MISTERIJE BEZ KRAJA: Predstavljamo 10 ličnosti iz srpske istorije čija smrt i dalje nije do kraja razjašnjena
Pravi razlozi okončanja njihovih života nikad nisu otkriveni!
Predstavljamo vam 10 velikana i znamenitih ličnosti srpske istorije, čija smrt ni do dan danas nije tačno utvrđena, ili se vešto krije.
Slavna pobeda srpske vojske u ovom selu naterala je Turke u beg! Ovaj boj bio je važan zbog JEDNE stvari
Kako to da usred Beograda postoji palata pod nazivom ALBANIJA? Odgovor se krije u neverovatnom spletu okolnosti (FOTO)
Da li ste čuli za četu "Ernest Telman"? Bila je to prva i jedina PARTIZANSKA JEDINICA sačinjena od nemačkih vojnika
Njegovu smrt otkrila je čistačica nakon što joj se tri dana nije javljao iz hotelske sobe u kojoj je živeo hraneći golubove i do poslednjeg daha u svojoj glavi usavršavajući svoje zamisli – mašine, oružja kakva danas postoje… Umro je usred Drugog svetskog rata, u Americi, koja ga je do smrti sumnjičila, i za njega mislila da je austrougarski, a kasnije i ruski špijun. Posle njegove smrti u hotelsku sobu su ušle CIA i FBI, nakon čega je izdat lekarski nalaz da je slavni naučnik umro od srčanog udara u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu hotela "Njujorker", 1943, negde između 5. januara uveče i 8. januara ujutro, u 87. godini života. Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze 7. januara 1943. godine u 22.30. Pa ipak, uzrok njegove smrti nikada nije do kraja razjašnjen.
Jedan od svakako najpoznatijih legendarnih srpskih junaka Miloš Obilić poginuo je, kako se zvanično smatra, 15. juna po julijanskom, odnosno 28. juna po gregorijanskom kalendaru.
Tokom Kosovske bitke, Miloš je došao do turskog logora pretvarajući se da je prebegao na stranu Turaka, i u pogodnom trenutku se probio do sultanovog šatora i smrtno ga ranio, nakon čega su mu Turci odrubili glavu.
Druga legenda govori o tome da je grupa srpskih ratnika tokom boja nabasala na carevu svitu i da su ga tu napali i ubili, a da je napad predvodio sam Miloš Obilić. Hrišćanski i turski izvori se razilaze oko načina i vremena pogibije ovog junaka. Turski izvori tvrde da je sultan ubijen na prevaru posle bitke, a hrišćanska strana je o ovom događaju napravila legendu o podvigu usamljenog viteza koji je žrtvovao svoj život da bi zaustavio moćnog sultana.
Nakon što je Ajnštajn 1916. godine zatražio razvod od Mileve, nju je zahvatila teška bolest.
Bliski prijatelji su tvrdili da je upravo zahtev za razvod bio razlog njenog iznenadnog gubitka zdravlja. Nakon dve godine pristala je da mu da razvod, a on je za uzvrat obećao da će joj dati novac od Nobelove nagrade koju eventualno bude dobio.
Milevu su, međutim, nakon toga snašle mnoge nevolje, sestra Zorka je doživela nervni slom, umrla joj je majka, a ubrzo nakon toga i sestra, a sinu Eduardu je ustanovljena šizofrenija.
Posle jednog Eduardovog nasilnog napada Mileva je, 1948. godine, pala u nesvest i prebačena je u bolnicu. Tamo je i umrla, tri meseca kasnije, 4. avgusta 1948. pod nerazjašnjenim okolnostima. Ni sami lekari nisu mogli da utvrde uzrok smrti. Njeni najbliži prijatelji su govorili da joj je srce prepuklo od tuge. Sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm.
Rođen 29. avgusta 1880. bio je protiv konkordata, tj. protiv pritiska Rimokatoličke crkve da Kraljevina Jugoslavija potpiše konkordat, čime bi Sveta stolica sa svojim vernicima bila u povlašćenom položaju.
U tim nemirnim danima, iako veroispovednički neustrašiv, patrijarh Varnava je zdravstveno počeo da slabi.
Iznenada je preminuo u noći između 23. i 24. juna 1937, baš u vreme izglasavanja konkordata u Narodnoj skupštini. Nenadana smrt patrijarha Varnave potresla je sve pravoslavne ali i nepravoslavne istinoljubive i pravdoljubive stanovnike Kraljevine Jugoslavije.
Uveliko se u narodu pričalo da je patrijarh otrovan od svojih bliskih osoba (kuvara). Mnogi su, međutim, mislili i da to nije tačno. Danas, 70 godina kasnije, o tom događaju se i dalje piše. Patrijarh Varnava je sahranjen u malom Svetosavskom hramu na Vračaru.
Za smrt Stefana Dečanskog vezuje se legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države.
Naime, Stefan je kada su Dušanovi ljudi došli da ga ubiju prokleo sina i njegove potomke. Postoje dva predanja. Prema jednom, dvojica tamničara su ga zaklala u ćeliji, dok je prema drugoj car otrovan. Za oba događaja se, ipak, vezuje Dušanovo ime.
