Ovako su medicinske sestre, strankinje, svedočile o HRABROSTI SRPSKOG NARODA u Velikom ratu
Dnevnici i beleške danas imaju nemerljivu vrednost
Za vreme Velikog rata stotine strankinja iz raznih zemalja, medicinskih sestara i doktorki pre svega, dolaze u Srbiju da pomognu srpskom narodu.
One su u samom štabu smrti i života, u bolnicama, sa ranjenima i bolesnima, suočene sa invazijom tifusa koja odnosi isto toliko žrtava kao i bitke. One osluškuju i vide srpskog vojnika sasvim izbliza, gotovo iz njegove duše, ostavljajući beleške o srpskoj istoriji, zemlji i ljudima, o srpskim običajima i karakteru srpskog čoveka.
NESTOROVIĆ NAJAVIO ŠTA NAS ČEKA POSLE VASKRSA: Objasnio šta je ŠOKIRALO LEKARE, i kada se VRAĆAMO U NORMALU
KADA SMO POČELI DA FARBAMO JAJA? Evo zašto je ovaj običaj bitan i šta simboliše crvena boja
KORONA STATISTIKA U SRBIJI: Gde ima najviše obolelih, koje starosne grupe su najugroženije, a gde se virus smiruje?
Žensko oko više, dalje, bolje i dublje vidi. Njihovo razumevanje tragedije u zemlji i van zemlje, daje posebnu dubinu tekstovima. Knjiga "Strankinje o srpskom vojniku i Srbiji u Velikom ratu" daje potpuniju sliku Velikog rata. Izborom su obuhvaćene one heroine koje su pisale o događajima - njihova pisma, dnevnici, sećanja, uzbudljiva su građa koja svedoči i o njihovom delu. Mnoge od njih se nisu vratile kući.
Evo šta se može pročitati u njihovim spisima:
- Jezik je bio težak, ali smo uspeli da naučimo rečnik korisnih reči i svakodnevnih izraza. Gramatiku nismo ni pokušali. Takve reči kao što su "boli", "noga", "ruka", "glava", "oko", "jezik", "zubi", "zavoj", "spava", "voda", "čaj", "lezi", "sedite", "dobro jutro", "laku noć", "prijatno spavali", "fala", bile su nam među prvima.
Srbi su bili primorani da se povuku iz Valjeva, a prestolonaslednik i štab u Aranđelovac, oko šezdeset četiri kilometra jugoistočno od Beograda. Austrijanci su pokušali da povrate ostrvo koje su im Srbi oduzeli, a Srbi su pucali na Semlin. Srbi su bili uspešni u zarobljavanju dvadeset topova, četrdeset dve mašinske puške i deset hiljada zarobljenika za jednu nedelju. Srbi su počeli dobrovoljno napuštanje Beograda 29. novembra; naši pacijenti bili su prevezeni, ostavljajući nam samo najgore slučajeve. Francuski topovi dejstvovali su celu noć u brzom sledu potrošivši svoju municiju da je Austrijanci ne bi imali. Beograd se predao Austrijancima 2. decembra 1914.
Austrijanci su doveli svoju vojsku u Beograd uz muziku svojih orkestara. Doveli su svoje ranjene, po dvesta i trista istovremeno, u svojim kolima Crvenog krsta. Za trinaest dana prošlo je šest hiljada ranjenih Austrijanaca.
Detaljan dnevnik
Agnes Gardner, medicinska sestra u Rajanovoj bolnici u Beogradu, bila je deo misije američkog Crvenog krsta. Krenula je za Srbiju 9. septembra 1914. i stigla 16. oktobra 1914. godine. Bila je sastavljena od tri hirurga, a sva trojica su diplomirali na Medicinskom fakultetu Fordham univerziteta u Njujorku: dr Edvard Rajan, dr Džejms Donovan i dr Vilijam Ahern i dvanaest medicinskih sestara kojima je rukovodila mis Meri Gledvin.
