leta nad Libijom. Dana 17. marta Savet Bezbednosti OUN odobrio je "Rezoluciju 1973", dozvoljavajući Zonu zabranjenog leta, kao jednu od mera, sa deset glasova ZA, nula PROTIV i pet UZDRŽANIH.
"Rezolucija 1973" bila je signal da 19. marta pod vođstvom SAD, Frtancuske, Italije i Velike Britanije počne vazdušna operacija nad Libijom pod kodnim imenom "Odisejeva zora" , koja je trajala do 31. marta 2011. godine.
Oružje koje je obeležilo agresiju na Libiju
Osim primene i kontrole Zone zabranjenog leta, zadatak operacije Ujedinjeni zaštitnik bila je i kontrola sprovođenja embarga na uvoz oružja u Libiju. Međutim operacija se pretvorila u nešto drugo surovo ubijanje nedužnih libijskih civila u svakodnevnim bombardovanjima gradova koji su bili pod kontrolom Gadafijevih snaga.
Višenamenski borbeni avion Tornado
U napadu na Libiju, Velika Britanija angažovala je 12 lnjtelica tipa "Tornado GR4", radilo se o modernizovanoj verziji ovog aviona, koja je pokrenuta tek 1994. godine posle proučavanja iskustava zalivskog rata, kada je u toku operacije "Pustinjska oluja" 1991. godine Tornado delovao sa laserskim vođenim bombama u prodoru u iračku teritoriju izgubnjeno šest letelica odobrena su sredstva za modernizaciju na standard GR4.
Modernizacija verzija GR 1 otpočela je tek 1998. godine i završena je 2003. godine, kada su na 142 aviona izvedena poboljšanja novih oružja, koja su omogućila delovanje sa srednjih visina. Letelica je dobila savremenu avioniku, nove prikazivače HUD i HDD, sistem FLIR, naočare za noćno letenje, laserski inercijalni sistem H764G, novi digitalni sistem za mapiranje terena, GPS, instalaciju za podvešavanje kontejnera TIALD za lasersko označavanje ciljeva. Korak napred učinjen je u integraciji protivoklopnih raketa "Brimstoun" i krstarećih raketa "Strom šedou- oluja iz senke".
Kombinacija Tornada i "Storm šedou" posle uspešne primene u operaciji "Telik" napad na Irak 2003. godine kada je lansirano 27 ovih krstarećih projektila, koji su upotrebljeni protiv dobro branjenih cinjeva, komandnih bunkera, u Libiji koriušteni su već u prvim danima vazdušnih udara, kada su sa njima gađane avio baze, radari i položaji PVO Libijske armije.
Tipična konfiguracija Torbada GR4 nad nebom Libije bila je dva "Storm šedou" projektila pod trupom, dva dodatna rezervoara za gorivo od 1.500 litara, jedan pod svakim krilom, kontejner za elektornsko ometanje "Skaj šedou" na levom krilu i kontejner sa radarskim i IC mamcima na desnom spoljnjnom nosaču na krilima. Kako bi izbegli opasnost da dođu u delovanje libijske PVO posade Tornada dobile su zadatak da "Storm šedou" lansiraju sa daljine od 240 kilometara i to uglavnom na stacionarne ciljeve.
Pošto se libijska PVO nije oglašavala, a većina otkrivenih lansera i radara uništena, posade britanskih Tornada GR4 dobili su nov zadatak uništavanje tenkova, oklopnih vozila i artiljerije Gadafijeve vojske, pa su posle dve nedenje od upotrebe raketa Stormšedou počele da se upotrebljavaju laserski vođene bombe Paveway III, protivradarske rakete ALARM i vođeni projektili Brimstoun, koji su privukli pažnju vojnostručne javnosti. Ovaj projektil iako je ispitan u Avganistanu 2008. godine premijeru je tek dobio u Libiji.
Torando je osposobljen da može nositi do 12 Brimstoun projektila, koji se kosriste u ništavanju tenkova i oklopnih vozila libijske armije (većina tenkova T-72, T-55, kao i BVP vozila uništena je ovim projektilima). Sa brimstoun su uništene i samnohodne haubice i višecevni bacači raketa duž autoputeva i u borbama za Bengazi i Bregu.
