DECA SU VASKRSLA SRBIJU NAKON VELIKOG RATA: Podigli je iz pepela, snimak iz 1920. pokazuje patnju naših predaka (VIDEO)
Nisu imali vremena za igru i zabavu kao današnja deca
Reč "Sloboda" u srpskoj istoriji, uvek se skupo plaćala, ali cena koju je srpski narod platio u Prvom svetskom ratu, ne može da se izgovori, a da u grlu nemate knedlu, te i da oćutite nekoliko trenutaka prilikom izgovaranja broja žrtvi koje su pale za slobodu.
Volonteri u doba korone - ko su ljudi koji su bez straha stali uz državu i narod
Još jedna misterija beogradskog Pobednika: Da li znate kako je spomenik trebao prvobitno da se zove?
IMENA ŠEST SRPSKIH GRADOVA STOJE NA SPOMENIKU KNEZU MIHAILU: Znate li koji su gradovi u pitanju?
Naime, prema nekim podacima između 1.100.000 i 1.300.000 života je ugašeno tokom četiri godine ratovanja. Ta cifra je iznosila trećinu populacije tadašnjeg stanovništva, a tokom rata, stradalo je čak 60 % muške populacije.
Oni koji su preživeli golgotu i stradanje u Prvom svetskom ratu u Srbiji, morali su da nastave svoj život tako što su ponovo obnavljali svoja domaćinstva i stvarali porodice.
Deca rođena nešto pre rata ili u ratnim godinama, nisu znala šta znači slobodno vreme i igra, poput njihovih vršanjaka danas. Naime, uz redovne školske aktivnosti, na njihovim malim plećima, bili su teški poslovi poput kopanja, oranja, berbe kukuruza, vršidbe žitarica, kao i sve one radnje koje su se podrazumevale kao neohodne za opstanak jednog domaćinstva na selu.
Kako je izgledao život naših predaka kad su bili deca, najbolje govori video snimak koji je napravio nepoznati holandski snimatelj, a koji je sve do nedavno bio pohranjen u amsterdamskom institutu za film. Pre nekoliko dana, taj snimak je restaurian i kolorizovan, zahvaljujući Slađanu Grujičiću.
Jedni drugima do ramena, bosonogi ili u opancima, gologlavi, sa maramama i šajkačama na glavama, odenuti u karakteristične srpske nošnje tog vremena, naše čukunbake i čukundeke, radile su od jutra do mraka na zemli najteže fizičke poslove, pre i posle škole.
Zamislite te male ruke, koje su mukotrpnim radom s vremenom postajale sve grublje i grublje, kao i prhvatanje nečega strašnog, kao normalnog i potrebnog da bi se očuvao dom. Zamislite njihovu ozbiljnost sa sedam, devet ili jedanaest godina života, kada su znali da su štala i njiva bitniji od knjige, ali su paralelno sve radili.
Ako vam to ipak ne polazi za rukom, pogledajte ovaj petominutni snimak i samo gledajte u lica dece Srbije koja su morala da zamene svoje očeve, deke, stričeve i ujake, ponekad više gladni nego siti.
Te male domaćice i domaćini, otrgnuti od bezbrižnog detinjstva, bili su najbitniji faktor obnove zemlje, a njihov DNK utkan je u naš krvotok. Mi, kao njihovi potomci, ne smemo da zaboravimo njihovu žrtvu, rad i zalaganje.
Jer, gotovo da nema njive u Srbiji koju te, sada već daleke, 1920. godine, nije obrađivala dečija ruka. Tanka i spolja nežna kao svila, a unutar, ispucala i gruba. Zbog toga, ovaj snimak je tu da nas podseća ko smo i od koga smo potekli. Da se pamti, spominje i ne zaboravi.