Jedna od medicinskih sestara bila je Agnes Gardner koja u svom dnevniku detaljno opisuje putovanje do Beograda i teško stanje u Vojnoj bolnici. U "Američkom žurnalu medicinskih sestara" 1. oktobra 1915. objavljuje tekst u kojem u nekoliko rečenica precizno definiše sudbinu Srbije:
- Borili su se tokom poslednje tri godine, četiri rata u tri godine: Balkanski, oktobar 1912; Bugarski, jun 1913; Albanski, novembar 1913. i sada ovaj. Kao pacijenti, njihovo ponašanje je zadivljujuće, izdržavali su muke dok su lekari tražili metke i šrapnele, od njih ste samo čuli: Dobro.
Stali smo u Đevđeliji na dva sata, gde sam vodila dug razgovor sa dr Donelijem iz američkog Crvenog krsta. Rekao mi je da je uložio veliki napor čisteći i dezinfikujući staru fabriku duvana i pretvarajući je u bolnicu na čijem je čelu bio. Nije bilo tekuće vode. Beograd ju je jedini imao, u ostatku zemlje bunari su bili zagađeni. Pitala sam oporavljaju li se srpski vojnici, a on je odgovorio da je, nažalost, smrtnost veoma visoka, jer su toliko iscrpljeni od zime i gladi da podležu veoma brzo. Rekao je i da su veoma strpljivi pacijenti, ne žale se i dirljivo su zahvalni. Dr Doneli dobio je tifus nekoliko nedelja kasnije i umro. Niš je gotovo zastrašujuće zakrčen izbeglicama, vojnicima, vladinim službenicima, tako da trenutno ima 120.000 umesto uobičajenih 18.000 stanovnika.
Srbi su veoma štedljiv, radan i razborit narod. Nisam videla pijanca od kada sam stigla. Takođe su demokratski nastrojeni, oficiri i njihovi ljudi su u prijateljskim odnosima. Imala sam utisak da, kada bi oficir bio ranjen, vojnik bi odmah istrčao i dovukao ga u zaklon. Oni su najhrabriji vojnici u Evropi. Znaju da se bore za svoja ognjišta i svoje porodice, i radije ginu nego da budu zarobljeni.
Srbima se treba diviti zbog njihovog patriotizma, hrabrosti, strpljenja i radinosti, ali zaslužuju ljubav zbog jednostavnosti, zahvalnosti i ljubaznosti koje daruju širokog srca. Oni su se borili skoro tri godine i bili su pred finansijskim slomom. Možete li pomoći da im doturim pomoć? Njima je potrebno sve, odeća, ćebad, vuneni veš za vojnike, kondenzovano mleko za bolesne i bebe, sve životne potrepštine. Oni su izvojevali veličanstvene pobede i mi, iz našeg obilja, moramo pomoći maloj naciji koja doprinosi uzvišenom cilju, pobedi nad tiranijom i militarizmom.
Predana i neumorna
Amelija Pibodi Tajlston pohađala je specijalnu školu "Mis Baker", a kasnije je studirala sestrinstvo i radila upravo taj posao, očigledno predano i neumorno, kako bi pomogla ljudima koji pate. Tako je odlučila da pomogne srpskim izbeglicama iz Prvog svetskog rata. Otišla je u Srbiju i radila za Crveni krst, ali je tamo umrla od upale pluća. Njen rad je detaljno opisan u knjizi "Amelija Pibodi Tajlston i njene kantine za Srbe". Bila je veoma samostalna i samouverena, što se ticalo i njenog porodičnog pedigrea, a veoma teško je podnosila da joj se neko meša u posao.
- Onaj odvratni dr Rajan došao je da preuzme upravu nad celokupnim humanitarnim radom i ja zato odlazim - napisala je srdito svojoj majci.
Pisma Amelije Tajlston puna su divljenja za Srbe, obiluju slikovitim detaljima teških okolnosti u bolnicama, ali je ipak u podtekstu stalno prisutna jedna životna radost i vedrina autorke, koja je srećna što se nalazi tamo gde je ljudska pomoć najpotrebnija.
U prikupljenim zapisima piše i ovo:
- Duh ljudski se naprosto buni protiv činjenice da živi u komforu i blagostanju dok naokolo besni rat. Čovek se skoro stidi da mu je toplo i da ima dovoljno da jede, dok misli na one tamo daleko od svoje ušuškane sigurnosti koji se smrzavaju i gladuju, iscrpljeni patnjama koje se ne mogu ni zamisliti.
