POSLEDNJI CAR ETIOPIJE: Ko je bio Hajle Selasije?

Rođen je 23. jula 1892. u etiopskom naselju Ejersa Goro pod imenom Tafari Makonen, a taj dečak jednog će dana postati apsolutni vladar i (poslednji) car Etiopije - svetu poznat po imenu Hajle Selasije.

Etiopsko carstvo, nekada poznato i po nazivu Abisinija, na vrhuncu svoje moći obuhvatalo je delove južnog Egipta, istočnog Sudana, Jemena i zapad Saudijske Arabije. Carstvo je postojalo još od prve polovine 12. veka - u vreme kada je Hajle Selasije proglašen carem (2. novembra 1930.) Etiopija je slovila za najstarije carstvo na svetu. Etiopija je u kontekstu Afrike jedan veliki i fascinantni izuzetak i po tome što je jedina izvorna afrička politička tvorevina koja se uspešno odbranila od napada evropskog kolonijalizma u 19. veku.

Kako je Tafari Makonen postao car Hajle Selasije? Nije bio direktan naslednik. Imao je "carsku krv", ali po svojoj baki s očeve strane (prema predanju reč je o kraljevskoj liniji koja potiče još od izraelskog kralja Solomona i kraljice od Sabe iz 10. veka pre naše ere).

Na prelasku iz 19. u 20. vek Etiopijom je vladao car Menelik II, no on nije imao muškog naslednika. U mladom Tafariju je pak video veliku perspektivu te ga je uzeo pod svoje nakon što mu je 1906. preminuo otac. Tafari je bio izuzetno inteligentan dečak te je poslat na obrazovna putovanja po Evropi. Odgajan je u hrišćanskom duhu (etiopska pravoslavna crkva) što će u krajnjoj liniji biti ključni detalj koji će ga učiniti carem.

Naime, car Menelik II preminuo je 1913., a tron je tada preuzeo njegov unuk Lij Jasu, najbliži po liniji za naslednika. No, postojao je "problem" - Jasu je bio vrlo blizak s Islamom, a prema nekim tvrdnjama je čak i (potajno) prešao na Islam. Sve u svemu, to se nimalo nije svidelo etiopskom većinski hrišćanskom stanovništvu (kao ni uticajnim elitama).

Započele su pobune protiv Jasua, a opozicija je već znala koga želi da vidi na njegovom mestu - Tafarija. I tako je 1916. Jasu srušen s vlasti (i osuđen na doživotnu robiju). No, još nije bilo vreme za Tafarija da postane car (iako su mnogi to želeli) - naime, nakon Jasuovog rušenja s vlasti, titulu carice preuzela je kćer Menelika II (Jasuova tetka), Zaudita. Ipak, to je bila više formalna titula jer je već iste godine Zaudita proglasila Tafarija regentom. Drugim rečima - Zaudita je bila de-jure carica Etiopije, no stvarnu, de-facto vlast, već je od 1917. imao Tafari.

Između njih je bilo političkih trzavica - naime, carica Zaudita bila je konzervativna i fokus je stavljala na religiju, dok je Tafari bio poprilična suprotnost. Imao je progresivne ideje, želeo je da otvori Etiopiju prema svetu, zagovarao je internacionalizam, te je zbog toga bio omiljen među mlađom generacijom. Njegov veliki uspeh bio je uključenje Etiopije u Ligu naroda (preteča UN-a) 1923. godine. Intenzivno je putovao po stranim zemljama, naročito Evropi, te je bio prvi etiopski vladar koji je to činio.

2. aprila 1930. carica Zaudita je preminula, verovatno od bolesti (ne zna se sa sigurnošću, no pretpostavlja se da je reč o zastoju srca). U to vreme Tafari je već bio na vrhuncu svoje moći. Te godine, 2. novembra 1930. Tafari postaje etiopski car te uzima novo ime - Hajle Selasije. U prevodu Hajle znači "snaga, moć" dok Selasije znači "trojstvo" (misli se na Sveto trojstvo), dakle najtačniji prevod njegovog imena bio bi "Snaga svetog Trojstva".

Ostalih grandioznih naziva nije mu nedostajalo - tako je na primer za vreme krunisanja takođe prozvan i "Neguse Negest ze-'Ityopp'ya" ("Car Careva, Gospodar Gospodara"). Takođe je nazivan i "božjim izabranikom".

