RASPAŠĆE SE KAO JUGOSLAVIJA: Taman im krenulo, a onda su vođe začinile religijom i nacionalizmom, samo zbog jedne stvari
Oružani sukobi su izbili 4. novembra
Premijer Etiopije ostaje uveren da će vojna operacija (za koju insistira da se zove "operacijom sprovođenja zakona") biti uspešno okončana u kratkom roku i odbio je sve sugestije za pregovore i ponude za međunarodno posredovanje. Međutim, TPLF (Narodno-oslobodilački front Tigraja) se već dosta dobro pokazao vrlo strašnim protivnikom na bojnom polju, a postoji dodatni rizik da se sukob proširi na druge delove zemlje, a imali smo primer Sudana kada je u pitanju prelivanje sukoba u zemlje u regionu.
TRAŽE HITNO NJEGOVU OSTAVKU: Ljudi naoružani do zuba blokirali prilaz moćnoj korporaciji
DIREKTAN POGODAK KRSTAREĆOM RAKETOM! Napadnuta Saudijska Arabija (FOTO/VIDEO)
DRAMA NA MEDITERANU! Nemački vojnici upali na turski brod (VIDEO)
Pozadina najnovijih oružanih sukoba na severu Etiopije je višestruka politička i socijalna kriza koja je mučila etnički zasnovan savezni sistem stvoren 1994. godine, uglavnom generisan upornim etničkim rivalstvom i sukobima i neprestanim sporovima između regionalno zasnovanih elita ( posebno iz regiona Tigraj, Amhara i Oromo) za kontrolu nad saveznom vladom, institucijama i finansijama. Narodno oslobodilački front Tigraija (TPLF), koji kontroliše regionalnu državu Tigraj, bio je u oštrom sukobu sa centralnom vladom u poslednje dve godine. Produbljivanje ovog spora tokom poslednjih nekoliko meseci neposredni je uzrok izbijanja građanskog rata u zemlji, a rukovodstvo Tigraja je izjavilo da je spremno za dugotrajnu vojnu konfrontaciju sa centralnom vladom ako bude potrebno. Izbijanje oružanog sukoba između TPLF-a i Savezne vlade preti da rasturi zemlju i predstavlja ozbiljnu pretnju za regionalnu bezbednost - propašću ustavnih aranžmana koji su težili da mirno reše etničko i političko rivalstvo i sporove, Etiopija doživljava politizaciju etničke pripadnosti sa sve smrtonosnijim posledicama, podstičući rast masovnih protesta, oružanih pobuna, masakra, "etničkog čišćenja", terorističkih akata i separatističkih osećanja.
Među njima, u pokrajini Oromo, u julu ove godine poginulo je 167 ljudi tokom suzbijanja masovnih protesta i nereda, a uhapšeno preko 4 hiljade ljudi, uključujući istaknutog opozicionog političara i medijskog mogula Džavara Mohameda. Postoji dodatni rizik da se Eritreja uključi u građanski rat koji je izbio na severu Etiopije, a sukob takođe u velikoj meri povećava uvek prisutni potencijal eksplozivnog sukoba na jugu između savezne vlade i somalijskih klanova iz Somalije i susednih područja, što bi u najgorem slučaju moglo izazvati ili podstaći novu rundu konfrontacije sa susednom Somalijom. TPLF je većinu ovog vremena bila dominantna stranka u koaliciji sa EPRDF, a ostali članovi su bili Nacionalni demokratski pokret Amhara (ANDM), Narodna demokratska organizacija Oromo (OPDO) i Južni etiopski narodni demokratski pokret (SEPDM), svaki predstavljajući političke frakcije iz najvažnijih regiona zemlje. Meles Zenavi, lider zemlje od 1991. godine do svoje smrti 2012. godine - prvo kao predsednik prelazne vlade Etiopije od 1991. do 1995. godine, zatim kao premijer Etiopije od 1995. godine - takođe je bio predsednik TPLF-a.
