DRŽAVNI UDARI PREPLAVILI AFRIKU, VLADE PADAJU POPUT DOMINA: Pogledajte gde su se sve dogodili i kakva je uloga Rusije u prevratima

Nedavni brzi prevrati u afričkim državama - Nigeru i Gabonu, pokrenuli su lavinu pitanja o tome ko stoji iza njih. Ovi događaji dolaze u vreme velike krize na tržištu hrane, prouzrokovane ratom u Ukrajini koji traje već godinu i po dana bez indicija da će se uopšte uskoro završiti.

Nikad u javnosti nije bilo toliko interesovanja za onim što se trenutno dešava u ove dve zemlje ili bilo kojoj afričkoj državi (ako izuzmemo Arapsko proleće), kao što je to danas, iako je reč o dvema različitim i geografski udaljenim teritorijama. Naime, Niger je država u centralnoj Africi koja se nalazi u pojasu Sahela, dok je Gabon država u podsaharskoj Africi, tačnije na jugozapadu kontinenta.

Najpre da objasnimo šta je to Sahel. U pitanju je pojas koji se proteže od Atlantskog okeana na zapadu, odnosno Senegala, pa sve do Crvenog mora na istoku i reč je o sušnoj oblasti koja obiluje savanama i uglavnom niskim rastinjem. Obuhvata teritoriju od neverovatnih tri miliona kvadratnih kilometara.

Sahel igra veoma važnu ulogu u geografskom smislu jer odvaja pustinju Saharu na severu od plodne i vegetacijski bogate oblasti podsaharske Afrike, kao neka vrsta zaštitnog pojasa. Ovo je oblast koja obuhvata sledeće države: Senegal, Gambija, Gvineja-Bisao, Gvineja, Mali, Burkina Faso, Niger, Nigerija, Kamerun, Čad, Centralnoafrička Republika, Sudan i Eritreja.

Od ovde nabrojanih država, samo Sudan i Eritreja nisu bile francuske kolonije, sve ostale zemlje jesu, uključujući i saharske i arapske zemlje poput Alžira, Maroka i Tunisa.

Od kraja kolonijalizma i sticanja nezavisnosti 60-ih godina prošlog veka čemu su mnogo doprineli tadašnja SFRJ, Pokret nesvrstanosti, ali i vojna uključenost SSSR-a, ove kolonije su postale nezavisne države koje su vapile za slobodom i samostalnošću, ali je vreme pokazalo da nisu same uspevale da se izbore sa problemima koji su se nametali, kao što su siromaštvo, glad, razne bolesti, opšte nezadovoljstvo zdravstvenom zaštitom, a kasnijih godina se pojavio i problem pitanja bezbednosti mnogih afričkih država.

Stoga su mnoge od ovih država ipak bile primorane da se oslone na svoje dojučerašnje vladare, a to je u slučaju Sahela bila Francuska. 

Vlade afričkih država su morale da se oslone na Zapad kako bi uspostavile demokratiju i kako bi se nešto menjalo nabolje. Međutim, ubrzo su shvatile da su bez obzira na stečenu nezavisnost i te kako zavisne u pogledu navedenih pitanja od svojih dojučerašnjih gospodara - kolonijalnih sila.

Nezadovoljstvo afričkih naroda je raslo godinama, gnev se skupljao, jer su shvatili da se malo toga promenilo od vremena kolonijalne ere. Francuska, koja je i dalje održavala vojno prisustvo u zemljama poput Malija, Burkine Faso, Čada i Nigera nije uspevala da im pruži bezbednosne garancije od sve učestalijih napada raznih ekstremističkih organizacija kao što su Islamska država (Boko Haram) i Al-Kaida u pojasu Sahela.

Čak je i pojava ovih organizacija prouzrokovana lošim uslovima života, pa su se ljudi u većinski muslimanskoj regiji Sahela, masovno pridruživali ovim organizacijama nemajući drugu opciju i plašeći se za sopstvenu bezbednost, ali i pod uticajem radikalnog verskog učenja, koje, kao što znamo najbolje ostvaruje svoje ciljeve tamo gde su glad i težak život, pa se ljudi okreću radikalizmu.