Na početku operacije "Odisejeva zora" britanske letelice tipa Tornado GR4 poleatali su iz avio baze Marham u Engleskoj, koja je bila udaljena od ciljeva u Libiji 4.800 kilometara, na zadatke u prvim nedeljama operacije tornado su pratili avio tankeri VC10 i Tristar. Iako su tornado leteli na velikim visinama kako bi uštedeli gorivo, zbog težine tereta koji su nosili na sebi, zbog povećane potrošnje morali su čak tri puta da dopunjavaju gorivo pre dolaska do obala Libije.
Posle lansiranja projektila na utvrđene ciljeve avion se u povratku vraćao rasterećeniji, tako da je imao samo jedno punjenje gorivom.
Logističari su izračunali da je tornado prosečno u svakoj misiji u odlasku i povratku trošio 60 litara kerozina, u toku osmočasovnog leta i pri brzini od 1. 200km/h. Svakodnevni letovi na ruti od 9000 kilometara iscrpljivali su posade i avione, kod kojih je uočen veći broj kvarova i neispravnost zbog utrošenog materijala pa je Britansko ministarstvo odbrane odlučilo da sve letelice tipa Tornado i Tajfun, koje učestvuju u operaciji "Ujediljeni zaštitnik" prebacaju u italijansku avio bazu Đoja del Kole kod Barija, kako bi se smanjili troškovi leta i zamor posada.
Švedski višenamenski borbeni avion JAS-39 Gripen
Svetski mediji mislili su da je u pitanju prvoaprilska šala kada je na taj datum, aprila meseca 2011. godine Švedski parlament odobrio uključivanje osam ovih letelica u operaciju NATO nad Libijom. Već sledećeg dana prva tri aviona su iz Švedske poletele prema avio bazi Sigonela na Sardiniji, a preostalih pet uključujući i transportni avion C-130 "Herkules" poleteli su 3. aprila 2011 godine.
Prvi let gripena nad nebom Libije obavljen je 7. aprila i u pitanju je bio probni let bez dopunjavanja goriva u vazduhu, pa je JAS-39 doletio do libijske obale, napravio zaokret i vratio se u bazu Sigonela. Sledeći dan dva gripena obavili su pravi let, a pre ulaska u vazdušni prostor Libije susreli su se sa avio tankerima koji se nalaze na platrformi C-130 Herkules ( TP84 T), koji su avione nad visini od 3000 metara dopunili gorivom, a zatim let usmerili prema Tripoliju nad kojim su kontrolirali zonu zabrane leta.
Naoružanje Gripena nad Libijom
Šveđani su kao glavni zadatak nad Libijom dobili kontrolu vazdušnog prostora, pa su i naoružanje aviona pripremili shodno toj misiji. JAS-39 poleće naoružan sa dve rakete AIM-120 Amram ( Rb.99) i IRIS-T ( Rb.98). Svaki avion zbog povećanog doleta nosi tri dodatna rezervoara goriva od 1134 litre na spoljnjem trupu aviona, po jedan ispod svakog krila i jedan ispod trupa. Švedski kontingent, koji učestvovao u Libiji brojao je 130 članova, koji su bili smešten u bazi Sigonela na Siciliji.
Druga dva aviona, koja pre LIBIJE nisu imala nikakvo borbeno iskustvo, su letelice tipa Tajfun i Rafal, koji su takođe imali premijeru nad nebom Libije i po prvi put dobili mogućnost da prikažu sve svoje operativne sposobnosti.
Rafal
Rafal kao novi višenamenski borbeni avion polupete generacije zamišljen je tako i koncipiran da realizuje sve potrebe i zahteve francuske vojske u budućnosti. Prilika da se ovaj avion pokaže u punom svetlu pokazala se upravo na nebu Libije. Visoka obučenost posada i osoblja prikazana je na početku intervencije kada je osam Rafala u pratnji četiri Miraža M 2000-5, šest avio cisterni KC-135 i jednim E-3F avaksom podeljeni u tri taktičke grupe poletelo iz baze "Sent Dizer" do ciljeva u Bengaziju gde su odbačene i prve bombe.
U zavisnosti od konkretnih zadataka rafali su različito naoružavani, tako su na vazdušnim patrolama nosili šest raketa vazduh-vazduh Matra MICA i tri dodatna rezervoara za gorivo, što je omogućavalo trosatnu patrolu na daljinama od 278 km od aerodroma na kojima su bili smešteni. Rafali koji su za poletanje korsitli baze na Malti, nosaču aviona Šarl de Gol i na jugu italije pravilo je bilo da se pre ulaska u libijski vazdušni prostor oko Malte dopune gorivom.