Međutim, učestalost i intenzitet sporova i oružanih sukoba između suparničkih etničkih grupa i regionalnih elita neprekidno su se povećavali tokom poslednje decenije, a čini se da su neke grupe unutar političkih elita iz tri glavne etničke grupe u zemlji - Tigraj, Omoro i države Amhare - pokušavaju da iskoriste eskalirajuće nasilje i haos da bi unapredili sopstvene ciljeve, naime, učvršćujući svoju kontrolu nad svojim regionima kao osnovu za obezbeđivanje kontrole nad saveznim institucijama i ovlašćenjima, piše "South Front".
Socijalna mobilizacija i masovni protesti 2015. i 2016. godine, u kojima su snage bezbednosti ubile stotine ljudi u regionima Oroma i Amhara, a hiljade ljudi je uhapšeno, transformisale su politički pejzaž Etiopije. Oživljavanje socijalne mobilizacije i protesti 2018. doveli su do ostavke tadašnjeg premijera Hajlemarijam Desalenja (koji je funkciju preuzeo 2012. godine), otvarajući put definitivnom prekidu odnosa snaga u saveznoj vladi.
Još jedan faktor iza upornosti masovnih protesta bila je sve veća odlučnost među ostalim etničkim grupama - posebno Amhara i Oroma - da okončaju dominaciju etničkih Tigrajaca nad saveznim institucijama i moćima. Tigrajci su kontrolisali većinu ključnih vladinih pozicija od formiranja EPRDF-a početkom devedesetih, uključujući nacionalnu obaveštajnu agenciju, vojsku, ministarstvo spoljnih poslova i do 2012. kancelariju premijera. Nova vlada postavljena u aprilu 2018. godine nakon protesta pokrenula je široki program političkih reformi, uključujući ukidanje zabrane formiranja političkih partija i puštanje novinara i drugih političkih zatvorenika. Takođe je počelo krivično gonjenje ili otpuštanje nekih državnih i vojnih zvaničnika optuženih za kršenje ljudskih prava i korupciju. Sveobuhvatne političke (i ekonomske "liberalizacije") reforme koje je premijer Ahmed Abi progurao od 2018. godine široko su pohvaljene na međunarodnom nivou, a zajedno sa mirovnim sporazumom zaključenim sa Eritrejom ubrzo nakon što je preuzeo vlast, prošle godine mu je uručena Nobelova nagrada za mir godine. Međutim, najnoviji program političkih reformi nije uspeo da okonča masovne nemire i proteste među nekoliko najbrojnijih etničkih grupa u Etiopiji, a veliki sukobi i masakri nastavili su se u nekoliko regiona.
Sa skoro 2,5 miliona ljudi raseljenih zbog tekućih etničkih sukoba i nasilja širom zemlje, nekoliko masovnih protesta 2019. i 2020. godine i dubokih podela unutar vladajućih elita, uključujući navodni pokušaj puča protiv vlade regionalne države Amhara 2019. godine u kojem je ubijen predsednik pokrajine i šef kabineta vojske (general Seare Mekonen) - oba ključna saveznika Abija Ahmeda - položaj premijera i budućnost njegovih reformi izgledaju mnogo manje sigurni. Ako se ne preduzmu hitni koraci za deeskalaciju sukoba, mogao bi na kraju predstavljati egzistencijalnu pretnju Saveznoj demokratskoj državi Etiopiji, jer TPLF ima veliku silu paravojnih formacija i značajnu rezervu okorelih veterana rata - Eritreja (1998-2000). Štaviše, lojalnost mnogih vojnika i oficira iz moćne Severne komande (koja ima sedište u Mekeleu, glavnom gradu Tigraja) je pod znakom pitanja i postoje indicije da je značajan deo dobro naoružanih trupa Severne komande stao na stranu TPLF-a.