Da bi ovakve ekstremističke organizacije opstale, one se moraju finansirati odnekud, a to su mahom postale otmice ljudi i dece, trgovina ljudima i narkoticima, što je dodatno dolilo ulje na vatru, a nezadovoljstvo je ključalo u afričkim narodima.

Francuske trupe i snage UN (koje u različitim državama nose različite oznake kao posebne misije) igrale su samo simboličnu ulogu i davale privid sigurnosti, ali je realnost bila takva da oni nisu uspeli da zaštite tamošnje stanovništvo. Delovalo je, da su francuske snage u ovim zemljama samo iz razloga zaštite ekonomsko-političkih interesa Pariza, a ne zaštite ljudi koji tamo žive.

Tu leži koren problema, i takva situacija koja traje godinama unazad, dovela je do svrgavanja lidera država okrenutih Parizu i Zapadu, a kao alternativa u očima siromašnih nacija tu se pojavljuje Rusija.

Francuska je u očima afričkih naroda ostala upamćena kao loš gospodar, dok je Rusija još iz perioda 60-ih godina prošlog veka, tada kao SSSR, doprinela mnogo u vojnom smislu da te zemlje steknu nezavisnost. SSSR je pružao veliku vojnu podršku afričkim narodima da se oslobode kolonijalnih stega i okova koji su ih opterećivali vekovima unazad.

Otud i tako snažan talas podrške Rusiji u novonastaloj situaciji u ovim državama. Treba spomenuti i to, da je nedavno održan samit u Sankt Peterburgu pod nazivom "Afrika-Rusija" čiji domaćin je bio ruski predsednik Vladimir Putin koji je okupio veliki broj afričkih lidera sa ciljem da Crnom kontinentu ponudi nešto novo - alternativu u vidu veće bezbednosti za tamošnje narode, bolju zaštitu od ekstremističkih grupa, stabilnije političke sisteme i što je najvažnije zdravstvenu zaštitu i obezbeđivanje afričkih država hranom iz Rusije, posebno besplatnim žitom.

Rusija je danas prisutna na više polja u afričkim zemljama, i to ne samo u regiji Sahela, već i šire. Na političkom planu, ona je prisutna u DR Kongo, Zimbabveu i u Južnoj Africi (podsaharska Afrika), a to uključuje niz aktivnosti baziranih na agitovanje putem društvenih mreža radi širenja ruskog uticaja kod tamošnjih naroda.

U ekonomskom smislu ona je prisutna u Keniji i dovodi se u vezu sa privatnom vojnom kompanijom Vagner.

U ekonomsko-političkom smislu, ruski uticaj se proširio na Kamerun i Madagaskar, dok su njeno političko, vojno i ekonomsko prisustvo najvidljivi u Sudanu i Centralnoafričkoj Republici. Vojno-politički ruski uticaj posebno je snažan u Maliju i Libiji, dok je u Mozambiku bio kratkog veka.

Prema pisanju nemačkog lista "DW", najsnažniji ruski uticaj danas je u Maliju, Libiji, Sudanu, Centralnoafričkoj Republici, Kongu, Gvineji i Zimbabveu, a na kraju smo videli da je to slučaj i sa Nigerom. Situacija u Gabonu naslućuje da je ruski uticaj stigao i u ovu zemlju (ali to ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo), posle državnog udara u kojem je svrgnuta porodica Bongo koja je decenijama upravljala zemljom, okrenuta Francuskoj i Zapadu.

Rusija je iskoristila pravi trenutak da se više uključi u međunarodne tokove i da počne sa širenjem svog uticaja, počevši od vojne intervencije u Siriji, pa sve do vojnih intervencija u afričkim zemljama i podrške LNA u Libiji.

Moskva je tako, posredovala u stavljanju veta na embargo za izvoz oružja Centralnoafričkoj Republici (CAR) 2017. godine, da bi potom poslala vojne savetnike i pripadnike grupe Vagner u ovu zemlju kako bi pomogli u uspostavljanju mira u njoj.

CAR je decenijama bio pod snažnim francuskom uticajem, političkim i vojnim, ali to tamošnjim vlastima nije pomoglo da uspostave stabilnost, bezbednost i ekonomski napredak zemlje. Došlo je do širenja nasilja, sukoba između lokalnih "gospodara rata", otimanja, a vlasti u Bangiju su spas videle u Rusiji.