U Francuskoj nikada nismo osećale da smo neophodne; svaka Francuskinja je po potrebi bila bolničarka ili sestra, i one su, naravno imale prednost kada se radilo o odlasku na front. Pariz je takođe bio prepun mladih sestara motivisanih da pomognu.
Tada su nam misli odlutale u Srbiju. Čule smo o herojskoj borbi srpskoga naroda protivu neprijatelja snažnijeg i opasnijeg od Austrijanaca: strašne epidemije tifusa koja je harala zemljom. Mogle smo da budemo u borbi za savladavanje upravo tog neprijatelja, pa se nismo dugo premišljale. 20. januara (1915) smo odlučile da putujemo u Srbiju, a već 31. januara smo isplovile iz marseljskih voda. Teretni brod koji nas je vozio ka Solunu nije bio ni brz, a ni komforan, no bio je stabilan i mirno klizio preko Mediteranskog mora, pa nas je doveo u sigurne vode Malte, i odatle nas je usmerio ka Pireju.
U svakom gradu kroz koji smo prolazili susretali smo pogrebne povorke iza sanduka sa žrtvama od tifusa. Sanduk je bio zatvoren što je bolje moglo da bi se sprečilo širenje zaraze.
Duž ovog usamljenog puta koji je dolazio sa severa iznad Đevđelije, postavljene su srpske stražarnice. Ovde se videla naročita vrednost ovog naroda. Kada je voz prolazio, oni su ga pozdravljali u "stavu mirno", i kada su im pojedini putnici bacali kroz prozor mala pakovanja cigareta, njihova lica su sijala od sreće i zahvalnosti, ali ja nikada nisam videla nekog od srpskih vojnika da se baca ka ovom tako dragom poklonu, pre nego što je voz već otišao.
Ovi vojni stražari žive u kućicama koje liče na stog sena. One nemaju dimnjake, a svetlo od vatre ognjišta prodire kroz pukotine na zidovima. Vatra je dezinfekcija protiv vaši. Vojnici nemaju zvanične uniforme, nego su obučeni u narodne nošnje od braon konoplje, čarape koje su izvezene živim bojama i dopiru do kolena, cipele su neobične, nešto između mokasina i papuča. Noću cipele pune vodom koja ih održava mekim kao rukavice.
Svuda smo videli vojnike koji vežbaju. Marširali sa upadljivom lakoćom i slobodom pokreta, pa je izgledalo kao da su rođeni vojnici. Ali među njima ima i dece. Jedanput sam išla do oficira koji je komandovao regrutima, on je sa osmehom pokazao na moju kameru i rekao na srpskom "čekaj", što ja mislim da je reč za stani - čekaj. Odmah je komandovao da se postroje da bih ih fotografisala. Jedan od njih je došao i malo uplašenim glasom pitao koliko bi koštalo da ga slikam samog.
Prešle i Albaniju
Ingeborg Stin Hansen, medicinska sestra iz Norveške, rođena u Grorudu (deo Osla), obrazovana u Americi, zajedno sa prijateljicom sa studija St. Kler Livingstoun došla je u Srbiju krajem januara 1915. godine. One su se u Srbiji srele sa koleginicama iz Norveške Elisabet Volf i Ogot Magnusen koje su radile u misiji dr Grujić i to u ratnoj bolnici u Valjevu.
- To je bilo kosmopolitsko društvo - rekla je jednom prilikom Magnuson, aludirajući na šarolik nacionalni sastav u bolnici.
U časopisu "Inherred" u Norveškoj osvanuo je 17. juna 1915. članak u kojem medicinska sestra Ingeborg Stin Hansen piše o teškom stanju u Srbiji, no tek 2014. godine, 100 godina od početka Prvog svetskog rata, izlazi knjiga na norveškom "Ti nepoznati ratnici: Norvežani u Prvom svetskom ratu" koju su napisala tri istoričara: Brandal, Brazijer i Tejge.
Tako je sećanje na ove hrabre i humane žene oživelo. Videvši u Srbiji strašno siromaštvo i dramatično stanje u bolnicama, otputovale su u Ameriku i tamo sakupile 500 tona medicinskog materijala u vrednosti od 50.000 dolara i prevezle ga u Srbiju. One su istovremeno širile vesti o stravičnom stanju u Srbiji i pisale po dostupnim im novinama. Na kraju su se povlačile preko Albanije sa Srpskom vojskom.