Nakon svrgavanja vojno-komunističkog režima predvođenog Mengistuom Hajlemarijamom 1991. godine, novi ustav Etiopije (usvojen 1994. godine) priznao je pravo na samoopredeljenje svake nacije, nacionalnosti i naroda u Etiopiji, uključujući pravo na otcepljenje od federacije. Sve državne funkcije, ovlašćenja i institucije bile su podeljene između savezne vlade i parlamenta i devet jezički i etnički regionalnih država, kao i dva samoupravna grada (Adis Abeba i Dire Dava), pri čemu je svaka regionalna država uživala značajnu autonomiju u bezbednosnim pitanjima (uključujući posedovanje sopstvenih snaga bezbednosti), oporezivanje, korišćenje zemljišta i eksploatacija prirodnih resursa.
Savezni parlament sastoji se od 108-članog Doma federacije (imenovanog od regionalnih državnih zakonodavnih skupština na petogodišnji mandat) i od 547-članog Doma narodnih predstavnika (izabranih direktno, takođe na pet godina). Oba doma parlamenta zajednički glasaju za izbor predsednika (koji služi na šest godina, ali ima uglavnom ceremonijalnu ulogu), dok premijera bira Dom narodnih poslanika. Devet izvornih regionalnih država su: Afar, Amhara, Benišangul Gumuz, Gambela, Harari, Oromija, Somali, Tigraj i Južne nacije, narodnosti i ljudi (SNNP), s tim da se granice svake od njih zasnivaju na etničkoj većini među stanovnicima svakog regiona. Deseti - Sidamo - konstituisan je početkom ove godine nakon referenduma 2019. godine.
Sistem vlasti osmišljen je tako da uključi i reši sporove između tri konkurentske snage: onih koji traže nezavisnost ili otcepljenje od Etiopije, onih koji se zalažu za centralizovanu unitarnu državu i onih koji su želeli da održe koheziju i teritorijalni integritet Etiopije usvajanjem saveznog sistema vlada koja je pružila značajan stepen autonomije prepoznatljivim etničkim grupama i regionima u zemlji. Značajni pobunjenički pokreti sa moćnim naoružanim milicijama pojavili su se u tri regije, osim u Eritreji: Tigraj (Narodno-oslobodilački front Tigraja - TPLF, stvoren 1975.), Oromija (Oromo oslobodilački front - OLF, stvoren 1973.) i Ogaden/Somali region (Nacionalni oslobodilački front Ogaden - ONLF, stvoren 1984. godine).
TPLF je tražio autonomiju i samoopredeljenje naroda Tigraja, bez pokušaja otcepljenja i uspostavljanja nezavisne države. ONLF je formirao vladu u somalijskoj regionalnoj državi od 1991. godine, a 1994. godine Državno veće je organizovalo referendum za nezavisnost koji je velikim delom odobren. OLF borci su regrutovani iz Oromo zajednica unutar Etiopije, Oromo izbeglica izvan zemlje i Oromo dezertera iz etiopske vojske. Oslobodilačka vojska Oromo (OLA) i dalje je operativna: otcepila se od OLF-a otprilike u isto vreme i verovatno ima slične vojne sposobnosti. Prenošenjem vlasti na autonomne regionalne države (svaka sa svojim ustavom), novi sistem je nastojao da odgovori na dugotrajne zahteve za samoupravom većinskog naroda Oromo i drugih glavnih etničkih grupa - posebno regiona sa većinskim muslimanskim stanovništvom na jugu zemlje. Iako je novi Ustav uspeo da dodeli značajan stepen autonomije glavnim regionima i etničkim grupama, u velikoj meri nije uspeo da reši problem nejednakosti u zastupljenosti različitih regionalnih i etničkih grupa na nivou Savezne vlade i u saveznim institucijama.
Regionalna država Tigraj
Nacionalna regionalna država Tigraj nalazi se na krajnjem severu Etiopije. Ima preko 5 miliona stanovnika, od kojih je većina posvećena poljoprivrednim aktivnostima, a prostire se na nešto više od 50.000 kvadratnih kilometara Prema poslednjem zvaničnom popisu stanovništva izvršenom 2007. godine, preko 95% stanovnika su Tigrajani. Njihov glavni grad, Mekele, ima oko 320.000 stanovnika, treći je ili četvrti po veličini grad u Etiopiji. Državno veće Tigraja (zakonodavna skupština regiona), ima 152 člana, imenuje predsednika Tigraja (trenutno je to Debretsion Gebremajkl).
