Kako Rusi žive u gradovima na večito smrznutoj zemlji: Ovde DAN TRAJE JEDAN SAT (VIDEO)
Regioni poznati po prirodnim bogatstvima
Više od 60 procenata teritorije Rusije je večito smrznuta zemlja, pretežno u Sibiru i na Dalekom istoku. Samo mali deo stanovništva živi na ovim područjima, ali ti regioni su poznati po prirodnim bogatstvima: nafti, gasu, zlatu, dragom kamenju. Upravo zato su se u surovoj tundri gde vladaju jake zime pojavili gradovi.
Jakutsk je najveći grad na svetu koji stoji na večito smrznutoj zemlji i jedan od najhladnijih. Prosečna temperatura u januaru je -40°C. Leto takođe zna da bude veoma toplo, ali ne traje dugo.
Prvo naselje na ovom području su podigli kozaci sredinom 16. veka. Danas u Jakutsku živi oko 300.000 ljudi, Jakuti i Rusi. Tu ima mnogo jezera, i nema skoro nikakvih industrijskih postrojenja. Ovde je i najveći univerzitet u regionu i najseverniji cirkus, ali sigurno nećete naći nijedan podzemni parking.
Ovu "oazu u snežnoj pustinji" (kako su o gradu pisale lokalne novine tridesetih godina prošlog veka) podigli su logoraši Gulaga da bi "zaradili oproštaj sovjetskog naroda". U novembru temperatura pada do -30°C, veoma je vetrovito (za Tajmirsko poluostrvo kažu da je "groblje atlantskih vetrova") i malo je sunčanih dana (preko zime su polarne noći). Čak i leti u dvorištima zgrada možete videti led.
Arhitekte Noriljska uvek misle kako da zaštite stanovništvo od vetra. Zgrade se podižu u strogim redovima, kao štit od vetra, a među njima su veoma uske staze. Mnogo šta u ovom gradu je "najsevernije na svetu", na primer najsevernija na svetu džamija Nurd-Kamal. Noriljsk je inače industrijski grad i jedan od najzagađenijih na svetu.
Dvadesetih godina prošlog veka u Kolimskoj oblasti pronašli su velike zalihe zlata. Uskoro je osnovan grad Magadan, gde su do pedesetih godina zlato tražili isključivo logoraši. Većina stanovnika današnjeg Magadana radi u rudnicima zlata ili živi od ribolova.
Klima je surova: temperatura se diže iznad nule samo od maja do septembra, a vetar sa Ohotskog mora duva preko cele godine. Zemljotresi su česti. Ako dođete u grad, videćete mnogo japanskih i ruskih terenaca, najkorisnije automobile u regionu.
Vorkuta je veoma kompaktan grad: korak levo – korak desno i izlazite u beskrajnu tundru. Van grada sa 70.000 stanovnika nema ni mobilne veze ni benzinskih pumpi, pa lokalno stanovništvo retko napušta grad bez ozbiljnih priprema.
U januaru svetlo dana vide samo sat i po, a sneg može da pada i leti. Devedesetih godina zatvoreni su mnogi ugljenokopi i čitave gradske četvrti zjape bez ljudi.
Sa druge strane Severnog polarnog kruga je jedinstveni muzej večito smrznute zemlje. Naći ćete ga u Igarki gde su naučnici izučavali svojstva permafrosta od tridesetih godina. Neke prostorije muzeja se nalaze 14 metara ispod zemlje, odnosno u ledu. Temperatura je tamo uvek ispod nule.
Igarka sa 5.000 stanovnika bila je važna luka za transport drvne građe. Sada su nedaleko od grada samo nalazišta nafte.
Najistočniji ruski grad. Zgrade su ofarbane u različite "vesele" boje, skoro da nema drveća sem nekog patuljastog koje zeleni samo nekoliko nedelja u godini. Nema asfalta! Putevi su od betona da bi duže trajali. Ali zbog nestabilnog zemljišta i oni brzo propadaju.
Izađite iz grada i nasladite se pogledima na beskrajnu tundru i neverovatne prirodne lepote: kraterska jezera, vodopade, ostrva sa belim medvedima. I naravno: polarnom svetlošću!
Najveći grad na Jamalu (preko 100.000 stanovnika) i glavni ruski grad nafte i gasa. Na poluostrvu se nalazi oko 85 posto zaliha ruskog gasa. Van grada možete videti samo tundru i močvaru. Zgrade su ponovo u različitim bojama, tipične sovjetske stambene četvrti. Jedina železnička pruga povezuje Novi Urengoj samo sa gradom Tjumenj.
Stanovnici ovog grada vole da pecaju na okolnim jezerima – nekadašnjim glečerima i šale se da im leto nikad ne dolazi: proleće i jesen osete od juna do avgusta, a zatim devet meseci zime.