Pariz je doneo odluku da 2017. godine povuče trupe iz ove zemlje, jer je nastupio veliki period nestabilnosti i mnoge oružane grupe su kontrolisale razne teritorije zemlje, što je Rusiji širom otvorilo vrata za intervenciju. Grupa Vagner je odigrala odlučujuću ulogu u konsolidovanju vlasti u njoj. Ova grupa je danas najvažniji zastupnik Rusije u afričkoj državi i nad njenom teritorijom.

Rusija, koja želi da poveća uticaj u Africi, saveznik je predsednika Fosten-Arkanža Tuadera, što se, doživelo kao pretnja uticaju bivše kolonijalne moći Francuske u frankofonoj zemlji. Brojne pobunjeničke grupe obrazovale su savez i zapretile da će krenuti ka glavnom gradu uoči izbora na kojima je favorit Tuadere.

Posle velikih sukoba, mirovne snage UN potisnule su pobunjenike koji su napali grad Bambari na 380 kilometara severoistočno od Bangija. Treba spomenuti i to, da je CAR bogat dijamantima, uranijumom, drvetom i zlatom, i da je prošao je kroz pet pučeva i brojne pobune od sticanja nezavisnosti od Francuske 1960. godine, a ponovo je bio zahvaćen nestabilnošću posle svrgavanja predsednika Bozizea 2013. godine.

Uprkos nekolicini mirovnih sporazuma i prisustvu više od 12.800 mirovnjaka UN zemlja nije uspela da se stabilizuje, pa se situacija pogoršala i 2020. godine.

Rusija je poslala dodatnih 300 vojnih instruktora u CAR zbog, kako je navelo rusko Ministarstvo spoljnih poslova, "naglog pogoršanja bezbednosti", preneo je  BBC, ukazujući da je Moskva navela da je vlada CAR, kojoj prete pobunjeničke grupe uoči izbora, tražila pomoć.

Rusija je poslala "nekoliko stotina vojnika i teškog naoružanja" da podrži vladu. CAR je jedna od afričkih najnestabilnijih i najsiromašnijih zemalja. UN procenjuju da polovina stanovništva zavisi od humanitarne pomoći, a da je do petine ljudi raseljeno.

Bivši vođa vojnog puča u Maliju, Asimi Goita vratio je kontrolu u toj zapadnoafričkoj zemlji posle smenjivanja predsednika i premijera prelazne vlade, kada su oni objavili rekonstrukciju kabineta bez njegove dozvole.

Vojska je ovo objavila preko državne televizije dan nakon što su vojnici uhapsili predsednika Baha Ndava i premijera Moktara Ouanea i doveli ih u glavni štab vojske u mestu Keiti. Obojica su i danas u pritvoru.

Goita je obećao da će održati nove izbore 2022. godine kao što je predviđeno. Svrgavanje prethodnog predsednika Ibrahima Boubakara Keite sprovedeno je u vreme kada su rasle vojne žrtve u borbi protiv oružanih pripadnika grupa povezanih sa Al Kaidom i ISIS-om.

Ruski vojni savetnici stigli su u Mali krajem 2021. godine posle drugog vojnog udara u zemlji. Pre svega preko Vagnerove grupe, Moskva je obezbedila zemlji kontingent od četiri stotine pripadnika ove grupe za borbu protiv džihadista. Sredinom 2022. isporučila je i pošiljke naoružanja. 

Vlada u Maliju zvanično ne priznaje Vagnerovo prisustvo u zemlji, ali sve veći dokazi o ruskim vojnim aktivnostima jasno su pokazali da je Vagner tamo aktivan. U proleće 2022. godine, Vagner i lokalne vojne snage organizovale su antiterorističku operaciju u zemlji u kojoj je ubijen veliki broj džihadista. 

Vojska Burkine Faso zbacila je s vlasti predsednika Roka Kaborea, postavljajući novi izazov pred ECOWAS, koja se bori da odgovori na niz državnih udara u toj regiji. Ova organizacija i njeni međunarodni saveznici osudili su državni udar u Burkini Faso, strahujući da bi mogao dodatno da destabilizuje zemlju.