Tigraj se graniči sa Eritrejom na severu, Sudanom na zapadu, regionalnom državom Amhara na jugozapadu i regionalnom državom Afar na istoku. Smešteno na severnoj strani centralnog gorja Etiopije, veći deo područja sastoji se od krševitog planinskog terena što je značajno otežalo velike ofanzivne vojne operacije snaga Savezne vlade. Gorje je smešteno u istočnom i centralnom Tigraju i ono je najgušće naseljeno i najbranjenije područje. Do nedavno su se glavne kopnene ofanzive saveznih (i Amharskih) snaga odvijale u nizijskim ravnicama, koje pokrivaju oko polovine regije Tigraj, tek su odnedavno krenuli ka planinskim oblastima.
Eskalirajuća konfrontacija između TPLF-a i savezne vlade
Sukob između savezne vlade i rukovodstva TPLF dramatično je eskalirao ove godine. Tokom 30 godina TPLF je vodio zemlju na čelu koalicije Etiopskog narodnog revolucionarnog demokratskog fronta (EPRDF), koju su činile četiri moćne regionalne i etnički zasnovane političke stranke, sve dok veliki protesti 2018. godine nisu doneli Abi Ahmeda na vlast. 2019. godine Ahmed je raspustio vladajuću koaliciju i formirao Ujedinjenu naprednu stranku, kojoj je TPLF odbio da se pridruži. Rukovodstvo TPLF-a, nekada arhitekte "etničkog federalizma", optužilo je novog premijera za diskriminaciju naroda Tigraj i ugnjetavanje. Spirala prema građanskom ratu pojačala se kada je premijer Ahmed najavio da će nacionalni izbori koji bi trebalo da budu održani u maju ove godine biti odloženi za 2021. zbog pandemije. Vlasti u Tigraju žestoko su se usprotivile odluci o odlaganju nacionalnih izbora, tvrdeći da je to politički manevar premijera kako bi ilegalno produžio zadržavanje na vlasti, i održali su regionalne izbore u Tigraju 9. septembra što je rezultiralo velikom porazom Savezne vlade. Ustavni mandat saveznog parlamenta i vlade istekao je 6. oktobra 2020. godine, a vlasti u Tigraju su nakon toga opozvale sve predstavnike i zvaničnike regiona na saveznom nivou i najavile da svi sledeći savezni zakonski propisi i političke odluke neće biti primenljivi u Tigraju.
Dana 7. oktobra, savezna vlada odlučila je da prekine svaku saradnju sa, kako je tvrdila, nelegitimnim državnim savetom i vladom Tigraja, i odbila je da isplati budžetske isplate regionu, kao i da zaustavi većinu saveznih socijalnih programa i usluga u regionu i smanji pristup međunarodnim programima pomoći.Nakon izbijanja neprijateljstava u subotu 7. novembra je Dom Federacije - gornji dom Saveznog parlamenta - glasao za raspuštanje Državnog veća i vlade regije Tigraj, tvrdeći da je rukovodstvo Tigraja "prekršilo ustav i ugrozilo ustavni sistem". Dom Federacije ima široku moć u tom pogledu, član 63. Ustava predviđa: "Narediće saveznu intervenciju ako bilo koja oblast, kršeći ovaj Ustav, ugrozi ustavni poredak." Shodno tome, namera saveznih vlasti je da nova prelazna administracija izvršava sve zakonodavne i izvršne ovlasti i funkcije u regionu i "sprovodi odluke koje je donela savezna vlada".
Neposredno pre izbijanja neprijateljstava, predsednik Tigraja, Debretsion Gebremajkl, osporio je nadležnost savezne vlade da kontroliše vojne objekte u regiji Tigraj. Dana 30. oktobra Abi Ahmed naredio je brigadnom generalu Džemalu Mohamedu da zauzme mesto zamenika komandanta Severne komande u njenoj bazi u Mekeleu. Ali zvaničnici regionalne vlade Tigraj su presreli brigadnog generala po dolasku i rekli da se vrati u Adis Abebu.