Krunisanje je bilo grandiozan događaj - pozvani su predstavnici brojnih zemalja, između ostalih stigle su delegacije SAD-a, Britanije, Francuske, Italije, Turske, Egipta, Švedske, Belgije, Japana... Pojedine novinske reportaže sugerisale su kako je celi događaj koštao nekoliko miliona američkih dolara, a strani gosti dobili su razne skupocene poklone (jedan američki biskup koji je bio prisutan na krunisanju dobio je Bibliju od zlata).

Iako prema ovom opisu zvuči kao da će novi car Hajle Selasije vladati megalomanski i diktatorski, on je zapravo već iduće godine dao na usvajanje prvi Ustav Etiopije. U njemu se i dalje vlast daje u ruke plemstvu, no uvode se i prvi demokratski standardi među njima, odnosno udareni su temelji za demokratsku tranziciju Etiopije. Naravno, to su eventualno bile "ideje za budućnost", ali ne dok je on na vlasti pa je tako gotovo svu vlast centralizovao u svojim rukama.

Reformama je znatno unapredio školstvo i druge institucije, no zemlja je i dalje bila projekcija njegovog ličnog autoriteta koji se nije dovodio u pitanje.

Kada je pak Italija izvela invaziju na Etiopiju 1935. morao je pobeći u egzil, ali se tamo uspešno nametnuo kao lider pokreta otpora te je uspeo da pridobije Britaniju za pomoć pri oslobađanju zemlje, no nije uspeo da zadobije podršku Lige naroda.

Invaziju na Etiopiju pokrenuo je italijanski fašistički diktator Benito Musolini. Za Italiju je Etiopija imala veliku stratešku važnost jer su preko nje mogli da povežu svoje kolonije koje su tada imali na prostoru istočne Afrike (delovi Eritreje i Somalije). Nadalje, Musolini je po svaku cenu želeo osvetu. Naime, ovo nije prvi put da ratuju Italija i Etiopija - od 1895. do 1896. trajao je Prvi italijansko-abisinski rat u kojem je Etiopija porazila italijanske snage. Bio je to ogroman uspeh, prva velika pobeda jedne afričke zemlje nad jednim evropskim kolonizatorom. Naravno, Musolini je uvek verovao kako je to bila ogromna sramota za Italiju te je želeo po svaku cenu da porazi i osvoji Etiopiju.

Može se reći kako je upravo italijanska invazija na Etiopiju dokrajčila ideju Lige naroda. Naime, u Povelji te organizacije - koja je stvorena nakon Prvog svetskog rata upravo da bi sprečila nove ratove - isticala se kolektivna odbrane svake članice koja bi eventualno bila napadnuta. Činjenica da niko od drugih članica Lige naroda nije zaustavio fašističku Italiju pokazala je da je Liga naroda postala bezvredna organizacija (što je pak otvorilo put prema strašnom Drugom svetskom ratu).

Fašističke snage udarile su na Etiopiju velikom silom (i znatno naprednijom vojnom opremom). Nisu se libili ni korišćenja hemijskog oružja, a napadali su i kampove i poljske bolnice Crvenog krsta (direktno kršeći Ženevsku konvenciju).

5. maja 1936. Pjetro Badoljo s trupama ulazi u Adis Abebu, glavni grad Etiopije. Italijanski kralj Vitorio Emanuele III proglašava se novim carem Etiopije, a samu Etiopiju proglašava italijanskom provincijom.

Neposredno pre ulaska italijanske vojske u glavni grad car Hajle Selasije i drugo vođstvo zemlje pobegli su, najpre na francuskom ratnom brodu prema Haifi. Odatle su krenuli u Jerusalim (tada je taj prostor bio Palestina pod britanskim mandatom), a zatim sve do Britanije putujući brodom preko Mediterana.

Cilj mu je bio da dođe do Ženeve gde će u maju 1936. održati emotivan govor, jedan od onih govora koji preokreću tok sudbine.

Nakon dugog putovanja stigao je. Predsednik skupštine Lige naroda najavio ga je sa " Majesté Imperiale, l'Empereur d'Ethiopie" (Njegovo carsko visočanstvo, car od Etiopije). Odmah po najavi italijanski novinari počeli su glasno da zvižde (imali su već pripremljene zviždaljke), da uzvikuju i viču. Tada je demonstrativno ustao rumunski ambasador Nikolae Titulesku uzviknuvši: "Prema vratima, divljaci!". Dok je obezbeđenje izvodilo italijanske novinare Hajle Selasije je samo mirno sedeo i čekao svoj trenutak.

