Obrisi spoljne politike nove italijanske vlade

Ubedljiva pobeda populističkih snaga u Italiji govori o nastavku trenda koji je uzeo maha u državama zapadne demokratije. Iako je Svetska ekonomska kriza godinama za nama i iako evrozona već izvesno vreme beleži jasne znake oporavka, šta više 2017. godina je bila najuspešnija u poslednjih deset godina, opcije koje obećavaju obračun sa političkim i finansijskim establišmentom, često ne nudeći realna i konkretna rešenja na fonu negativne kritike osvajaju značajan broj glasova, a u nekim državama poput Italije, uspevaju i da dođu na vlast. 

Iako ovakav razvoj situacije stavlja u nepovoljnu poziciju politički establišment u Briselu i izaziva otvorenu nelagodu u Berlinu i Parizu, koju tamošnji zvaničnici ne kriju, primetno je ipak da frekvencija reagovanja, pre svega etabliranih medija u EU, nije ni blizu onoj koja je bila primetna nakon pobede tada radikalno leve koalicije SIRIZA u Grčkoj. Uzrok tome verovatno treba tražiti u činjenici da je politički Rubikon pređen upravo u Grčkoj, te da se pokazalo da populistički stavovi koji za cilj imaju samo oštru kritiku, plasiranu kroz vešt javni nastup putem harizmatičnih lidera, a bez nuđenja konkretnog rešenja politički nije održiv. 

Nakon duboke političke krize u koju je Grčka zapala nakon dolaska koalicije SIRIZA na vlast i nekoliko meseci oštrih internih i eksternih političkih debata i sukoba, zvanična Atina je u suštini zauzela isti fiskalni kurs kao i prethodne vlade, jer realnu političku alternativu sa ekonomskom računicom, nije bilo moguće naći. Grčka takođe, nije dovela u pitanje svoje članstvo u NATO paktu, nije uskratila gostoprimstvo vojsci SAD na Kritu, niti je napustila evrozonu, iako je upravo na takvim porukama aktuelna vlast gradila svoju političku poziciju. 

U međuvremenu, SIRIZA je postala deo onoga što možemo okarakterisati kao politički establišment EU, a koji odlikuje pre svega opredeljenost za projekat jedinstvene Evrope, sa svakako sijaset međusobnih razlika u pogledu političkog, društvenog i ekonomskog uređenja iste, pa čak i različitim kulturološkim obrascima, od kojih se polazi ili kojima se stremi. 

Ono što je zahvatilo jednu radikalno levu opciju, izmenilo je i pojedine radikalno desne opcije. JOBIK je politička partije iz Mađarske, koja  godinama zagovara ideologiju koja se može okarakterisati kao profašistička, a u velikoj meri i neonacistička, antisemtistka i rasnošovinistička. Pa ipak, JOBIK je poslednjih godina drastično promenio svoju politiku, odstupio od brojnih ideoloških načela i od političke opcije koja se otvoreno zalagala za napuštanje EU, postala stranka koja želi ostanak Mađarske u ujedinjenoj Evropi, uz unošenje određenih reformi koje se tiču funkcionisanja same EU. 

Slično se desilo i u Austriji, gde je Slobodarska partija napustila svoja antiEU stanovišta i postala partija koja se zalaže za ostanak Austrije i u Evropskoj Uniji i u evrozoni, uz sprovođenje određenih reformi na supranacionalnom nivou. 

Ono što je zajedničko za sve tri političke opcije, pored populizma i zaokreta kada je o odnosu prema projektu ujedinjene Evrope reč, jeste i da njihova politička podrška nakon načinjenih promena nije opala. SIRIZA je pobedila na vanrednim izborima nakon sporazuma sa kreditorima koji je ukazao na napuštanje osnovnih principa pokreta, JOBIK je nakon ovogodišnjih redovnih, parlamentarnih izbora u Mađarskoj postao najsnažnija opoziciona stranka sa svega nekoliko promila podrške manje, dok je Slobodarska partija u Austriji ušla u Vladu i postala mlađi koalicioni partner. 

U globalizovanom svetu se nijedna politička pojava i trend ne mogu posmatrati izolovano, stoga i rezultate italijanskih izbora, kao i dalji razvoj političkih odnosa moramo posmatrati i u opštijem kontekstu. 

Najviše glasova na italijanskim parlamentarnim izborima osvojila je Koalicija desnog centra. Ovu koaliciju činili su: 

Koalicija desnog centra je uz izlaznost od gotovo 73% osvojila 37% na izborima za članove Predstavničkog doma i 37.5% na izborima za članove Senata.