Novi vojni lider Burkine Faso obećao je građanima da će se stanje vratiti u normalne ustavne tokove "kada bude uslova za to".

- Kada uslovi budu povoljni, u skladu sa rokom koji će naš narod suvereno definisati, obavezujem se na povratak normalnom ustavnom poretku - rekao je potpukovnik Pol-Anri Damiba u prvom obraćanju od puča koji je predvodio, a kojim je svrgnut predsednik Rok Mark Kristijan Kabore. On je optužio predsednika da nije uspeo da obuzda nasilje islamističkih militanata.

Američki zvaničnici su izrazili zabrinutost da Vagner nastoji da proširi svoj uticaj u Burkini Faso, gde je antifrancusko i prorusko raspoloženje poraslo u poslednje vreme. S obzirom da je Francuska povukla preostale trupe iz zemlje do kraja februara 2023. godine, Burkina Faso ostaje pred izborom: Hoće li Uagadugu uspostaviti privilegovani odnos sa Rusijom u kojoj je Vagner grupa ključna komponenta ruskih aktivnosti?

Najamnička grupa svakako na to računa, tražeći nove mogućnosti i podsticaje za promociju svojih usluga. Danas je obim ruskih aktivnosti u Burkini Faso i dalje nejasan, ali predsednik Gane je izrazio zabrinutost da Vagnerove snage deluju u zemlji.

Burkina Faso je potom suspendovana iz Ekonomske zajednice država Zapadne Afrike (ECOWAS).

Niger je jedna od poslednjih zemalja u kojoj se dogodio puč, 26. jula 2023. godine. Svrgnut je dugogodišnji lider Mohamed Bazum, a za novog lidera je sebe proglasio general Abdulrahman Tčijani. I čim se to desilo, odamh su počele priče o umešanosti Rusije u celu situaciju.

Takvo mišljenje dolazi zbog toga što su se prethodno susedni Burkina Faso i Mali obratili za pomoć Moskvi, pa se postavlja pitanje da li Rusija stoji iza prevrata u sve tri države, uključujući i Niger?

Na demonstracijama su ljudi mahali ruskim zastavama. Uzvikivali su parole poput: "Živela Rusija, živeo Putin, dole Francuska". U zemlji je očito snažno prorusko i antifrancusko raspoloženje. Upravo takva dešavanja i izjave Kijeva o umešanosti Rusije u puč, otvaraju vrata potvrđivanju tvrdnji da Rusija zaista stoji iza toga, iako je na primer američki državni sekretar odmahnuo glavom na pitanje o umešanosti Rusije.

- Mislim da ono što se dogodilo i ono što nastavlja da se dešava u Nigeru, nije podstaknuto od strane Rusije ili Vagnera - izjavio je američki državni sekretar Entoni Blinken u izjavi za BBC.

Iako nema konkretnih dokaza da su Vagnerovi plaćenici u zemlji, analitičarka Pokalova veruje da je Niger "dovoljno važan" za ruskog predsednika Vladimira Putina da bi Kremlj podržao slanje boraca tamo, piše BBC.

- Mislim da Prigožin neće imati problema da okupi 1.000 do 2.000 ljudi. To je upravo ona vrsta pobede koja je trenutno potrebna Putinu, jer on ne postiže svoje ciljeve u Ukrajini - rekla je Pokalova.

Niger je, podsećanja radi, zemlja bogata uranijumom, pa je samim tim interesovanje velikih sila za ovu afričku državu i te kako prisutno.

BBC je preneo izjavu jednog biznismena, stanovnika Nigera sa očiglednim proruskim stavom, koji se, kako kaže, od malih nogu protivio francuskom kolonijalizmu.

- Ja sam proruski orijentisan i ne volim Francusku! Od detinjstva se protivim Francuskoj. Iskoristili su sva prirodna bogatstva moje zemlje kao što su uranijum, nafta i zlato. Najsiromašniji Nigerci ne mogu da jedu tri puta dnevno zbog Francuske - rekao je biznismen, a preneo BBC.

Ova izjava možda i najbolje opisuje opšte raspoloženje koje vlada u narodu Nigera ovih dana, ali i sigurno i u Gabonu, Burkini Faso, Maliju, Centralnoafričkoj Republici i još nekim afričkim državama.

