MALO JE FALILO DA SE IZRAEL GRANIČI SA SRBIJOM! Po završetku britanske vlasti, Jevreji su proglasili državu, a Arapi rat!
"Država Izrael" nastala je 1948. godine. Za jedne je to bilo sticanje autonomnosti, za druge - "otimanje palestinske zemlje".
Jevrejski narod se dugo borio da ima svoju državu, ali Palestinci ne žele da njihova zemlja bude oteta.
SKUPOVI PODRŠKE PALESTINI I IZRAELU ŠIROM EVROPE: "Nepodnošljivo je da Jevreji danas ponovo žive u strahu, posebno u našoj zemlji"
U VREME PATNJE PALESTINACA šef Hamasa živi luksuznim životom DALEKO OD JADA GAZE, dok mu sinovi uživaju u izobilju
Uz rat između Izraela i Hamasa, koji traje dve nedelje i koji je već uzeo hiljade života, provlači se puno teza koje za cilj imaju da objasne srž tog sukoba. Traže se tako razlozi duboke mržnje između Izraelaca i Palestinaca, koja se ogleda i u ovome ratu.
On je počeo nakon napada militanata Hamasa koji je zaprepastio ceo svet. Ova teroristička organizacija prilikom napada je ubijala i otimala civile i odvodila ih u Gazu, a kasnije je zapretila smaknućem talaca i prenošenjem tih smaknuća uživo na internetu. Ukupno je ubijeno više od 1.300 Izraelaca.
Izrael je odmah počeo sa bombardovanjem Gaze. Do zaključenja ovog teksta broj mrtvih iznosio je nešto manje od pet hiljada ljudi. U Gazi je nastala humanitarna katastrofa jer je Izrael prekinuo dostave hrane, vode, lekova, goriva i struje, a na šta je u više navrata upozorio i UN.
Do 1918. područje je bilo pod Osmanskim Carstvom
Jedna od tih teza, koja se često može čuti i koja za cilj ima da objasni ovaj rat i beskrajnu mržnju, je ona koja se tiče samog nastanka jevrejske države 1948. godine, a uz šta se spominje i "otimanje palestinske zemlje".
Dobro je podsetiti se istorijskih okolnosti koje su dovele do osnivanja Izraela, o čemu je u detaljnom članku pisao portal Index.hr.
Do 1918. područje Palestine i današnjeg Izraela bilo je pod Osmanskim carstvom, koje se u Prvom svetskom ratu borilo na strani poraženih Centralnih sila, što je dovelo do njegove propasti.
Bliskoistočni deo Osmanskog carstva podeljen je u tajnim pregovorima koji su 1916. vođeni između Francuske, Velike Britanije, Rusije i Italije. Oni su rezultirali Sajs-Pikotovim sporazumom.
Britanski diplomata Mark Skajs i francuski kolega Fransoa Žorž-Piko susreli su se 1916. godine i dogovoreno je kako će Velika Britanija i Francuska podeliti sfere uticaja.
1920. godina ili za Palestince - "Godina katastrofe"
Kako stoji na "Britanici", Palestina je bila teško pogođena ratom. Osim razaranja izazvanih borbama, stanovništvo je bilo pogođeno glađu, epidemijama i osmanskim kaznama protiv arapskih nacionalista.
Velike bitke vodile su se u Gazi pre nego što su britanske i savezničke snage Jerusalim zauzele u decembru 1917. godine. Velika Britanija tada počinje da upravlja Palestinom kao okupaciona snaga. Uskoro je donesena odluka o budućnosti regije.
Od osmanskih provincija u sirijskom području, severni deo bio je pod mandatom Francuske, a južni deo je dobio mandat Velike Britanije. Osim Palestine u užem smislu, britanski je mandat obuhvatao i područje preko reke Jordana, nazivano Transjordanija.
Iz tog vremena trebalo bi izdvojiti Balfurovu deklaraciju. Nju je 1917. britanski ministar spoljnih poslova Artur Džejms Balfur objavio lordu Valteru Rotšildu, vođi jevrejske zajednice u Engleskoj. U julu 1920. ser Herbert Samjuel, Jevrejin, imenovan je prvim visokim poverenikom Palestine. Nova uprava je u avgustu objavila da će se prve godine doseliti 16.500 Jevreja.
Ova godina je među palestinskim Arapima poznata kao "godina katastrofe" budući da je s njom propala ideja o osnivanju arapske Palestine.
Balfourova deklaracija - preduslov za useljavanje Jevreja
Liga naroda je 1922. odobrila britanski mandat u Palestini, uključujući njegovu preambulu koja uključuje Balfurovu deklaraciju i naglašava istorijsku vezu Jevreja s Palestinom.