Getačev Reda, savetnik predsednika države Tigraj, pojasnio je kasnije u tvitu da je generalu rečeno da se vrati jer je "svaka intervencija posle 5. oktobra u Tigraju neprihvatljiva". TPLF je ranije godine pretio otcepljenjem od Etiopije, pozivajući se na član 39. etiopskog ustava koji garantuje "bezuslovno pravo na samoopredeljenje, uključujući pravo na secesiju".
- Nikada nećemo ustuknuti nekome ko namerava da suzbije naše teško stečeno pravo na samoopredeljenje i samoupravljanje - rekao je u avgustu lider regiona Debretsion Gebremajkl.
- Pripremili smo vojsku, miliciju i specijalne snage. Naša priprema je usmerena na sprečavanje rata, ali ako se želimo boriti, spremni smo da pobedimo - rekao je Debretsion.
Stalni regionalni i etnički sukobi i konkurentski narativi
Nerešeni teritorijalni sporovi i posledično neprijateljstvo između Tigraja i susedne regionalne države Amhare još su jedan destabilizirajući faktor. Oružanoj intervenciji savezne vlade u regiji Tigraj prethodili su sporadični sukobi između zajednica Tigrajaca i Amhare usred žestokih pretnji i optužbi tokom nekoliko godina. Dana 7. novembra, video kolone trupa koja napreduje prema Tigraju iz regije Amhara objavljen je na Fejsbuku sa porugom i trijumfalističkom porukom koja nagoveštava poraz TPLF-a:
- Regionalne snage Amhare napreduju! - glasila je poruka.
Prema drugom izveštaju za medije 4. novembra, snage Savezne vlade već su bile prekomponovane prema severu nekoliko dana pre nego što su zabeležene prve konfrontacije i sukobi, ostavljajući bezbednosni vakuum u drugim oblastima:
- Uprkos tvrdnjama premijera da su njegovi vojnici bili u zasedi i gurnuti u rat, pripreme za eventualnu eskalaciju obavljene su najmanje nekoliko dana unapred. Poslednjih dana zabeleženi su pokreti etiopskih trupa ka severu.
Posledice sukoba između Adis Abebe i Tigraja već se osećaju u ostatku zemlje. Etiopija je takođe jedna od mnogih zemalja u Africi koja je formirala tajna mesta za zadržavanje na kojima su osumnjičene ili navodne teroriste koje su ilegalno zadržali američki vojni i obaveštajni operateri držani u okviru širokog i neselektivnog programa vođenja rata protiv terorizma koji su vodile SAD. U 2017. godini "Global Security" je primetio da su SAD vodile nedosledan kurs u svojim odnosima sa Etiopijom, i da su se odnosi znatno popravili nakon 1991.
Sjedinjene Države pokazale su neku vrstu licemerstva kada je Etiopija u pitanju, blisko sarađujući sa njihovom vladom u borbi protiv određenih terorističkih grupa poput al-Šababa, dok je osuđivao istu vladu zbog hapšenja novinara, suzbijanja slobode govora i onemogućavanja da politički protivnik pobedi čak i u parlamentu. Ostali potencijalno značajni spoljni akteri su Sudan i Egipat, koji su upleteni u dugogodišnji spor sa Etiopijom oko izgradnje Velike etiopske Renesansne brane. Egipat i Sudan su zabrinuti da će masivna hidroelektrana koju Etiopija gradi na reci Nil u velikoj meri smanjiti njihov udeo u toku reke. U oktobru 2016. godine, etiopska vlada optužila je Egipat da podržava pobunjenike i primorava Adis Abebu na proglašenje vanrednog stanja. Sudan je zatvorio svoju granicu sa Etiopijom i ponudio je pomoć posredovanja u sporu, a visoki zvaničnici dveju zemalja bili su u stalnom kontaktu u nastojanju da sačuvaju " bezbednost na granici" i "regionalnu stabilnost". Međutim, sudanski i egipatski vojni zvaničnici takođe su održali produžene sastanke krajem oktobra, ističući svoju nameru da blisko sarađuju u svim bezbednosnim pitanjima.
