RAT JE GOTOV, ALI ŠTA DALJE? Pitanje Nagorno-Karabaha još uvek nije rešeno, Rusija ima "nemoguću misiju"
Mirovni sporazum predstavlja kapitulaciju Jermenije i predviđa podelu sporne teritorije pod uslovima pobedničke azerbajdžanske strane
Jermenija i Azerbajdžan zaključili su primirje kojim je okončan rat u Nagorno-Karabahu (Arcah), pod pokroviteljstvom Rusije. Sporazum predstavlja kapitulaciju Jermenije i predviđa podelu sporne teritorije pod uslovima pobedničke azerbajdžanske strane. Ovo je diplomatski uspeh Rusije, koja je prisilila obe strane sukoba da prestanu sa borbama i prihvate mirovni plan.
USKORO IMUNIZACIJA: Prve doze Fajzerove vakcine stigle iz Belgije u SAD!
ČUDO NA NEBU: Zasijala TRI SUNCA, iznad istočne ruske republike (FOTO)
BOMBAŠKI NAPADI NA VOJNU BAZU: Panika na ulicama, najmanje 34 žrtve do sada (FOTO/VIDEO)
Krajem septembra Azerbajdžan je započeo ofanzivu na Nagorno-Karabah, spornoj regiji pod nadzorom Jermenije, okupirajući oko 30 posto njene teritorije. Azerbajdžanske trupe su 9. novembra zauzele strateški smešten grad Šuši, otvorivši im put dublje u regiju.
Gurnuta u defanzivu, Jermenija - suočena s mogućnošću da izgubi potpunu kontrolu nad Nagorno-Karabahom - bila je prisiljena prihvatiti primirje dogovoreno kao rezultat trilateralnih diplomatskih pregovora s Azerbajdžanom i Rusijom istog dana. U Jermeniji su zbog toga buknuli protesti protiv premijera Nikola Pašinjana, a zamalo je linčovan i predsednik parlamenta u Jerevanu.
Prema dogovoru, Azerbajdžan će zadržati južni deo Nagorno-Karabaha okupiran tokom ofenzive. Uz to, oporaviće takozvani sigurnosni pojas, sedam azerbajdžanskih okruga koje su Jermeni okupirali tokom rata 1992. – 1994, a dobiće i teritorijalni koridor koji je povezivao glavno područje Azerbajdžana s Nahičevanom.
Jermenija će zadržati kontrolu nad oko 25 posto teritorije Nagorno-Karabaha i Lačinskog koridora koji povezuje tu regiju i Jermeniju. Međutim, status tih područja treba rešiti u budućnosti u skladu s načelom teritorijalne celovitosti Azerbajdžana, verovatno ne uzimajući u obzir načelo samoopredeljenja Jermena na Nagorno-Karabahu.
Poštovanje sporazuma garantuje ruska vojska, koja se počela dislocirati u spornom području nedugo nakon zaključenja sporazuma. Trupe će tamo ostati pet godina, s mogućnošću produžetka u koracima od 5 godina. Uz to će biti uspostavljen i centar za nadzor prekida vatre.
Sporazum je kapitulacija Jermenije, iako omogućava zemlji da zadrži kontrolu nad delom Nagorno-Karabaha, što bi verovatno bilo nemoguće da se azerbajdžanska ofenziva nastavila. Jermenska javnost, međutim, odbija uslove primirja.
Nakon njegovog zaključenja izbile su nasilne demonstracije u glavnom gradu Jerevanu. Primirje je verovatno dovelo do gubitka vlasti od strane premijera Nikol Pašinjana i destabilizacije političke situacije u zemlji. Potkopavanje sporazuma postaće osnova jermenske unutrašnje i spoljne politike, jer se njim ne završava jermensko-azerbajdžanski sukob, koji je istovremeno spor oko nadzora nad regijom i etničkih uslova.
Jermenija neće moći nastaviti vojne operacije ili promeniti novi "status quo" u svoju korist zbog azerbajdžanske vojne prednosti i prisutnosti ruskih mirovnjaka. No, alternativa na vlasti u Jerevanu može biti samo ona koja zagovara dalje ratovanje, u čemu narod podstiče čak i Jermenska apostolska crkva.
Ako Pašinjana sutra svrgne revolucionarna grupa ili ratoborna grupacija koja sporazume smatra predajom, prekid vatre biće u opasnosti. Ali obnavljanje borbi u trenutnoj situaciji za Jermeniju bi završilo katastrofom. Ruske mirovne snage u Karabahu tada bi takođe mogle biti u opasnosti.