Druga lista, ali pojedinačno najsnažnija politička partija, je Pokret pet zvezda. Pokret je osvojio 32.7%, odnosno 32.2% glasova za članove Predstavničkog doma i članove Senata.

Liga Severa je nastala 1989. godine kao latentno, a u pojedinim periodima i otvoreno separatistički pokret. Ideologija ove partije bi se u najkraćem mogla opisati kao borba za otklanjanje nezadovoljstva bogatog severa ozbiljnim dotacijama siromašnom jugu. 

Partija se zalaže za federalizaciju Italije i ne pronalazi politički motiv u borbi za jedinstvenu državu, svodeći svoje motive prevashodno na ekonomski i lukrativni momenat, a isključujući nacionalnu ideju i ostvarenje državnog razloga kao prevashodni cilj. 

Ipak, ono što je za ovu analizu važnije, jeste spoljnopolitička orijentacija Lige. Ova politička opcija se može oceniti kao jedna od najizrazitijih promoskovskih partija u Evropskoj Uniji. Liga godinama ističe svoju podršku predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Putinu, zalaže se ne samo za ukidanje sankcija koje je EU uvela RF na fonu ukrajinske krize, već predlaže i priznavanje Krima kao dela teritorije RF od strane zvaničnog Rima i Brisela. 

Liga je 2017. godine potpisala i sporazum o saradnji sa političkom partijom Jedinstvena Rusija dok je lider Lige Mateo Salvini više puta posećivao Moskvu i sastajao se sa ruskim zvaničnicima poslednjih godina. Delegacije Lige, više puta je posetila i Krim, nakon događaja iz februara i marta 2014. godine.

Proruski stavovi nisu nepoznanica na italijanskoj političkoj sceni. Koalicioni partner Lige - Napred Italija i njen lider Silvio Berluskoni, godinama održavaju tesne veze sa Moskvom. 

Dok Liga izbegava pozive na napuštanje EU, valutno pitanje je jedno od onih na kojima partija gradi svoje ključne političke poruke. Liga smatra da je Italija pretrpela veliku štetu napuštanjem lire i zalaže se za napuštanje evrozone. 

Pokret pet zvezda je sa druge strane mnogo teže definisati. Osim činjenice da se i sami rado deklarišu kao populisti, gotovo je nemoguće pronaći utabane ideološke pravce ove partije. Oblast u kojoj je Pokret najčešće menjao svoje stavove i to vršeći radikalne zaokrete jeste upravo spoljna politika. 

Osnivač i doskorašnji lider ovog pokreta, višedecenijsko televizijsko lice i umetnik koji se bavio prevashodno komedijom Bepe Grilo, godinama je oštro kritikovao Evropsku Uniju i članstvo Italije u evrozoni. 

Pokret je nakon poslednjih izbora za Evropski parlament pristupio frakciji "Evropa za slobodu i direktnu demokratiju - EFD", u čiji sastav ulaze i britanski UKIP i nemački AFD. Pa ipak, početkom 2017. godine, Pokret je načinio novi zaokret i zatražio članstvo u frakciji "Alijansa liberala i demokrata - ALDE". Ideološki, ove dve frakcije su na dva krajnja pola, dok EFD okuplja političke opcije koje se zalažu za ukidanje evrozone, a pojedine i za ukidanje same Evropske Unije, ALDE se bori za federalizaciju EU. Iako je Bepe Grilo uložio politički napor u prevođenje Pokreta u ALDE, ovaj proces ipak nije okončan, prevashodno zbog protivljenja Gaja Ferhofštadta lidera ALDE-a, koji je izrazio sumnju u postojanost ideoloških kapaciteta Pokreta i istinsku volju njegovih čelnika da prihvate principe na kojima počiva ALDE.

Novi lider Pokreta, tridesetjednogodišnji Luiđi di Majo je u decembru 2017. godine dao izjavu kako treba održati referendum o članstvu Italije u evrozoni, te da bi na tom referendumu on glasao za izlazak, da bi već u januaru odustao od ove ideje. Takođe, Di Majo je tokom izborne kampanje označio EU kao dom Pokreta.Nakon dolaska na čelo partije, svoju prvu inostranu posetu, Di Majo je načinio u SAD, gde je istakao kako su Italijani zapadnjaci, te da su SAD veliki saveznik Italije. Ipak, ni Di Majo ne dovodi u pitanje stav Pokreta da sankcije Rusiji treba ukinuti. Ovaj stav Di Majo pravda ekonomskim interesima Italije. 