Radile su pod okriljem Norveškog Crvenog krsta. Srbija se odužila ovim dvema sestrama dodelom Karađorđeve zvezde (4. red), dok su one napisale knjigu svojih sećanja na rad u Srbiji već 1916. godine, jednu na norveškom i drugu na engleskom. Norvežani su medicinski pomagali Srbiji i tokom balkanskih ratova, tada je u Srbiji radio dr Joakim Sveder Bang sa grupom od nekoliko sestara.
Hrabrost Srpkinja
- Ljudi u staroj, dobroj Engleskoj ne mogu ni zamisliti stanje u kojem se ovaj deo sveta nalazi, na hiljade ljudi pati, i ne dobija baš nikakvu pomoć. Sada se trudimo da zaustavimo širenje ovih groznih bolesti, otvaramo novu bolnicu koju nazivamo Civilna i koja će preuzeti neke od ovih teških slučajeva. Nadamo se takođe da ćemo formirati još šest ambulanti uz front. Naša poljska bolnica je samo za hirurške slučajeve.
Ova bolnica je ogromna i imamo vruću i hladnu vodu i električno svetlo. Dr Beri vodi još nekoliko bolnica pride, koje broje svega 130 pacijenata. Danas po podne sam ušla u ogromno bolničko krilo da bih slušala malo muzike s ranjenima. Ranjenici su beskrajno zahvalni za svaku pomoć koja im se pruži. Zovu nas "sestro" i, često, "dobra sestro". Muškarci deluju tako lomno, osim više klase koja je uglavnom uglađena, i snažna.
Žene su prekrasne, tako lepe i moćne; one obavljaju većinu fizičkog posla. Neverovatna hrabrost Srpkinja nikada neće biti zaboravljena. Neke od njih su izgubile očeve, braću, muževe i sinove. Sve ove žene imaju isti jednostavan odgovor: "Sestro, oni su umrli za svoju zemlju!". Pred ovakvim patriotizmom treba se pokloniti i nadati se samo tome da ćemo se i mi nekim čudom naučiti ovakvoj hrabrosti. Njihova zemlja, divna i plodna poput naše, uništena je; razorile su je bolesti, glad i rat, pa ipak oni i dalje opstaju.
Monika Stenli, bolničarka u sastavu Treće jedinice Srpskog potpornog fonda, objavila je: "Moj dnevnik u Srbiji: 1. april - 1. novembar 1915".
Objavljen je već 1916. u Londonu. Monika Stenli nastoji da opiše ono što vidi i što je okružuje, uzdajući se da će to biti zanimljivo čitaocima novina. Dnevničke beleške, koje su označene datumima, sadrže kratke opise prirode, biljaka i životinja; svojstva druge kulture, običaje i karakteristike meštana; detalje o vojnom naoružanju i ratne vesti.
Monikine zabeleške osetno živnu kada se dotaknu njoj bliskih tema, u vezi sa nabavkom namirnica i pripremanjem obroka i iz njih se vidi koliko je to bio i težak i značajan posao. Pažnja sa kojom su opisani operativni zahvati i razgovori sa doktorima o stručnim pitanjima ukazuje na autorkino interesovanje za aktivno bavljenje medicinom.
Dnevnik Monike Stenli ima izuzetnu vrednost, kao i sve druge knjige tog tipa, jer otkriva u slojevima sliku jednog izglobljenog vremena koje je surovo određivalo živote ljudi, vojnika, ranjenika, bolesnih i doktora koji su ih lečili.
KORONA POPUŠTA DO ĐURĐEVDANA To znači i polako vraćanje u normalu, ali nam sledi NOVI UDAR VIRUSA za koji sada niko ne zna kakav će biti
"NADAMO SE DA ĆE BITI SVE VIŠE OBOLELIH...": Lapsus na RTS-u koji je postao APSOLUTNI HIT u Srbiji (VIDEO)
PRVI OBOLELI U LJIGU: Došao iz inostranstva, hospitalizovan u Valjevu
Na Vaskrs se sve menja: Evo kakvo nas vreme očekuje narednih dana
DANAS JE VELIKI HRIŠĆANSKI PRAZNIK: Evo koja pravila posta važe na Veliki petak i zašto ne smete da ih prekršite