U članku 2. stoji kako je prinudna vlast odgovorna za stavljanje zemlje pod takve "političke, administrativne i privredne uslove koji će osigurati uspostavu jevrejskog nacionalnog doma i razvoj samoupravnih institucija".
Članak 4. dopustio je uspostavu jevrejske agencije za savetovanje i saradnju s palestinskom upravom u pitanjima koja se tiču jevrejskog nacionalnog doma.
Članak 6. zahtevao je da bi palestinska uprava trebalo da olakša jevrejsku imigraciju i blisko naseljavanje Jevreja.
Iako je Transjordanija činila tri četvrtine britanskog mandata nad Palestinom, bila je, uprkos protestima Jevreja, isključena iz klauzula koje pokrivaju uspostavu jevrejskog nacionalnog doma.
Jevreji kupovali zemlju, počeli nemiri Arapa
Bilo je jasno kako će budućnost područja biti određena brojem stanovnika i vlasništvom nad zemljom, pri čemu su Jevreji pokušavali da povećaju i jedno i drugo, što im je uspevalo.
U tim godinama se beleži veliki broj doseljavanja (do 1936. jevrejsko stanovništvo Palestine doseglo je broj od gotovo 400 hiljada) i kupovine zemlje od arapskih vlasnika. Sledeće godine protekle su u nemirima, odnosno arapskom prkošenju britanskoj administraciji.
Njihove vođe bile su ubijene, uhapšene ili deportovane. Ukupno je poginulo oko pet hiljada Arapa. U potrazi za rešenjem prihvatljivim za obe strane, Britanci su u predvečerje Drugog svetskog rata pozvali na okrugli sto u Londonu.
Na londonskoj konferenciji održanoj tokom februara i marta 1939. nije postignut dogovor. U maju 1939. britanska je vlada izdala Belu knjigu, u kojoj je navedeno da jevrejski nacionalni dom treba uspostaviti unutar nezavisne palestinske države.
Tokom sledećih pet godina 75 hiljada Jevreja dobija dopuštenje da uđe u zemlju - nakon toga bi jevrejsko useljavanje bilo predmet arapskog pristanka.
Jevreji se potpuno razvili
Prenos zemlje Jevreja bio bi dopušten samo u određenim područjima u Palestini, a nezavisna palestinska država bi se razmatrala u roku od 10 godina. Arapi su predlog odbili jer nisu verovali britanskoj vladi, dok su Jevreji bili šokirani.
Ovaj program su smatrali smrtnim udarcem, pogotovo uz kontekst onih koji su očajnički tražili utočište u Palestini od sve većeg progona u Evropi. Sve u svemu, od davanja mandata Velikoj Britaniji pa do početka Drugog svetskog rata broj ruralnih cionističkih kolonija povećao se s 47 na oko 200.
Između 1922. i 1940. jevrejski zemljoposed porastao je s oko 148.500 na 383.500 jutara. Jevrejsko stanovništvo je naraslo s 83.790 na nekih 467.000, ili gotovo jednu trećinu ukupnog stanovništva.
Tel Aviv se razvio u potpuno jevrejski grad sa 150.000 stanovnika, a stotine miliona dolara jevrejskog kapitala uvedene su u regiju. Stopa jevrejske pismenosti bila je visoka, škole su se širile, a hebrejski jezik postao je raširen.
Cionistička konferencija u Njujorku
Tokom ratnih godina, jevrejska zajednica u Palestini dodatno je ojačala. U maju 1942, na cionističkoj konferenciji održanoj u Njujorku, David Ben-Gurion, kasnije prvi premijer Izraela, dobio je podršku za program koji je zahtevao neograničenu imigraciju, jevrejsku vojsku i uspostavu Palestine kao jevrejske zajednice.
Holokaust je uz saveznička otkrića nacističkih logora u kojima su Jevreji ubijani doveo do sve većeg zauzimanja američkih političara za uspostavu jevrejske države. Američki predsednik Hari Truman 1945. godine je zatražio od britanskog premijera Klementa Atlja da omogući trenutni smeštaj 100 hiljada Jevreja u Palestinu. Senat i Zastupnički dom SAD-a zatražili su neograničeno useljavanje Jevreja u Palestinu.
Šefovi arapskih država sastali su se 1944. u Egiptu i doneli Aleksandrijski protokol, u kojem stoji da žale zbog gorke sudbine nanesene evropskim Jevrejima, ali su dodali da njihovo pitanje ne treba mešati sa cionizmom, kao i da rešavanje problema ne bi trebalo postići nanošenjem nepravde palestinskim Arapima.
Između 1945. i 1948. došlo je do dodatne napetosti, budući da su Arapi bili odlučni u tome da više Jevreja ne sme da dolazi i da bi Palestina trebalo da postigne nezavisnost kao arapska država.