Mada se pominjano prokletstvo nije ispunilo na sinu, ipak je palo na unuka Uroša, koji je izgubio carstvo. Ova legenda je živela mnogo vekova, a prokletstva su se setili kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija potpala pod tursku vlast.
Nasledivši kraljevstvo od oca Stefana Dečanskog, Dušan (1346–1355) je od svoje države i od osvojenih novih teritorija načinio carstvo, a sebe je proglasio carem Srba i Grka. Vladao je od 1331. do 1355. godine, a da ga smrt nije pretekla ostvario bi i plan da osvoji Vizantiju. Svoju mudru vladavinu utemeljio je zakonikom, prozvanim Dušanov, koji se u istoriji pravnih nauka i danas izučava kao izuzetan.
Car Dušan je umro 20. decembra 1355. godine, još uvek mlad i u punoj snazi. Uzrok smrti nikada nije utvrđen, ali govorilo se o trovanju, moždanom udaru, pa čak i o epilepsiji. Sahranjen je u svojoj zadužbini, manastiru Svetih arhanđela kod Prizrena.
Posle Dušanove smrti Srpsko carstvo je postepeno počelo da se raspada. Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su kasnije prenesene u crkvu Svetog Marka u Beogradu gde i danas počivaju. Treba pomenuti i to da je Dušan jedini pripadnik dinastije Nemanjića koji posle smrti nije proglašen za sveca.
Tihomir (1165–1166) je bio veliki župan Srbije, a brat Miroslava, Straćimira i Nemanje. Nakon nesporazuma u odnosu Tihomira i Nemanje prema Vizantiji do odsudne bitke među braćom dolazi na Kosovu, kod mesta Pantine (blizu Vučitrna) 1170. godine, gde je na čelu svoje vojske stajao sam Tihomir. U bici je Tihomir poginuo, a Nemanja je postao veliki župan Raške – Srbije. Druga dokumenta, međutim, svedoče da je Tihomir bio taj koji je pobedio u bici, a da se nakon toga misteriozno udavio u Sipnici. U zvaničnim dokumentima se navodi da je jedan od braće poginuo, a zatim izvori više ne pominju Tihomira.
Dok je knez Mihailo Obrenović (septembar 1823. – maj 1868) zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije. Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili za smrt svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovanović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac. Tek mnogo godina kasnije mnogi neposredni dokazi su upućivali na to da ova teorija nije tačna, a da su iza same zavere kao i izvršenja stajali Britanci. To, međutim, nikada nije dokazano.
Olivera je bila ćerka srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice. I iako možda ne spada u red "zaslužnih" velikana i vladara, ona je jedna od velikih žena kojima svakako treba odati počast. Ona je ta koja je data Bajazitu zarad mira i radi uspostavljanja saveza između Osmanlijskog carstva i Srbije. Nakon Kosovske bitke, njena majka (kneginja Milica) ju je udala za sultana Bajazita 1389. ili 1390. godine (ne zna se tačan datum). Olivera nije bila na silu poslana Bajazitu u harem, kako se ponegde spominje, štaviše, venčanje Bajazita i Olivere je bila poslednja formalna svadba nekog sultana. Bajazit je poštovao Oliverino hrišćansko poreklo i nije je preveo u islam. Čak je za nju pripremio i ceremonijalnu svadbu. On je bio veoma blagonaklon prema svom vazalu Stefanu Lazareviću (njenom bratu), naročito posle bitke kod Nikopolja 1396, gde mu je Stefan doneo pobedu. Oliverina sudbina je postala gorka nakon poraza Bajazita kod Angore 1402. godine, nakon čega ju je Bajazit dao svom savezniku Tamerlanu (1336–1405) koji ju je uzeo u svoj harem, odbivši ponudu Stefana Lazarevića da otkupi svoju sestru. Njoj se nakon toga zatire svaki trag i ona umire negde nakon 1443. godine, ali ni do sada nije otkriveno od čega i kako.
Šćepan Mali vladao je Crnom Gorom 1767–1773, predstavljajući se kao ruski car Petar III. Učvrstio je centralnu vlast, suzbijajući plemensku neslogu. Uspešno je ratovao protiv Turske.
Ubio ga je njegov sluga, Grk, potplaćen od Turaka, 1773. godine po nalogu skadarskog paše Bušatlije. Niko ne zna kako i zašto se to zapravo dogodilo.
BANATSKA VEŠTICA! BABA ANUJKA JE PRVA ŽENA SERIJSKI UBICA U SRBIJI: Trovala ljude demonskom biljkom! (FOTO/VIDEO)
Proverite da nije i vaše na spisku: SRPSKA PREZIMENA KOJA POTIČU OD PLAVE KRVI
VELIKANI BUNTOVNOG ŽIVOTA: Kralj Aleksandar i druge ličnosti za koje nikada ne biste rekli da su IMALI TETOVAŽE
"Pamti, pričaj kad su padali, pamti hrabri stroj" - Zbog OVOGA se ceo svet divio junacima Cerske bitke! (VIDEO)
MISTERIJA DVA GROBA LAZAROVOG SINA: Kome ne odgovara da mošti velikog srpskog junaka budu pronađene?