Kada govorimo o Čadu, treba reći da je u pitanju izuzetno siromašna država koja se decenijama nalazi u teškoj humanitarnoj krizi, sa problemom više hiljada raseljenih i izbeglih ljudi u susednim oblastima i državama. Glad, siromaštvo i terorizam su glavni neprijatelji tamošnjeg naroda. Na televizijskim prenosima se često mogu videti neuhranjena deca na samrti i lekari bez granica koji su vezanih ruku i ne mogu nikako da im pomognu.

Čad je bio decenijama izložen dugim periodima političke nestabilnosti, smaknućima hiljada ljudi i ratovima. Poznat je i po bivšem predsedniku Hisene Habreu, koji je služio kaznu doživotne robije u Senegalu za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, a koji je preminuo krajem avgusta 2021. godine. Habre je umro u 79. godini, a lokalni mediji javili su da je preminuo od bolesti Kovid-19.

Habreova osmogodišnja vladavina nad Čadom (1982-1990), siromašnom blokiranom zemljom u centralnoj Africi, bila je obeležena, kako na Zapadu kažu, brutalnim gušenjem nezadovoljstva, tokom kojeg je navodno više od 40.000 ljudi stradalo, sudeći po istragama koje su sprovedene. Hisene je zbog toga, u zapadnim krugovima dobio nadimak "Afrički Pinoče".

Posle svrgavanja u Čadu, Habre je pobegao u Senegal i duže od 20 godina je živeo na slobodi u predgrađu Dakara sa ženom i decom, da bi 2013. godine bio uhapšen, kada mu je suđeno pred specijalnim tribunalom koji je uspostavila Afrička unija, u okviru sporazuma sa Senegalom.

Habre je osuđen za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u Dakaru 2016. godine. Posle njega, na vlast dolazi Idris Debi, koji je nedavno poginuo na ratištu. Debi (68), na vlast je došao u pobuni iz 1990. i jedan je od afričkih lidera koji su najduže na vlasti. On je izgubio život dan nakon što je dobio šesti mandat na čelu države.

Poginuo je tokom posete trupama na frontu koje se bore protiv pobunjenika na severu zemlje. Govorio je da namerava da se pridruži vojnicima na frontu koji se bore protiv "terorista". Pobunjenici, koji se nalaze s druge strane granice Čada i Libije, napali su na dan izbora graničnu kontrolu i napredovali stotinama kilometara u unutrašnjosti zemlje.

Poziciju šefa države privremeno je posle njegove smrti preuzeo Debijev sin, general Mahamat Kaka. Potom je raspuštena vlada i uveden je policijski čas.

- Nacionalno prelazno veće uverava narod Čada da su preduzete sve mere za osiguranje mira, bezbednosti i republičkog poretka - saopštila je vojska. Debi je 2018. godine progurao novi ustav koji bi mu omogućio da ostane na vlasti do 2033., uprkos tome što je ponovo uveo ograničenja mandata.

Godinu dana pre smrti sebi je dodelio titulu maršala, a pre izbora je poručio: "Znam unapred da ću pobediti, kao što sam to radio poslednjih 30 godina". On je bio suočen s jačanjem nezadovoljstva javnosti zbog upravljanja naftnim bogatstvom Čada i obračuna s protivnicima. Zapadne zemlje smatrale su Debija saveznikom u borbi protiv islamističkih grupa.

Njegova smrt bila je udarac za bivšu kolonijalnu silu Francusku, koja je vodila svoje protivterorističke operacije u Sahelu iz N'Djamene. Čad je pre njegove smrti objavio da će rasporediti 1200 vojnika uz 5100 francuskih vojnika koji su u tom području.

Iako nije zemlja pojasa Sahela, o kojem smo u uvodu govorili, Gabon jeste frankofona zemlja, sa zvaničnim francuskim jezikom i nekadašnja francuska kolonija, a od Pariza je stekla nezavisnost 1960. godine. I ovde se dogodio puč. Sa vlasti je svrgnuta porodica Bongo, koja je upravljala zemljom 56 godina, najpre otac Omar Bongo (1967-2009), a potom i sin Ali Bongo (2009-2023). Tačnije, svrgnut je Ali Bongo, koji se trenutno nalazi u kućnom pritvoru odakle poziva Zapad da reaguje.