Grupa Rafala koja se korsitila u napadu na minolovce, raktne fregate libijske mornarice, su bile letelice tipa rafal-M, koje su poletale sa nosača aviona i opremane su protvibrodskim vođenim projektilima AM39 Egzose, četri projektila MICA i dva dodatna rezervoara za gorivo.
U Libiji se najviše upotrebljavala jurišna verzija Rafala sa krstarećim projektilima SCALP NAVAL, francuska verzija rakete "Storm šedou", četiri rakete vv i rezervoari za gorivo.
Iskustvo iz libijskog rata i provera rafala u praksi pokazala je i neke mane ovog supermodernog aviona. Pre svega se misli na nedostatak sredstva vazduh zemlja sa kojim bi bilo omogućeno gađanje tačkastih ciljeva. Veliki broj ubijenih civila nastao je upravo nedostatkom takvog projektila, jer na podvesnim tačkama rafali su korsiti avio bombe od 250 kilograma.
Efiksna upotreba protivoklopnih projektila tipa brimstoun, koji su lansirani sa letelica tipa tornado, tajfun i herijer na tenkove i oklopna vozila nateralo je Francuze da i oni krenu u integraciju ove raket na avion. Avioni su osim raketa vazduh-vazduh i vazduh –zemlja korsitili i aerofotokameru, kojom je pre napada osmatran cilj, a zatim izvršeno dejstvo na njega.
Sve verzije kako je došlo do previranja u Libiji
Prva kaže da iako se Libija predstavljala pod Gadafijem kao savršena zemlja iz raja u njoj su ispod te maske cvetala korupcija i nepotizam, za mnogobrojne mlade rođene posle libijske revolucije obrazovane uz internet i satelitske programe. Za njih nije bilo posla kao pre sankcija koje su opasno nagrizle libijski izvoz nafte i gasa u Evropu tako i za vreme.
Posle ukidanja sankcija stanje se počelo malo popravljati, ali režanje na sistem je i dalje ostao. Ono što se potiho govorilo bilo je "više demokratije, para, slobode". Svi oni su tvrdili da bi bilo bez Gadafija bolje, ali niko nije znao ko bi preuzeo kormilo upravljanja državom kad on ode.. Ta bojazan nekih Libijaca kasnije se pokazala opravdanom jer posle ubistva Gadafija nastao je haos.
S druge strane postojali su razlozi, koji spadaju u domen teorija zavera a doprineli su da počne rušenje Gadafija.
Naime, po tim tvrdnjama osnov za rušenje pukovnika Gadafija bio zahtev, Libijske Džamahirije da Evropa plati dugove od čak 20 milijardi dolara, koje su dugovale, italijanske, francuske i britanske naftne kompanije za preuzetu naftu. Odustajanje Libije od kupovine 15 borbenih višenamenskih lovaca "rafal" po ceni od dve milijarde dolara, treći motiv je okretanje ruskom tržištu u nabavci vojne opreme i obnovi Libijske armije i infrastrukture kao strateškom partneru i četvrti velike strateške rezerve pitke vode, nafte i gasa na severu afričkog kontinenta, koje su Libiji omogućavale prosperitetnu budućnost.
Operacija od namene zaštite stanovništva se pretvorila u nešto drugo surovo ubijanje libijskih civila, tokom svakodnevnog bombardovanja gradova pod kontrolom Gadafijevih snaga.
Život posle Gadafija
Posle smrti Gadafija stanje u današnjoj Libiji se može opisati samo jednom rečju "Haos". Zemljom i dalje vlada bezakonje, nasilje, trgovina robljem, prebacivanje migranata u Evropu. U zemlji zakone donose dva parlamenta, dve vlade, gomila milicija koje se povremeno za prevlast bore međusobno, ali i sa vlastima u Tripoliju i Bengaziju.
Zemljom caruje osam najvažnijih grupa koje kontrolišu vlast, a to su Regularna libijska armija koja pripada vladi u Torbuku, Libijska nacionalna armija osnovana 2014. godina, paravojna specijalna jednica Al Saika, Revolucionarna birgada Al Sintanija, Brigada Misrata, Libijski odbrambeni štit, Ansar al Šarija- Libijski ogranak Al Kaide koji su 2012. godine brutalno ubili američkog ambasadora u Bengaziju, Mučenici 17. februara i Islamska država. A u celu priču umešale su se i neke države poput Truske, Rusije, Katara, Egipta...
Autor teksta: A. Mlakar
Više vesti o Siriji, Libiji, Jemenu i Iraku, pročitajte OVDE.