U državi kojom je vladalo 70 vlada u poslednjih 75 godina, vrlo je teško predvideti koliko dugo će određena većina potrajati. U aktuelnoj situaciji ovo pitanje je još kompleksnije s obzirom na to da predsednik Republike Serđo Matarela nije naklonjen populističkoj koaliciji, da su dve opcije međusobno ideološki veoma udaljene, kao i da imaju dugu istoriju međusobnih sukoba. 

Pa ipak, čak i u slučaju vanrednih izbora na ove dve političke opcije se mora računati, s obzirom na jasnu i visoku podršku među građanstvom. 

Nakon višenedeljnih pregovora i međusobnog uslovljavanja, dve političke opcije su sačinile predlog koalicionog dogovora. Predlog je podložan doradi i izmenama. Prethodno, Napred Italija Silvija Berluskonija je objavila da će biti u opoziciji u narednom periodu, čime je uklonjena krupna politička prepreka. Naime, Pokret pet zvezda je insistirao na neučešću Berluskonijeve partije u Vladi i to postavio kao sine qua non. 
Liga je odbijala da ispuni ovaj uslov, sve dok sam Berluskoni nije doneo odluku o odlasku u opoziciju. 

Predlog koalicionog dogovora Pokreta pet zvezda i Lige severa je ispisan na 56 strana i plod je zajedničkog rada predstavnika dve političke opcije. Pitanju odbrane i vojske posvećena su svega dva pasusa na 17. i na 18. strani. 

Socijalna nota brige za pojedinca, koja provejava kroz čitav predlog, prisutna je i u ovom segmentu. Izražava se težnja ka obezbeđivanju prava vojnika kao pojedinaca i popravljanje njihovog socijalnog statusa. Naročito se ističe želja ka rešavanju  pitanja sjedinjavanja porodica, odnosno izbegavanja odvojenog života pripadnika oružanih snaga i članova njihovih porodica. 

Socijalna politika dve političke partije se osetno razlikuje. Dok se Liga zalaže za smanjenje poreza i na taj način pospešivanje privrede, Pokret traži veća socijalna davanja i univerzalni osnovni dohodak. 

Smanjivanjem poreza, država gubi na prihodnoj strani budžeta, dok su za veća socijalna davanja upravo potrebna veća izdvajanja iz budžeta, tako da se navođenje oba cilja u istom dokumentu ne čini kao održivo rešenje, već naglo sklopljeni kompromis. Kada dve opcije pristupe kreiranju budžeta, te razlike će sasvim sigurno isplivati na površinu i dovesti ili do dubokog političkog sukoba ili do drastičnog popuštanja jedne od dve političke opcije. 

Dalje, u sporazumu se navodi kao prioritet povećanje nivoa efektivnosti oružanih snaga u cilju zaštite teritorije i nacionalnog suvereniteta. Ovde je svakako reč o klasičnoj političkoj poruci koju bi mogla da potpiše doslovno svaka politička opcija, ali bez detaljnije razrade i plana na koji način bi se povisio nivo efikasnosti i šta je to što je u aktuelnom sistemu loše i što koči oružane snage u kvalitetnijem ispunjavanju svojih dužnosti.

Zanimljiv je momenat koji se tiče namenske industrije. Pokret i Liga zauzimaju zaštitnički stav spram ove privredne grane, naglašavajući potrebu jačanja istraživačkih kapaciteta i primene "know how" modela. 

Konkretno, Pokret i Liga naglašavaju potrebu za korišćenjem namenske industrije i kroz dvostruku namenu, odnosno u mirnodopske svrhe, naročito u pogledu dizajniranja i konstrukcije brodova, letelica i visokotehnoloških sistema. 

Očito, Pokret i Liga žele da iskoriste i uvećaju potencijale namenske industrije Italije, koji svakako postoje, kroz njihovu diversifikaciju. Naime, Italija ulazi u prvih deset izvoznika oružja na svetu, a kroz jačanje vojno-naučnih kapaciteta, potencijalni učesnici nove Vlade, očito žele da pospeše dalji rast namenske industrije i doprinesu razvoju drugih privrednih grana, pre svega informacionih i komunikacionih tehnologija. Pokret i Liga se zalažu i za kvalitetnije opremanje policijskih jedinica, kao i drugačiji pristup korišćenju postojećih vojnih resursa, prevashodno po pitanju upravljanja nepokretnostima. 

