NEVEROVATNA PRIČA O PARIZU KOJU SIGURNO NISTE ZNALI: Jedan čovek je iz temelja promenio FIZIČKI OPIS francuske prestonice, uz VELIKE KRITIKE!
Zanimljiva priča o Parizu
U 19. veku Pariz je srušen i potpuno obnovljen prema urbanističkom planu samo dvojice muškaraca. Možda se sada smatra jednim od najlepših gradova na svetu, ali ljudi su u to vreme mrzeli ovu novu verziju Pariza.
HOROR! Devojčica (3) pronađena mrtva u mašini za veš - policija pokrenula istragu
ŠEST DRŽAVA KOJE NIKADA NEĆE BITI OSVOJENE: Imaju ogromnu vojnu moć, ali to nije presudni i jedini faktor!
KIŠIDA UZNEMIREN, HITNO RAZGOVARAO SA BAJDENOM: Japan sprema vojsku za najgori scenario, neprijatelj je povećao VOJNU AKTIVNOST!
Francuski kralj Luj-Filip zbačen je 1848. godine, a dve godine kasnije Luj-Napoleon, nećak legendarnog Napoleona Bonaparte, izabran je za prvog predsednika Francuske. Tri godine kasnije izvršiće državni udar i, kao Napoleon III, postati poslednji francuski monarh.
Pariz je vekovima, još od mračnog veka, bio jedan od najistaknutijih gradova Evrope. Ali, do 19. veka i kao što je opisano u delima Viktora Igoa, Pariz je postao prenaseljen i opustošen bolešću – gradska sirotinja je patila.
Tako je Napoleon III stvorio veliku ambiciju da potpuno obnovi grad. Prvi čovek koga je imenovao za prefekta Sene da sprovede svoje planove nije bio na visini zadatka. I tako se Napoleon okrenuo Žorž-Ežen Osmanu.
Bio je izuzetno talentovan, odlučan i posedovao je izuzetnu sposobnost da savlada svaku prepreku na svom putu. I on je delio Napoleonovu viziju o novom, svetlom, čistom i prelepom Parizu - gradu u kome bi radnici mogli da vode pristojne živote. Kao što reče car:
- Pariz je srce Francuske. Hajde da se potrudimo da ulepšamo ovaj veliki grad. Otvorimo nove ulice, napravimo stanove radničkoj klasi, kojima nedostaje vazduha i svetlosti, zdravlja i pustimo blagotvornu sunčevu svetlost da dopre svuda unutar naših zidova.
Počevši od 1853. godine, Osmanu je Napoleon dao slobodu da redizajnira i ponovo izgradi Pariz. Srž ovog urbanističkog plana bio je sistem širokih bulevara koji su se širili od Trijumfalne kapije, ispresecanih ulicama i trgovima, donoseći svetlost i bolji saobraćaj u grad.
Pripojili su predgrađa oko Pariza, povećavši broj arondismana sa 12 na 20 i populaciju grada sa 400.000 na preko 1,5 miliona. Ovo je bio čin urbanističkog planiranja neviđenih razmera.
Srušili su preko 19.000 zgrada, sa 120.000 kuća ili stanova, i zamenili ih sa 34.000 novih zgrada sa preko 215.000 stanova i kuća. Porušili su i stotine ulica, da ga zamene prostrani bulevari i ulice. Dok su starije ulice bile široke samo 5 metara, nove su bile najmanje 12, a na nekim mestima 24 metara. Nigde taj momenat nije bolje predočen kao na četiri slike Bulevara Monmartr Kamila Pisara iz 1890-ih.
Osman je takođe vodio izgradnju potpuno nove kanalizacije, akvadukta, ulične rasvete i druge javne infrastrukture. Kao deo ovog ogromnog građevinskog programa, naručeni su mnogi novi projekti velikih razmera, uključujući nove gradske kuće za okruge. Pariska opera, Gare du Nord i crkva Svetog Avgustina su samo tri primera. Pariz je bio potpuno transformisan.
Napoleon je, inspirisan Londonom, želeo da ispuni Pariz javnim parkovima. Osman je stvorio Boa de Boulogne na zapadu, Bois de Vincennes na istoku, Parc des Buttes-Chaumont na severu i Parc Montsouris na jugu. Za 17 godina zasađeno je 600.000 stabala.