Teroristički napad Jevreja na britansku vladu
Zato što se saradnja arapskih država smatrala ključnom za britanske strateške interese, britanski ministar spoljnih poslova Ernest Bevin protivio se useljavanju Jevreja i osnivanju nezavisne jevrejske države u Palestini.
Američki Stejt Department u osnovi je podržavao britansko stajalište, ali Truman je bio odlučan da osigura da se Jevrejima raseljenim u ratu dopusti ulazak u Palestinu.
Ipak je došlo do sve više neovlašćenog useljavanja Jevreja, a posebno se pamti događaj iz 1946. kad je Irgun, koji su osnovali izraelski ekstremisti, digao u vazduh "King David" hotel u kojem su se nalazile kancelarije britanske vlade i vojske. Poginula je 91 osoba.
Jevrejska useljavanja i napadi na vladu, kao i arapska mobilizacija svakako su uz iscrpljenost nakon Drugog svetskog rata urušili britansku odlučnost da ostanu na Bliskom istoku.
UN htele da se područje podeli, Arapi odbili
U vreme kad se povlačila iz Indije, Velika Britanija je prenela pitanje Palestine na Ujedinjene nacije. Posebni odbor UN-a je 31. avgusta 1947. preporučio da se regija podeli na arapsku i jevrejsku državu, koje bi trebalo da zadrže ekonomsku uniju.
Jerusalim i njegova okolina trebalo je da budu "međunarodni". Arapi u Palestini, podeljeni, loše vođeni i oslonjeni na regularne vojske arapskih država, postali su demotivisani, a njihovi napori da spreče podelu su propali.
Jafa je Jevrejima predana 13. maja, a već 14. maja poslednji britanski visoki komesar, general ser Alan Kaningem, napustio je Palestinu. Istog je dana proglašena "Država Izrael".
Za samo nekoliko sati dobila je priznanje Sjedinjenih Američkih Država, a vrlo brzo i Sovjetskog Saveza. Nakon jednog dana, arapske države su proglasile rat Izraelu.
Vojska iz Sirije, Iraka, Saudijske Arabije, Transjordanije, Egipta i Libana ušla je na teritoriju britanskog mandata Palestine i napala novoosnovani Izrael. Izrael je odbio napad i ipak postao nezavisna država, pritom pripajajući i oko 40 posto teritorije koja je bila namenjena Palestini.
Uskoro je Izrael priznalo 50 zemalja u svetu, a kasnije su usledili mnogi ratovi, koji su svi doprineli mržnji kojoj svedočimo upravo ovih dana.
Ideja da se Jevreji nasele u Albaniju
Za kraj i jedna zanimljivost! Tridesetih godina prošlog veka britanski cionistički novinar Leo Elton otputovao je u Albaniju, očito na sopstvenu inicijativu, da vidi da li će tamo biti moguće uspostaviti jevrejski nacionalni entitet.
Eltonovo putovanje bilo je podstaknuto sve većim progonom nemačkih Jevreja dve godine nakon uspostave nacističkog režima i britanskim odbijanjem da poveća kvote za useljavanje Jevreja u Palestinu.
U izveštaju prvom predsedniku Hebrejskog univerziteta "Judahu Leibu Magnesu", Elton piše da je u britanskim novinama pročitao da je albanska vlada pozdravila useljavanje Jevreja u Palestinu. Kako donosi Haretz, britanski ministar je rekao Eltonu da Albanija nije imala istoriju antisemitizma i da albanski muslimani nisu fanatici.
Narandže i limuni, oduševljen je Elton, bili su najbolji na svetu, a uspeh Jevreja u uzgoju narandži u istoriji, mogao se ponoviti u Albaniji.
Kao prvu fazu Elton je preporučio uspostavu jevrejskog nacionalnog entiteta u Albaniji poput onog u mandatnoj Palestini, uz saradnju dva cionistička pokreta. Kasnije bi se Albanija čak mogla pretvoriti u jevrejski nacionalni dom.
Nije poznato šta je bilo s tom idejom, da li je neko službeno telo raspravljalo o tome i da li se Magnes uopšte potrudio da odgovori Eltonu.
Jevreji se, u svakom slučaju, nisu u većem broju useljavali u Albaniju. Zanimljivo je to da je Eltonova visoka procena Albanaca potvrđena tokom Holokausta.
Stanovništvo Albanije bilo je vrlo zaštitnički nastrojeno prema jevrejskim izbeglicama. Mnogi su prevezeni u albanske luke na Jadranu, odakle su mogli da putuju u Italiju. Drugi su se sakrili u udaljenim planinskim selima, dok su se neki pridružili pokretima otpora širom zemlje.