No, posebno zanimljivom rečenicom čini se obavezivanje na ponovno ocenjivanje italijanskog prisustva u međunarodnim bezbednosnim misijama, te upodobljavanje njihovog korišćenja sa nacionalnim interesom. Italija inače ulazi u sam vrh država po broju lica vojno angažovanih u međunarodnim misijama. Ove godine taj broj je prelazi 7.200 angažovanih pripadnika italijanskih oružanih snaga u inostranstvu.
Italijani su angažovani u 15 međunarodnih misija, između ostalog i na Kosovu i Metohiji, gde je trenutno angažovano preko 500 pripadnika oružanih snaga.

Ove misije su kreirane kako od strane UN, tako i EU i NATO. Povlačenje Italije iz pojedinih misija može izazvati ozbiljne političke posledice, pogotovo ukoliko je reč o NATO misijama, te je stoga i malo verovatno. 

Upravo članstvo u NATO se naglašeno ne dovodi u pitanje i predstavlja jednu od prvih stavki kojima se bavi odeljak spoljne politike nove Vlade u predlogu koalicionog programa. 

Naime, Pokret i Liga naglašavaju neophodnost povratka nacionalnog interesa u prvi plan. Baš kao i na vojnim pitanjima i u diplomatiji, u slučaju formiranja nove Vlade, treba očekivati jačanje partikularnog sentimenta u međunarodnim odnosima, kada je stav Rima u pitanju. 

Pa ipak, verovatno zbog različitih signala koji su stizali iz redova dve partije istaknuta je i privrženost SAD kao privilegovanom partneru. Lider Pokreta pet zvezda Di Majo je odabrao SAD za svoju prvu zvaničnu posetu nakon stupanja na čelo partije, dok i sama Liga ovim verovatno želi da umanji moguću političku nelagodu u Vašingtonu, pogotovo u svetlu njene izrazito promoskovske politike. 

SAD i Italija imaju čvrsto vojno partnerstvo. U ovom momentu, američke trupe, uključujući i 173. vazdušnu brigadu, su raspoređene u osam vojnih baza širom Italije. Takođe, prema istraživanjima javnog mnjenja, Italija godinama spada među nacije koje najpozitivnije gledaju na SAD. Pew Research Center tako procenjuje da se u poslednjih pet godina broj Italijana koji pozitivno gledaju na SAD kreće od 61% do 83%.

Međutim, dok se u predlogu sporazuma SAD pominju jednom, Ruska Federacija se navodi tri puta. Pokret i Liga posmatraju Rusiju kao ekonomskog partnera a ne pretnju. 

Stoga, Pokret i Liga se zalažu za ukidanje sankcija uvedenih Rusiji, te za prihvatanje Rusije kao strateškog partnera pri rešavanju regionalnih kriza u Siriji, Libiji i Jemenu. Primetna je doza pravdanja Pokreta i Lige, koji svoj stav spram Rusije prevashodno vezuju za lukrativni momenat, smatrajući kako italijanska privreda trpi zbog uvedenih sankcija. Ovo svakako jeste činjenica. 

Pre rata sankcijama Italija je predstavljala jednog od najznačajnijih spoljnotrgovinskih partnera Rusije. Italija je od države sa kojom je Rusija trgovala gotovo za petinu više, nego li što je njen prosečni nivo spoljnotrgovinskog obrta, pala na nivo koji je za oko četvrtinu niži od ruskog spoljnotrgovinskog proseka. Do pada je došlo u vreme uvođenja sankcija Rusiji zbog ukrajinske krize. 

Zanimljivo je da u sporazumu ispred poziva za ukidanje sankcija stoji termin – "opportuno“ (odgovarajuće, prikladno), čime se ovom pozivu ne dodaje element ultimativnosti, već korisnosti, koju je potencijalna Vlada spremna da brani argumentima. 

Treba napomenuti da je i odlazeća Vlada levog centra više puta pozivala na ukidanje sankcija Rusiji, ali da nikada nije uložila veto na njihov produžetak. 

Dalje, Pokret i Liga na 18. strani koalicionog sporazuma pozivaju na preusmeravanje fokusa ka jugu. Ponovo se navodi kako Rusiju ne treba posmatrati kao pretnju, već kao partnera pri rešavanju problema nekontrolisane imigracije, islamskog ekstremizma i snižavanju tenzija među regionalnim silama (pretpostavka je da se misli na region Bliskog istoka i sunitsko-šiitski sukob). 

