BELORUSKI KAZAČOK: U kom pravcu se kreće Minsk?

Ovaj datum je odabran kao uspomena na 03. jul 1944. godine, kada je Minsk bio oslobođen od nacističkih zavojevača. Od sticanja nezavisnosti 1991. godine Republika Belorusija vodi višeznačnu i po mnogim pitanjima ambivalentnu politiku. Ipak, poslednjih godina bi se spoljna politika Minska mogla definisati uz pomoć korišćenja tri ključna pojma: suverenost, mir, viševektornost. 

Belorusija je, baš kao i Ukrajina, iako članica SSSR, bila prijavljena kao jedan od osnivača Ujedinjenih nacija. Iako nije uživala status nezavisne države Belorusija je imala svoje predstavništvo pri sovjetskom u sedištu OUN.  

Belorusija nije bila među glasnim zagovornicima rastakanja SSSR. Zapravo, nacionalistički pokreti poput onih na Baltiku, na Kavkazu ili u Ukrajini, nikada nisu bili tako široko i dubinski podržani u Belorusiji. Do izvesnog buđenja ideja beloruske samobitnosti jeste došlo krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, ali je ovaj proces bio ubrzo okončan. 

Činjenica je da se u Belorusiji vekovima prelamaju dva stava kada se pokušava definisati beloruski identitet. Beloruska teritorija je vekovima služila kao poprište sukoba različitih vojski. Nakon što je veći deo današnje Belorusije u 19. veku ušao u sastav Ruske imperije, na ovom prostoru se konstantno postavlja jedno pitanje, na koje se daju dva različita odgovora. Upravo ova dva različita pristupa oblikuju i ambivalentnost beloruske spoljne politike danas. 

Pitanje koje se postavlja glasi: Ko su Belorusi? Da li su Belorusi zaseban narod, istočnoslovenskog porekla, blizak Rusima i Ukrajincima ili su Belorusi deo, u širem smislu gledano, „ruskog sveta“ koji čine zajedno sa sebi bliskim istočnoslovenskim narodima. Krajem 19. i početkom 20. veka, počela je da se razvija intelektualna elita, koja je zastupala prvu tezu, o beloruskoj osobenosti. U vreme raspada carske Rusije, ova grupacija je počela da preuzima primat. 

Tako je 1917. godine formirana Velika beloruska skupština, koja je pokušala da organizuje „Svebeloruski sabor“ u decembru 1917. godine, na kom bi bila doneta odluka o daljem pravcu razvoja Belorusije i eventualno o njenoj samostalnosti. Ipak, boljševici su prvo napustili, a potom i razbili ovaj sabor, baš kao i delovanje beloruskih suverenističkih snaga potom, dok je teritorija današnje Belorusije podeljena između Rusa i Poljaka. 

NATO u problemu? Italijani neće da popuste Trampu: Ne pristajemo na dodatna izdvajanja novca

Kratkotrajna Demokratska Republika Belorusija postojala je tokom 1918. godine i uprkos pruženom otporu, bila je slomljena od strane nadolazećih boljševičkih snaga. Ipak, ovaj događaj, pokušaj formiranja zasebnog, beloruskog subjekta je ostao važan i pominjan u beloruskoj politici i danas. 

Šta više, aktuelni predsednik Belorusije Aleksandar Grigorjevič Lukašenko se na date događaje osvrće na sledeći način:

- Događaji iz 1917. godine doprineli su težnji Belorusa da žive u svom domu. Ideja o samoopredeljenju Belorusije, koja dolazi odozdo, iz inicijative masa, izražena je u sazivu prvog, svebeloruskog sabora. Sastanak ovog naroda pokazao je najvažnije vrednosti koje su za nas bitne i danas: naša država, njen društveni karakter i činjenica da samo narod, njegova volja, kolektivna inteligencija i lideri mogu postati pravi izvor nezavisnosti.

Belorusija je kao jedan od subjekata SSSR ipak opstala na mapi sveta. 

Ipak, za vreme bitisanja u državama kojima je glavni grad Moskva, Belorusija je poprimila ne samo ojačani dvojni identitet belorusko/ruskog tipa, nego se daleko više, nego li susedna Ukrajina (pogotovo njeni centralni, severni i zapadni delovi), ali i više nego li baltičke, kavkaske i centralnoazijske države, priklonila državnoj politici forsiranja ruskog jezika. Ruski jezik je bio dominantan kako u carskoj Rusiji, tako i u SSSR, a u Belorusiji je gotovo potpuno potisnuo beloruski jezik.

Bivši telohranitelj Bin Ladena DEPORTOVAN iz Nemačke: Evo šta ga očekuje u NJEGOVOJ DOMOVINI

Danas, službeni jezici u ovoj državi su i ruski i beloruski, ali prvi uživa primat i kada je reč o administrativnoj komunikaciji, ali i u obrazovanju, privredi. U urbanim područjima, ruski je daleko zastupljeniji i u svakodnevnoj komunikaciji građana, dok se beloruski održao još samo u pojedinim, ruralnim delovima zemlje kao dominantan. 