Napetost je podignuta i delimičnom normalizacijom odnosa između savezne vlade i Eritreje od sredine 2018. godine, približavanjem koje je, prema nekim procenama, delom trebalo da učvrsti stav vlade Abija Ahmeda u slučaju vojnog rešenja sukoba sa Tigrajem, jer su eritrejski predsednik Isajas Afverki i rukovodstvo TPLF i dalje gorki neprijatelji. Eritreja ima jednopartijski predsednički sistem, gde predsednik zvanično služi i kao šef države i kao šef vlade. Narodni front za demokratiju i pravdu jedina je politička stranka kojoj je dozvoljeno da postoji, a Afverki je predsednik otkako je u maju 1991. godine poveo Eritrejski narodnooslobodilački front (EPLF) do pobede, završavajući 30-godišnji rat za nezavisnost od Etiopije. Nakon završetka rata 1991. godine, između Etiopije i Eritreje izbio je još jedan razarajući rat između 1998. i 2000. godine, zbog tekućeg spora oko demarkacije granice, a posebno oko grada Badme. Komisija Ujedinjenih nacija je naknadno utvrdila da grad pripada Eritreji, ali ostaje pod upravom vlasti regionalne države Tigraj, uprkos mirovnom sporazumu iz 2018. između savezne vlade Etiopije i Eritreje. U pogledu odnosa Eritreje sa Etiopijom, ono što dodaje napetosti je podrška eritrejske vlade Oromo oslobodilačkom frontu (OLF).
Ukratko, tokom poslednje dve godine dugogodišnje neprijateljstvo između etiopske savezne vlade i Eritreje brzo se smanjilo nakon što je TPLF izbačen iz vladajuće koalicije. Bez obzira postoji li formalni sporazum ili nezvanično razumevanje kao takvo između trenutnih nosilaca funkcija u saveznoj vladi i Eritreji, jasno je da obe strane smatraju TPLF smrtnim neprijateljem.
Zaključak
Iako su obe strane optužile jedna rugu za podsticanje oružanih sukoba, jasno je da one nisu iznenadile ni saveznu vladu ni rukovodstvo TPLF-a, a ima mnogo indicija od prethodnih nedelja da su obe strane vršile pripreme za takvu mogućnost. Iako je premijer Abi Ahmed široko hvaljen zbog opsežnih programa političkih reformi koje je sprovodio nakon preuzimanja vlasti, sve reforme sprovodili su u procesima pod strogom kontrolom izvršne vlasti, a ne širi i transparentniji mehanizmi, a čini se da je imao primarni cilj osiguranja njegove lične kontrole nad ključnim institucijama i državnim funkcijama.
Ovo daje određenu verodostojnost navodima TPLF-a da je njihovo rukovodstvo selektivno ciljano i diskriminisano, posebno kada se uzme u obzir da je Abi Ahmed i sam bio viši vojno-obaveštajni oficir i čak je neposredno pre ulaska u politiku bio na čelu nacionalne obaveštajne agencije. Uznemirujuće je to što se nastavljaju oružani sukobi, pa čak i masakri u mnogim regionalnim oblastima, u kojima su identitet počinilaca i šire okolnosti u većini slučajeva obavijeni velom tajne, piše "South Front".
Pored hitne potrebe za prekidom vatre i uspostavljanjem mera za izgradnju poverenja za stabilizaciju situacije pre nego što se zemlja uruši u razorni i verovatno nepovratni scenario građanskog rata i razradu sveobuhvatnog plana za mir i pomirenje, nalazi se i potreba za uspostavljanjem široko transparentne i nezavisne komisije za "istinu i pravdu" koja će istražiti uzroke i detalje višestrukih etničkih i regionalnih sporova, sukoba i masakara koji i dalje uništavaju zemlju i da treba jasno identifikovati izvršitelje i nalogodavce brojnih masakara koji su se dogodili kako bi se sprečili slični događaji u budućnosti.