Kompletan ton dela sporazuma koji se odnosi na spoljnu politiku, a koji se odnosi na Rusiju, ima ubeđivački karakter. Pokret i Liga kao da su spremni na dugotrajnu političku borbu koja za cilj ima argumentovano prevođenje evropskih partnera na svoju stranu i na sopstvena stanovišta, pre nego li ultimativni karakter koji bi govorio o neophodnosti ukidanja sankcija i u tom cilju čak i ulaganje veta na njihov eventualni produžetak (prva prilika za tako nešto će biti jun mesec ove godine). 

Borba protiv terorizma jedno je od pitanja koje takođe dominira ovim odeljkom sporazuma. Pokret i Liga u tom smislu pozivaju na kooperaciju i sa regionalnim subjektima u cilju suzbijanja terorističke pretnje. Ovo pitanje svakako nije dovoljno jasno razrađeno, niti je za očekivati da se u ovakvom dokumentu zalazi u detalje, ali ostaje pitanje na koje se regionalne faktore misli? Ukoliko to nisu samo NATO saveznici već i šiitske sile poput Irana, to bi bio ozbiljan zaokret u spoljnoj politici. 

Pa ipak, s obzirom na oprez kojim se pristupa eventualnom ukidanju sankcija Rusiji, gde je stav oba faktora podudaran, a Lige utemeljen i političkim a ne samo lukrativnim razlozima, nije za očekivati ovako radikalne poteze kada je Bliski istok u pitanju, mada svakako treba očekivati podršku opstanka sporazuma o nuklearnom naoružanju sa Iranom i sledstveno jačanju privredne saradnje dve države. 

Dok Liga gaji prilično jasne spoljnopolitičke stavove, naročito u pogledu odnosa sa Moskvom i izrazitog fiskalnog evroskepticizma, Pokret ni po ovom pitanju nema jasno utemeljenje. Drastični zaokreti tokom kampanje po pitanju ostanka Italije u evrozoni o tome najbolje svedoče. 

Ono što je evidentno, radikalnih rezova neće biti. Italija ostaje članica EU i NATO, kao i članica evrozone. Pitanje evra je jedino na kom bi čelnici novih vlasti bili spremni da zaigraju na kartu potencijalnog zastrašivanja Brisela i Berlina, preteći eventualnim referendumom, a u slučaju nepovoljnog toka pregovora po pitanju italijanskog spoljnog duga i drugačije fiskalne politike EU, koji i Pokret i Liga zagovaraju. U spoljnoj politici ne treba očekivati poteze Rima u pravcu zaoštravanja odnosa sa Vašingtonom. Naprotiv, u slučaju oštrijeg odgovora Berlina na zahteve nove Vlade, a kakav je već bio viđen u sličnoj situaciji sa Atinom, nove vlasti bi svakako sve učinile da se što je moguće više učvrsti transatlantsko partnerstvo u bilateralnom smislu, verovatno spremni da izvrše i određena ustupanja u spoljnoj politici. 

Stoga, ispunjavanje preuzetih NATO obaveza u pogledu saradnje sa Ukrajinom, Gruzijom, Moldavijom, baš kao i učešće u vazdušnom patroliranju i raspoređivanju dodatnih vojnih efektiva na Baltiku, ne treba dovoditi u pitanje. Nije realno očekivati ni povlačenje, inače pozamašnog broja trupa iz inostranih operacija, pogotovo ne sa onih područja, koja su za SAD od strateškog interesa. 

Italija se sigurno neće protiviti ni eventualnom širenju NATO na Balkanu, pogotovo po pitanju Makedonije, što će se predstavljati kao još jedan vid kooperativnosti sa Vašingtonom. 

No, svaki od navedenih ustupaka, odnosno elemenata kontinuiteta spoljne politike Rima, ne bi bio dovoljan u slučaju upotrebe «nuklearne opcije» kako je jednom prilikom bivši slovački premijer Robert Fico okarakterisao eventualno ulaganje veta na produžetak sankcija Rusiji. 
Da li bi Vlada predvođena Pokretom i Ligom bila spremna na tako nešto? 