Iako je tečno govorio francuski jezik, službeni jezik Lige naroda, odlučio je da govor održi na svom maternjem jeziku, marskom jeziku. - Zbog činjenice da je naše poverenje u Ligu naroda bilo apsolutno, moj narod se upravo brutalno ubija - poručio je.

Dok je držao govor, italijanske snage opkolile su etiopski grad Mekele. Grupe od po 10 do 15 vojnih aviona zaprašivale su grad i okolna područja hemijskim supstancama koje su ubijale civile, trovale reke, jezera, obradivu zemlju...

- Naš narod od svega 12 miliona stanovnika ne može bez oružja i bez resursa da se odupre znatno moćnijoj Italiji od 42 miliona ljudi koja raspolaže sa najnovijim smrtonosnim oružjima. Ali ovo nije napad samo na našu zemlju - ovo je napad na sve manje zemlje koje će postati vazali ukoliko ne bude postojala kolektivna odbrana. Bog i istorija zapamtiće danas vaše odluke - istakao je tokom govora.

Govor je bio od izuzetne važnosti. Hajle Selasije postao je ikona anti-fašizma širom sveta. List „Time“ proglasio ga je "Ličnošću godine". Ipak, nije dobio ono glavno po šta je došao... Podršku protiv Italije. U zbiru, svega šest zemalja je odbilo da prizna italijansku okupaciju Etiopije: Kina, Novi Zeland, SSSR, Španija, Meksiko i SAD. Taj čin, bio je možda i ključni trenutak kada se raspala Liga naroda.

Pet godina Hajle Selasije provešće u egzilu u Britaniji. Na kraju, italijanske snage u Etiopiji ipak su poražene nakon što je Britanija odlučila da se tamo uključi u sukob (iako su britanske snage zapravo većinom bili vojnici afro-američkog porekla iz britanskih kolonija). Važan doprinos borbi protiv Italije dali su, svakako, i borci iz Etiopije koji se nikada nisu mirili s italijanskom okupacijom.

Konačno, Hajle Selasije se vratio u Etiopiju 5. aprila 1941. - tačno 5 godina nakon što je morao da pobegne iz zemlje pred italijanskom invazijom. Po povratku u zemlju održao je govor u kojem je istakao: - Ovo je dan kada smo porazili neprijatelja. Slavimo u svojim srcima, ali nemojmo slaviti na ijedan način koji ne bi bio u duhu Hrista. Ne uzvraćajte zlom na zlo. Ne činite zločine kakve je naš neprijatelj činio na sve načine. Pazite na to da ne ukaljate slavno ime Etiopije čineći ono na što je spreman bio naš neprijatelj. Neprijatelje ćemo razoružati i poslati ih tamo odakle su i došli.

Nakon Drugog svetskog rata, iako je decentralizacija sprovođena u brojnim zemljama sveta (pa i u Africi), Selasije je čvrsto zadržao svu vlast u svojim rukama iako sporadično uvodeći nove progresivne reforme. U isto vreme dolazi do unutrašnjih napetosti - Harari muslimani, iz istoimene etiopske provincije, 1948. započeli su miran protest protiv verske represije, no vlasti su odgovorile silom. Harari je nekada bila muslimanska kraljevina koju je pokorio etiopski car Menelik II koji im je tada obećao autonomiju. Harari muslimani sada su pozvali Selasija da ispuni to carsko obećanje, no on se odlučio za silu. Došlo je do velikog egzodusa Harari muslimana koji su na ovom prostoru živeli vekovima.

Njegova spoljna politika je pak bila naročito zanimljiva - naime, nastavio je da bude čvrst saveznik Zapadnih zemalja (što se još i pojačalo nakon što je njegova zemlja oslobođena uz pomoć Britanije), no istovremeno je žestoko zagovarao de-kolonizaciju Afrike (koja je još uvek uveliko bila pod evropskom vlašću).

1961. Selasije je učestvovao na prvom samitu Pokreta nesvrstanih u Beogradu. Iste godine izbio je rat između Etiopije i Eritreje - rat koji će potrajati dugih 30 godina. Naime, Selasije je proglasio susednu Eritreju etiopskom provincijom, no stanovnici Eritreje (gde su nešto više od polovine muslimani, za razliku od Etiopije gde su muslimani samo trećina stanovništva) žestoko su se usprotivili. Rat će se nastaviti još godinama nakon Selasijeve smrti.