Dana 30. avgusta, grupa vojnih oficira pojavila se na državnoj televiziji u Gabonu i saopštila da preuzima vlast, a nekoliko sati kasnije i da je predsednik Bongo u kućnom pritvoru, samo dan nakon što je potvrđena njegova pobeda na izborima održanim proteklog vikenda.

Dvanaest oficira pojavilo se na televiziji, objavljujući da poništavaju rezultate izbora i da raspuštaju "sve institucije Republike".

- Odlučili smo da odbranimo mir tako što ćemo okončati sadašnji režim - rekao je jedan od oficira na TV kanalu "Gabon 24". Dodali su da su granice zemlje zatvorene do daljeg. Potom su imenovali generala Brisa Oliguija Nguemu za prelaznog lidera te zapadnoafričke države.

Pučisti su poručili da ne priznaju rezultate izbora na kojima je Bongo pobedio, da bi se potom on obratio iz svog doma, pozivajući "prijatelje širom sveta" da dignu glas u njegovo ime.

Izborna komisija je saopštila da je Bongo osvojio nešto manje od dve trećine glasova na izborima za koje je opozicija tvrdila da su neregularni i nelegitimni. 

Francuska je odmah osudila puč u Gabonu, zatraživši da se poštuju rezultati izbora, dok su Kina i Rusija saopštile da pažljivo prate situaciju. Kineski zvaničnici zatražili su da se "situacija vrati u normalu što pre".

Posle objave preuzimanja vlasti, oduševljeni ljudi su izašli na ulice Librvila i drugih gradova Gabona. Mahali su zelenim, žutim i plavim gabonskim zastavama kako bi proslavili vojno preuzimanje vlasti i aplaudirali vojnicima. 

Slavlje kao odgovor na državni udar pokazuje stepen nezadovoljstva ljudi zbog toga koliko je dugo porodica Bongo bila na vlasti. Vojsci je kao vetar u leđa mogla biti i slabost Francuske na kontinentu, procenivši da je malo verovatno da će bivša kolonijalna sila intervenisati da pomogne Bongu - njihovom dugogodišnjem savezniku.

Posle zatvaranja birališta, Bongova vlada je objavila da na snagu stupa policijski čas i ograničila je pristup internetu iz, kako je obrazložila, bezbednosnih razloga, što je izazvalo opšti revolt naroda i onda se desilo šta se desilo.

Treba istaći i to, da je Gabon jedan od najvećih proizvođača nafte u Africi, dok je skoro 90 odsto zemlje pokriveno šumama.

Hrišćanstvo je dominantna religija u zemlji i nejga praktikuje oko 90 odsto stanovnika. Ima animista i muslimana. Članovi porodice Bongo su islamske veroispovesti.

Što se Gabona tiče, tu još uvek nije jasno, da li je Rusija na bilo koji način umešana u prevrat. To će vreme tek pokazati, ali je evidentno slabljenje francuskog uticaja širom centralne i zapadne Afrike, kao i to da Pariz tamo zaista više nije poželjan. Na Crnom kontinentu sve je izraženiji politički, ekonomski, vojni i kulturološki uticaj Rusije, kao i političko- ekonomski uticaj Kine.

Dok se Kina, za sada, orijentiše uglavnom na glavne plovne puteve oko Afrike, na ulaganja u ključne afričke pomorske luke, rudnike, građevinske poduhvate i podizanje vojnih baza na najvažnijim strateškim čvorištima, dotle Rusija direktno uskače vojno-politički tamo odakle Pariz odlazi, pružajući bezbednost već postojećim vladama ili vojnim huntama koje su svrgnule prethodne šefove država.

Da li će Rusija zaista pomoći afričkim nacijama i ispuniti data obećanja ili je ipak u pitanju rokada velikih sila Francuske i Rusije na mapi Afrike, ostaje nam da vidimo. Svakako da čistog altruizma nema, već je posredi određeni interes, a lideri afričkih nacija bi uskoro mogli da shvate da je "besplatan sir samo u mišolovci".