Za očekivati je da ovo pitanje Rim koristi kao element pritiska tokom pregovora o novom finansijskom pristupu na nivou evrozone. Čak i ukoliko dobiju priliku da je upotrebe u junu pri odluci o produžetku sankcija Rusiji, teško je verovati da bi krajnju opciju pritiska iskoristili odmah i tako čak možda izazvali i otpor među onim članicama koje imaju razumevanja za određene ekonomske stavove Rima, ali se sa ovakvim potezom ne bi politički saglasile. 

Novi period od šest meseci bio bi sasvim dovoljan za intenzivne pregovore sa Briselom po pitanju budućnosti evrozone, a da se istovremeno pre svega simboličnim aktima poput učestalih sastanaka sa ruskim zvaničnicima pokuša podgrevati strah od ulaganja veta pri narednoj odluci o produžetku sankcija Rusiji. 

Ipak, na primeru Grčke smo videli da Nemačka kao ključna ekonomija i poverilac unutar EU, nije naročito osetljiva na upozorenja ove vrste. SIRIZA je takođe bila snaga koja se tokom kampanje snažno zalagala za ukidanje sankcija Rusiji, prvi diplomata sa kojim je Aleksis Cipras razgovarao nakon pobede bio je iz Rusije, dok je visoki zvaničnik ove partije svojevremeno javno iznosio podršku proruskim snagama u Donbasu. 
Strah od eventualnog veta Atine nije zaplašio Berlin, što se pokazalo dobrom procenom pošto nije došlo ni do promene kreditne politike prema Grčkoj, ni do ulaganja veta u Briselu od strane Atine. 

Ono što sasvim sigurno donosi eventualna promena vlasti u Rimu jeste jačanje antifederalističkog pokreta unutar EU. Brisel se danas suočava sa dva predložena pravca strateškog razvoja. Prvi govori o neophodnosti daljeg jačanja nadnacionalnih institucija i stvaranja neke vrste sjedinjenih država, kroz konačni proces federalizacije EU. Ovakvo rešenje otvoreno podržava politička opcija ALDE, dok se simpatije za nju mogu pronaći i u dve najznačajnije prestonice EU – Parizu i Berlinu, uz istina određene zadrške po pitanju, kako bi takav koncept zaista u praksi izgledao. 

Druga grupa država, predvođena Poljskom, zalaže se za Evropu nacija. EU shodno stavu Varšave, Bratislave, Budimpešte treba da zadrži svoje osnovne postulate: slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala. Dok bi svako dalje prenošenje nacionalnih nadležnosti na nadnacionalni nivo, bilo pogubno. Ovom stavu priključuje se nakon poslednjih izbora, u velikoj meri i Austrija. 

Italija spada među osnivače EU, odnosno njene preteče. Država koja je godinama baštinila upravo politiku što čvršćeg zbližavanja unutar EZ, a kasnije EU. I država koja je pogođena finansijskim krizama i sledstveno populističkim talasima, postala prilično evroskeptična. To raspoloženje među građanstvom, počelo je da se preliva i na političku scenu, tako da ne treba čuditi što opcije koje počivaju na kritici a ne na nuđenju konkretnih rešenja, ostvaruju najbolje rezultate.Italijanski prelazak iz tabora koji se zalaže za čvršću zajednicu u tabor koji se bori za izraženiji partikularitet, može imati ozbiljne posledice po EU, koja se činila politički otvorenijom za proces federalizacije nakon što je Ujedinjeno Kraljevstvo napustilo evropski blok. 

Formiranje populističke Vlade kao posledicu može doneti upravo usporavanje određenih procesa započetih na relaciji Pariz – Berlin, a bez nuđenja konkretnih rešenja, pogotovo zbog različitih pristupa ovom problemu dva koaliciona partner: fluidnog Pokreta i Lige koja odstupa od koncepta nacionalnih država i zagovara Evropu regija, što je obrazac koji još uvek nije dovoljno razvijen i koji uživa samo ograničenu podršku određenih subjekata i otvoreno protivljenje u gotovo svakoj, na nacionalnom konceptu, izgrađenoj državi.  

Politički pritisak prevashodno na Berlin, po pitanju budućnosti evrozone će svakako rasti, politički pozivi za ukidanje sankcija Rusiji će postati snažniji, dok će američko vojno prisustvo u Evropi nakon Grčke, preživeti još jedan krupan politički potres. 

Konkretnije posledice zavisiće od istrajnosti, političke hrabrosti i međusobne kompatibilnosti političkih faktora eventualne nove Vlade u Rimu. Ali i od ranije dokazane nepopustljivosti već ustaljene Vlade u Berlinu.