Ali i na ovom pitanju se vidi slojevitost beloruskog poimanja sopstvenog identiteta. Iako je ruski prihvaćen kao jezik svakodnevnog opštenja ili kako je to Aleksandar Lukašenko jednom prilikom izjavio „ruski nije tuđ jezik, on je i naš jezik, mi Belorusi na njemu stvaramo, kao i na beloruskom“, ipak se nacionalna pripadnost i deklarativna vezanost za jezik doživljavaju kao očuvanje i sopstvenog etničkog identiteta. Na popisu stanovništva iz 2009. godine većina građana je prijavila beloruski kao svoj maternji jezik. Na pitanje koji jezik češće koristi u svakodnevnom životu, većina građana je dala odgovor – ruski. 

Lako je zaključiti kako u urbanim centrima preovlađuje ruski jezik, dok se beloruski održava uglavnom u ruralnim oblastima, naročito onim koje gravitiraju ka Poljskoj. 

Iako se na zvaničnim simbolima uvek ističu natpisi na beloruskom jeziku, on i dalje nije predstavljen od vlasti kao primaran, iako su poslednjih godina donete mere kojima se povećava kvota studenata koji studiraju ili se obrazuju na beloruskom, a takođe je i kao obaveza uveden princip po kom učenici osnovnih i srednjih škola predmet nacionalna istorija izučavaju isključivo na beloruskom. Simboličan je bio i gest predsednika Republike Lukašenka koji se po prvi put na nekoj svečanoj ceremoniji javnosti obratio na beloruskom i to na proslavi dana nezavisnosti Republike Belorusije 2014. godine. Međutim, ključni medijski portal ove zemlje – BELoruskaTelegrafskaAgencija (BELTA) i dalje kao prvu verziju sajta i drugih medija nudi one na ruskom.

NATO u problemu? Italijani neće da popuste Trampu: Ne pristajemo na dodatna izdvajanja novca

Talas nacionalnog buđenja koji je zahvatio prostor čitavog SSSR, 1990. godine, je samo delimično obuhvatio i Belorusiju. Na prvim demokratskim izborima u tada još uvek sovjetskoj republici pobedu odnose komunisti. Izbori su održani po jednokružnom većinskom sistemu i nadmetali su se komunisti, nacionalisti, liberali i nezavisni kandidati. 

Prva Vlada samostalne Belorusije pokušava da sprovede politiku povratka korenima i po tom pitanju njeno delovanje se može dovesti na ravan nacionalističkih težnji Beloruskog nacionalnog fronta. U Belorusiji se tih godina usvajaju novi simboli, za službeni jezik se proglašava samo beloruski, legalizuje se rad Grko-katoličke crkve, ratifikuje Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. 

Ključna ličnost ovog perioda bio je Stanislav Stanislavovič Šuškevič. Bivši komunista i profesor univerziteta, priznati fizičar i matematičar, povukao je seriju poteza koji su za posledicu imali oblikovanje beloruskog identiteta, kao samostalnog u odnosu na ruski, mada ni Vlada 1990-1994. godine nije odlučila da prekine sve veze sa Moskvom.

Protesti protiv američkog predsednika: BEBA TRAMP iznad Londona (VIDEO)

Naprotiv, disolucija SSSR-a bila je obeležena kreiranjem Zajednice nezavisnih država kojoj je Belorusija odmah pristupila, da bi Minsk docnije postao i sedište ove organizacije koja danas okuplja sve bivše članice SSSR izuzev Estonije, Letonije, Litvanije (koje nikada nisu ni pristupile ZND), Gruzije (koja je ZND napustila 2008.), Turkmenistana (koji je od 2005. pridruženi član) i Ukrajine. Istina, slučaj Ukrajine je specifičan, pošto ova država nikada i nije ratifikovala pristupni dokument ZND-u, dok je nakon revolucije 2014. godine započela simboličan bojkot rada svih institucija ZND, mada uprkos najavama, još uvek nije zvanično istupila iz članstva. 

Beloruski državni simboli su godinama predmet sporenja u ovoj zemlji. Političke snage koje se zalažu za samobitnost beloruskog identiteta zagovaraju povratak belo-crveno-bele zastave i "Pahonje". Pahonja ili Pahonija je istorijski simbol Velikog vojvodstva Litvanije. 

Ovaj simbol koristili su i beloruski borci za nezavisnost 1918. godine, a bio je i službeni grb Republike Belorusije od 1990. do 1995. godine, kada je na referendumu odbačen i kada je za državni simbol vraćen modifikovani grb iz sovjetskog perioda.