Što se tiče stranih ratišta, Selasije je uvek spremno slao vojsku u UN misije (Korejski rat, Kriza u Kongu), ostajući lojalan svojoj ideji kolektivne odbrane iz vremena Lige naroda. No, u isto vreme bio je oštar kritičar ratova koji su pokretani bez UN-ovog mandata te je u više navrata pozivao na okončanje Rata u Vijetnamu.

No, na unutrašnjem planu problemi su bivali sve veći. 60-ih i 70-ih godina studentski protesti u Etiopiji postajali su česta pojava. Selasija su prozivali za autoritarizam, ali i podilaženje privilegovanoj klasi (činjenica jeste da je plemstvo gotovo potpuno izbegavalo plaćanje poreza - nešto što je Selasije pokušao da promeni ali nedovoljno, te se čini kako se bojao visoke klase i mogućnosti da bi ga ista mogla srušiti s vlasti ako im se zameri).

Kako su godine prolazile tako se i topila slava koju je Hajle Selasije nekada uživao u Etiopiji. Protesti protiv njega pak postaju sve više levičarski i marksistički orijentisani (kao i drugi protesti u svetu u to vreme).

Napetosti u Etiopiji postaju sve veće, a Selasije je zbog toga bavljenje domaćim pitanjima gotovo u potpunosti prepustio premijeru Akliluu Habteu-Voldu dok se on primarno posvetio spoljnoj politici koja mu je uvek bila draža (i gde je nesumnjivo bio uspešniji).

Izvan Etiopije Hajle Selasije uživao je ogroman ugled. Bio je rado viđen gost kod svih svetskih državnika. U isto vreme taj isti svet, fokusiran na njegovu carsku pojavu, uveliko je ignorisao ono što se stvarno događa u Etiopiji. Etiopska vojska masakrira separatiste i civile u Eritreji. Cela sela se uništavaju. Na više mesta organizovana su masovna smaknuća civila.

Između 1972. i 1974. na prostoru severoistočne etiopske pokrajine Volo izbija velika glad. Veruje se da je od gladi umrlo između 40.000 i 80.000 ljudi.

Sve to dovodi do eksplozije nezadovoljstva u zemlji. U februaru 1974. u Adis Abebi izbijaju nemiri nakon naglog povećanja inflacije - najmanje petoro osoba je ubijeno. Selasije se pojavio na državnoj televiziji te je obećao smanjenje cene benzina te da će cene osnovnih namirnica ostati kakve jesu. Ta obećanja jesu delimično umirila proteste na ulicama, ali ne i vojsku koja je već neko vreme nezadovoljna načinom na koji Selasije vodi zemlju.

Selasije je sada već svestan da bi mu se mogao desiti vojni udar te stoga odlučuje vojnicima povećati plate za 33 odsto, ali ni to neće biti dovoljno. Nadalje, glavni carev čovek za domaću politiku, premijer Vold podnosi ostavku. U martu 1974. pak izbija veliki četvorodnevni štrajk koji će paralizovati zemlju.

Kako se dalo i naslutiti - izbija vojna pobuna, u nižim levičarskim rangovima vojske (gde su plate bile najslabije). 12. septembra 1974. ruše tada 82-godišnjeg cara Selasija s vlasti.

Zadnje mesece života proživeće kao zatvorenik u carskoj palati pod kontrolom vojske. Navodno mu se do tada već i mentalno stanje pogoršalo (izvori tvrde kako nije bio svestan da je srušen s vlasti).

28. avgusta 1975. državni mediji objavili su kako je Hajle Selasije preminuo zbog upale pluća. Tek puno godina kasnije, i nakon pada vojne hunte, 1994. ustanovilo se kako je Selasije zapravo bio ubijen - tačnije, vojnici su ga udavili golim rukama u njegovom krevetu. Navodno su dobili naredbu s vrha vlasti nove levičarske vojne hunte - u naredbi je stajalo kako Selasije mora biti smrtno kažnjen jer je za života vodio "feudalni režim". Tek 1992. pronađeni su njegovi posmrtni ostaci, ispod betonskih ploča u carskoj palati. Etiopska pravoslavna crkva 2000. organizovala mu je sahranu, no državne vlasti nisu uzele učešća u ceremoniji.

Što se pak tiče snaga koje su došle na vlast rušenjem Selasija, reč je o levičarskim vojnim snagama, vojnoj hunti (Derg) koja je već imala aktivnu podršku SSSR-a (govorimo o Hladnom ratu, a Selasije, iako često praktikujući politiku nesvrstanosti, jeste bio primarno Zapadni saveznik). Uvodi se marksističko-lenjinistička vojna diktatura, a na čelo vlasti dolazi čovek po imenu Mengistu Hajle Marijam. Njegovim dolaskom nestaje Etiopsko carstvo koje je postojalo vekovima, a Hajle Selasije tako ostaje poslednji etiopski car.

