Kraj svih sporazuma? Zbog Putinovih pobeda na Krimu i u Kaspijskom moru, U VAŠINGTONU SU POLUDELI OD MUKE

Američki admirali i generali više i ne kriju da Rusiju smatraju najvećim vojnim izazovom za SAD, piše Miroslav Lazanksi.

Admirali u Pentagonu javno govore kako se američka ratna mornarica sprema za ratni okršaj sa ruskom flotom u Severnom moru i na Atlantiku, verovatno je Arktik taj „dragulj“ koji ih žulja, dok generali iz američke strateške komande poručuju „kako ih najnovija ruska oružja ne mogu impresionirati“.

Sporazumom pet zemalja Kaspijskog regiona, što je velika pobeda Moskve, zemlje koje ne izlaze na Kaspijsko more ne mogu u tom području da imaju i vojne baze, čime je Rusija stabilizovala vojnu situacija na svom južnom krilu. Posle Krima sada i Kaspijsko more. 

U Vašingtonu će poludeti od muke. Premeštanje glavne ruske mornaričke baze u Kaspijskom moru na novu lokaciju to i potvrđuje, a ruska ratna flota, naoružana krstarećim raketama tipa „kalibar“, ima sada u Kaspijskom moru sigurnu akvatoriju za dejstva i izvan tog područja, jer nema ko da je u tom području bilo čime ozbiljno i ugrozi.

Sve to izaziva veliku nervozu na Zapadu, pa je ministar odbrane Rusije, general Sergej Šojgu morao da poruči Nemcima da se prisete svojih dedova. Pošto su neki u Nemačkoj zaboravili da se sa Rusijom ne može razgovarati sa pozicije sile.

Posle nedavnog sastanka Putina i Trampa u Helsinkiju može se postaviti i pitanje: je li kraj 2018. godine ujedno i kraj svih dosadašnjih američko-ruskih sporazuma o kontroli konvencionalnog i nuklearnog naoružanja? Sudeći po vestima iz Vašingtona i Moskve moglo bi se o tome tako i govoriti. 

Naime, SAD su obustavile davanje podataka Rusiji o broju i rasporedu svojih konvencionalnih snaga u Evropi pod izgovorom da se Rusija ne pridržava sporazuma o ograničenju konvencionalnih snaga u Evropi, a u skladu sa sporazumom CFE, koji je potpisan između NATO-a i Varšavskog ugovora 19. novembra 1990. godine u Parizu. 

Tada su 22 države Evrope potpisale sporazum koji je na blokovskom nivou ograničio broj vojnika, borbenih aviona i helikoptera, tenkova i artiljerije na prostoru evropskog kontinenta, od Atlantika do Urala. 

To je zapravo bio i momenat kraja Hladnog rata, sporazumom su utvrđeni mehanizmi kontrole armija NATO-a i Varšavskog ugovora, ograničen je broj tenkova u oklopnim brigadama, broj topova u artiljerijskim brigadama, precizirane su uzajamne mere obaveštavanja kada se jedna jedinica premešta na novu lokaciju, uvedene su redovne uzajamne inspekcije vojnih objekata i jedinica, na osnovu tog sporazuma uništeno je kao višak blizu 60.000 komada tenkova i artiljerijskog naoružanja.

Iako je sve to doprinelo povećanoj stabilnosti na evropskom tlu, sporazum je u začetku imao i svojih velikih mana, nije obuhvatio mornaričke snage NATO-a i Varšavskog pakta. Amerikanci nisu dozvolili da se ograniči moć njihove Šeste flote, pa su sve ratne mornarice u Evropi ostale izvan tog sporazuma. 

To je i dalo mogućnost da je svako mogao višak svojih kopnenih snaga, pa i tenkova, da prebaci u mornaričku pešadiju i tako izbegne limite.

Godinu dana nakon sporazuma raspao se Varšavski pakt, raspao se i Sovjetski savez. Godine su prolazile i na sastanku u Istanbulu u novembru 1999. godine države potpisnice sporazuma odlučile su se na reviziju dokumenta, kako bi on bolje odražavao novu stvarnost u Evropi. 

Nova verzija sporazuma ograničavala je vojne efektive državama, dok je to ranije bilo za paktove, NATO i Varšavski ugovor. No, tu novu verziju sporazuma ratifikovale su samo četiri zemlje: Rusija, Ukrajina, Belorusija i Kazahstan. Da bi ugovor bio pravovaljan mora da ga ratifikuje svih 30 država-potpisnica iz Istanbula.