Ali najizrazitija karakteristika Osmanove obnove celog grada je takozvana Osmanova zgrada. Nametnuo je stroge propise o tome kako moraju da izgledaju novoizgrađene zgrade duž pariskih bulevara, uključujući njihovu visinu, širinu i arhitekturu.
Osman je naglasio da moraju biti izgrađeni ili obloženi lutecijskim krečnjakom i naredio da se popravljaju najmanje svakih deset godina. Otuda ujednačenost pariske arhitekture - zajedno sa njenim prepoznatljivim izgledom, balkonima i svime.
Ono što je Osman želeo je grad u kome zgrade nisu bile pojedinačne strukture već deo šire, ujedinjene celine. I teško je reći da nije bio uspešan. Ovo je nešto najzanimljivije kod Osmanove obnove – njena autoritarna priroda.
Izneto iz konteksta, jezik i pravila i totalitarna moć njegovog ogromnog projekta urbane rekonstrukcije zvuče gotovo orvelovski. Sam Le Korbizje je predložio Plan Voasin 1925. On bi preuredio veliki deo centralnog Pariza sa 18 identičnih nebodera zajedno sa sveobuhvatnim životnim i radnim objektima. Ne toliko različit, po svojoj jednoobraznosti i apsolutizmu, od Osmanovog plana.
Pa ipak, rezultat Osmanove obnove, uz podršku Napoleona III i totalitarne prirode, jedan je od najomiljenijih gradova na svetu – zaista, Pariz je dugo bio i ostao svetska turistička destinacija broj jedan. Ali savremenici su mrzeli Osmanovo delo.
S jedne strane su bili politički rivali koji nisu odobravali ogromnu potrošnju, i mnogi iz javnosti su se žalili na beskrajne godine remetilačkih građevinskih radova. I mnogi drugi nisu odobravali veliki plan Napoleona i Osmana zbog moralnih i estetskih osnova.
Mislili su da se uništava stari srednjovekovni šarm Pariza i da je njegova obnova akt modernog skrnavljenja.
Kao što je rekao savremeni filozof Žil Feri:
- Plačemo očiju punih suza za starim Parizom, Volterovim, Dezmulenovim Parizom iz 1830. i 1848. godine, kada vidimo veličanstvene i nepodnošljive nove zgrade, skupu konfuziju, trijumfalnu vulgarnost, grozni materijalizam, koji ćemo ostaviti našim potomcima.
Kasniji istoričar Rene Eron de Vilfo napisao je o onome što je Osman uradio, optužujući ga za megalomaniju i loš ukus:
- Za manje od dvadeset godina Pariz je izgubio svoj izgled predaka, karakter koji se prenosio s generacije na generaciju, živopisni i šarmantni ambijent koji su nam preneli naši očevi je srušen, često bez dobrog razloga. Stari pariski brod je torpedovao baron Osman i on je potonuo tokom njegove vladavine. Bio je to možda i najveći zločin megalomanskog barona i ujedno njegova najveća greška. Njegov rad je naneo više štete od stotinu bombardovanja. Delimično je to bilo neophodno, i treba mu odati priznanje za samopouzdanje, ali mu je svakako nedostajalo kulture i ukusa. U SAD bi bilo divno, ali u našoj prestonici, koju je on pokrio barijerama, skelama, šljunkom i prašinom, dvadeset godina je činio zločine, greške i pokazao neukus.
Napoleon je bio primoran da otpusti Osmana pod ogromnim javnim i političkim pritiskom, ali drugi su nastavili njegov rad i 1927. završna faza plana je bila gotova. I tako je nastao današnji Pariz (sa značajnim dodatkom Ajfelovog tornja koji mu se nije dopao 1889. godine).
Vek i po posle Osmanove smene, takvo suprotstavljanje bi moglo da izgleda čudno, jer izgleda da u Parizu nema ničeg modernog, naročito u nedostatku nebodera u kome dominira tradicionalna arhitektura. Ljudi tamo odlaze iz razloga što su Osmanovi protivnici ismevali njegov rad.
I tako je priča o renoviranju Pariza poučna iz mnogo razloga. Najvažnije među njima je to što se, čini se, može planirati lep grad. I, dalje, da je sve staro ili tradicionalno nekada bilo zapanjujuće, pa čak i skandalozno moderno.