Marijam će se pak takođe pokazati kao vrlo okrutan lider, sada zemlje koje se naziva Narodna demokratska Republika Etiopija. Vladaće od 1974. pa sve do 1991. Kroz sve te godine traje i Etiopski građanski rat, a pojedini izvori Marijama optužuju da je odgovoran za smrt između 1,2 i 2 miliona Etiopljana (uključujući pritom posledice katastrofalne gladi koja je izbila u zemlji u periodu između 1983. i 1985. godine).

Kada se raspao socijalistički blok u Evropi raspala se i komunistička Etiopija. Mengistu Hajle Marijam je pobegao iz zemlje u Zimbabve gde je dobio azil. U odsustvu je osuđen za genocid te mu je izrečena smrtna kazna. No, on i dan danas živi u glavnom gradu Zimbabvea. Naravno, u Etiopiju nema nameru da se vraća.

Što se pak tiče Hajlea Selasija, očigledno je da nije bio uspešan u brojnim svojim zamislima, a neke od dobrih ideja za Etiopiju nikada nije adekvatno implementirao (na primer, zemljišnu reformu). Ostaće u sećanju kao istorijska ikona, poslednji car Etiopije, podsetnik na vreme dok su carevi još hodali zemljom, ali i činjenicu da je takav sistem bio neodrživ.

No, postoji grupa koja za Selasija nikada neće reći nešto negativno - to su Rastafarijanci, pokret s Jamajke koji je nastao 30-ih godina i koji Hajlea Selasija smatra otelotvorenjem samog Boga, doslovno. Naziv pokreta dolazi od njegove titule "ras" (vojvoda) koju je nosio pre nego što je postao car, odnosno dok se još zvao Tafari Makonen.

Naravno, Hajle Selasije bio je, kao i svi mi, običan smrtnik, a takvim se i sam smatrao (dobro, malo "privilegovanijim smrtnikom") te nije mario za ideje Rastafarijanstva.

Kako je uopšte došlo do toga da afro-amerikanci sa Jamajke jednog političkog lidera u Etiopiji smatraju svojim božanstvom? Sve je krenulo s "proročanstvom" jamajčanskog političkog lidera Markusa Garveja koji je zagovarao afro-američki nacionalizam i pan-Afrikanizam. - Gledajte prema Africi, tamo će crni kralj biti krunisan, on će biti spasitelj - rekao je on. Nedugo zatim Hajle Selasije jeste krunisan (iako se zapravo godinama spekulisalo da će do toga doći), a mnogi sledbenici Garveja zaključili su da je to potvrda proročanstva i tako je stvorena jedna nova religija, u kojoj je živ čovek, čak ni ne znajući to, postao Bog. U isto vreme, njegovo carstvo, Etiopija, za pripadnike Rastafarijanstva postala je nešto poput Raja, ali ovde, na Zemlji.

Naravno, u širem kontekstu iskustava afro-američkog stanovništva za vreme robovlasništva i nasilnog prebacivanja iz Afrike u Ameriku i Karibe, nije teško shvatiti kako je nastala ova nova religija (zapravo, nastala je kao i brojne druge religije - u trenucima teškoće i patnje).

Sam Hajle Selasije dao je svoj stav o poštovanju njega u jednom intervjuu za kanal "CBC". - Milioni širom sveta poštuju Vas kao reinkarnaciju Isusa Hrista, šta kažete na to - pitao ga je tada novinar. - Čuo sam za te ideje. Čak sam se i susreo sa pojedinim Rastafarijancima. Rekao sam im kako sam ja definitivno čovek, smrtnik, čovek kojeg će zameniti iduća generacija, i da nikada ne bi smeli da naprave tu grešku i pretpostave ili da se pretvaraju da je jedan čovek potekao od Boga - odgovorio je Selasije.

Naravno, vernicima te izjave ne znače previše (a neki tvrde kako je reč o pogrešnom prevodu njegovih reči). No, Hajle Selasije ipak je izašao u susret svojim poštovaocima na jedan način - veliki zemljišni posed Šašamane, oko 250 km južno od Adis Abebe, donirao je 1948. za ljude s Kariba koji potiču iz Afrike. Brojne rastafarijanske porodice preselile su se na ovaj prostor gde žive i dan danas.