Članice NATO-a ne žele da ratifikuju sporazum iz Istanbula, jer tvrde da Rusija nije ispunila svoju obavezu iz tog dokumenta, a to je povlačenje ruske vojske iz Gruzije i Moldavije, što je obećala 1999. godine. 

U međuvremenu je Rusija povukla svoju vojsku iz Gruzije, dok u Moldaviji sada ima samo oko 1.000 vojnika mirovnjaka koji, zapravo, čuvaju ogromna vojna skladišta nekadašnje 14. armije Sovjetskog saveza. Tačnije, ruska vojska je izašla iz Gruzije još 2008. godine, naravno ako Južnu Osetiju i Abhaziju ne računamo kao teritoriju Gruzije.

No, Rusija je 12. decembra 2007. godine uvela moratorijum na sporazum o konvencionalnom naoružanju u Evropi, i na prvobitni ugovor iz Pariza i na reviziju ugovora iz Istanbula. 

Moskva to objašnjava da se NATO nije rasformirao, iako je Varšavski pakt prestao da postoji, da NATO dovlači i razmešta vojne efektive u države nekadašnjeg Varšavskog pakta i Sovjetskog saveza, da se time drastično menja odnos vojnih snaga u Evropi na štetu Rusije, da se nove američke vojne baze instaliraju blizu ruskih granica, a na teritorijama novih članica NATO-a, da Rusija ne može da se drži vojnih restrikcija ako se NATO ne drži istih ograničenja, da na južnim granicama Rusije na svaki ruski tenk dolazi po 11,6 NATO tenkova, a na svaku rusku artiljerijsku jedinicu dolazi više od 8,3 artiljerijskih jedinica NATO-a.

Postojeći sporazum CFE ograničavao je pokrete i veličinu vojnih efektiva u dve za Rusiju posebno značajne regije: oblast oko Sankt Peterburga i na južnom Kavkazu. Vojna oblast oko Sankt Peterburga za Rusiju je strateški vojni pravac, upravo zbog baltičkih država članica NATO-a, koje nisu ratifikovale novu verziju sporazuma, što im dozvoljava stacioniranje snaga NATO-a na njihovim teritorijama. 

Kako to vide generali u Moskvi, NATO avioni na desetak minuta leta od Kremlja, u vreme svetske bitke za naftu, vodu i hranu, ne treba ni pretpostavljati. Južni Kavkaz takođe je za Rusiju strateški važno područje, nafta, ali i „meki trbuh“ Rusije.

Zato se i može očekivati da će Moskva posle neuspelih višegodišnjih nastojanja da uveri zemlje članice NATO-a da pristupe ratifikaciji sporazuma iz Istanbula, a Kremlj je najavio da bi u tom slučaju svoj moratorijum na taj dokument odmah povukao, u oblastima južnog Kavkaza i Sankt Peterburga sprovesti novo jačanje ruskih vojnih efektiva.

Sa svoje strane, Amerikanci zadržavaju u Evropi delove nekadašnje četiri borbene brigade: delove Drugog „strajker“ oklopnog puka u Grafenveru u Nemačkoj, deo 173. vazdušno-desantne brigade u Vićenci u Italiji, deo Druge brigade Prve tenkovske divizije u Baumbolderu u Nemačkoj i manji deo brigade iz sastava Prve pešadijske divizije u Švajnfurtu u Nemačkoj. 

Najveći deo svih tih snaga, ukupno efektive od dve brigade, trebao je još ranije da se vrati u SAD. Pitanje povratka američkih trupa iz Evrope sada je u uskoj vezi i s izgradnjom američkog antiraketnog štita u Poljskoj i Rumuniji, jer sve te instalacije i raketne položaje moraće da štite i opslužuju, pre svega, američki vojnici. 

Američki antiraketni štit u Evropi pojavljuje se, pored širenja NATO-a na Istok, kao uzrok trajnog zahlađenja između Moskve i Vašingtona, pa je iz Moskve još pre više godina poručeno „da će Rusija izaći iz sporazuma o nuklearnom razoružanju START-3 i da će postaviti na svojim zapadnim i južnim granicama rakete ’iskander‘, ako se nastavi izgradnja antiraketnog štita bez sporazuma sa Rusijom po tom pitanju“.

Odnosi Moskve i Vašingtona daleko su od dobrih. Odustajanje od potpisanih vojnih dokumenata dovodi u pitanje budućnost bilo kakvih vojnih sporazuma između Amerike i Rusije, a to je predznak duže zime na evropskom kontinentu.