To bi bilo apsolutno neprihvatljivo za Moskvu, koja je poslednji i najučinkovitiji zaštitni štit Jermenije, s obzirom da zemlja ima tek ponekog glasnog, ali simboličnog partnera na Zapadu (npr. Francuska). Zbog toga se populistima koji obećavaju da će nastaviti rat i povratiti izgubljene teritorije ne sme dopustiti da se približe moći.
Sporazum je uspešan za Azerbajdžan jer zakonski sankcioniše uključivanje većine teritorija Nagorno-Karabaha i daje mu priliku da u potpunosti preuzme kontrolu nad njim u budućnosti. Zahvaljujući teritorijalnom koridoru do Nahičevana, Azerbajdžan će dobiti i kopnenu vezu sa savezničkom Turskom. Povoljni uslovi primirja ojačaće mandat vladajućeg predsednika, Ilhama Alijeva i vladajuće elite u Azerbajdžanu.
Sporazum ograničava gubitke koje bi Azerbajdžan morao pretrpeti da se nastavlja ofanziva. Uz to, borbe su oslobodile socijalni pritisak u zemlji pojačan uglavnom dugogodišnjim neuspešnim naporima da se povrati nadzor nad Nagorno-Karabahom, a nedavno pogoršani unutrašnjim problemima poput pandemije kovida-19 i njenih ekonomskih posledica.
Kao rezultat azerbajdžanske ofanzive, Turska je ojačala svoj uticaj na Kavkazu podržavajući Azerbajdžan, učvršćujući savez dve zemalje. Međutim, primirje podrazumeva učestvovanje Turske u stabilizaciji situacije u Nagorno-Karabahu samo kao posmatrača, kroz njeno učestvovanje u centru za prekid vatre. Sporazum takođe podrazumeva rešenje koje je Turska ponudila početkom 1990.-ih.
U februaru 1992. godine, turski predsednik Turgut Ozal dao je tajni predlog azerbejdžanskom predsedniku Ajazu Mutalibovu. Predlogom se nastojalo rešiti tada relativno novi sukob planom koji je predviđao razmenu teritorija između Azerbajdžana i Armenije. Prema sporazumu, duž azerbajdžanske teritorije Lačin trebao je biti postavljen koridor koji će povezivati snažno jermensku enklavu Karabah s Jermenijom.
Zauzvrat, Nahičevanska autonomna republika, azerbajdžanska eksklava odvojena od kopna trakom jermenske zemlje, trebala je biti povezana s Azerbajdžanom koridorom dužine 43 kilometra duž jermenske teritorije Zangezur, poznat i kao Meghri. Regija Meghri, od geostrateškog je značaja za Jermeniju zbog svog položaja na iranskoj granici. Osim rešavanja sukoba oko Nagorno-Karabaha, Ozal je takođe imao za cilj unapređivanje interesa Turske. Povezivanjem Turske s Azerbajdžanom preko Nahičevana, plan je bio povezati Tursku s Kaspijskim morem i novim nezavisnim srednjoazijskim turkijskim republikama izvan njega.
Sadašnji sporazum dokazuje ključnu ulogu Rusije kao glavnog posrednika u sukobu oko Karabaha i države koja je u stanju izvršiti pritisak na obe strane. Uslovi primirja dodatno jačaju sposobnost Rusije da izvrši politički pritisak na Jermeniju i Azerbajdžan jer će ruske trupe garantovati funkcionisanje prometnih koridora od Jermenije do Nagorno-Karabaha i od Azerbejdžana do Nahičevana.
Još nije jasno hoće li Jermenija imati slobodan prolaz do iranske granice, ali je značajno da je Azerbajdžan nakratko zatvorio svoje granice s Islamskom Republikom. Kao rezultat, rat koji je vođen između 1989. i 1993. oko ove teritorije video je neke od najgorih ratnih zločina s obe strane. Jermeni su nastojali izbaciti sve Azere iz Nagorno-Karabaha, rušeći njihove kuće i džamije. Azerbajdžan je u Nahičevanu i Nagorno-Karabahu počinio etničko čišćenje i kulturocid, rušeći slavne jermenske zgrade (hačkare), crkve i samostane. Obe strane su se služile širokim politikama etničkog čišćenja i rušenja svih istorijskih artefakata koji mogu svedočiti da je zemlja u tuđem istorijskom sećanju.
Svedočili smo kriminalnoj kampanji koju su vodili Baku i Ankara, i apsolutno je jasno da Jermeni ne mogu živeti sigurno pod kontrolom Bakua. Ukoliko će Jermeni ostati u Nagorno-Karabahu, nema sumnje da će biti podložni istim metodama iz prošlosti. To je logika svih ratnih sukoba na celom području Kavkaza.
