PRIZOR KOJI SLAMA SRCA Ćerka se oprostila od majke na intenzivnoj nezi gde su se obe LEŽALE ZBOG KORONE: "Njene poslednje reči su me slomile"
Ćerka se oprostila od majke na intenzivnoj nezi gde su obe ležale, a posle svega ima važnu poruku.
Anabel Šarma (49) i njena majka Marija Riko (76) primljene su na odeljenje intenzivne nege Kraljevske bolnice u Lesteru zbog kovida-19 istog dana sredinom oktobra. Obe su priključene na kiseonik, a delilo ih je nekoliko kreveta.
SVETSKA ZDRAVSTVENA ORGANIZACIJA PRELOMILA: Dve doze vakcine protiv kovida potrebno primiti u kratkom roku!
NEMCI OSTAJU "POD KLJUČEM": Angela Merkel otkrila do kada će na snazi biti lokdaun
Usamljeni milioner očajnički TRAŽI SRODNU DUŠU: Ovo su osobine koje njegova buduća žena treba da ima, a SPISAK NIJE MALI
Dve nedelje kasnije bolničari su dogurali Anabelin krevet do kreveta njena majke i saopštili joj tužnu vest: majci je ostalo još svega nekoliko dana života.
Na poslednjoj zajedničkoj fotografiji majka i ćerka se drže za ruke, a 24 sata kasnije, prvog novembra, Marija je umrla.
- Kada je snimljena ova fotografija prvi put sam videla majku otkako su nas dovezli na intenzivnu negu. Nisam mogla dobro da čujem šta govori, jer je nosila masku, a ja sam preko glave imala kacigu za kiseonik. Lekar je morao da mi prenosi šta je rekla, jer je nivo kiseonika naglo padao čim bi nam skinuli kacige. Uhvatila sam nekoliko reči: ‘kremacija’, ‘sahrana’….. To me je slomilo kad sam čula.
Lekar je u jednom momentu kleknuo pored mene i rekao: "Majka vam umire, potpisala je izjavu da ne želi reanimaciju. Pitao sam je: “Zašto ste to uradili?” - rekla je Anabel za "Metro".
Lekar joj je onda objasnio da su Mariju pregledala tri lekara i da su rekli da je potpuno svesna šta radi.
Anabel, koja ima astmu, provela je pet nedelja na intenzivnoj nezi i morala je da gleda majčinu sahranu preko ekrana iz bolničke sobe. Pluća su joj trajno oštećena i dalje je priključena na kiseonik.
Ova majka troje dece podelila je svoju priču na Fejsbuk stranici "Humans of Covid-19" kako bi opisala drugima kako bolest stvarno izgleda i podstakla ih da “razmisle o svojim odlukama i bolničkom osoblju koje mora da spasava šta se spasti može”.
Nekoliko nedelja nakon što je otpuštena iz bolnice, odnela je poklone ljudima koji su joj spasli život.
- Htela sam da vide mene, a ne osobu u krevetu. Svi smo plakali, jer kažu da se pacijenti retko vraćaju. Bila sam veoma tužna, jer su teško radili sedam dana u nedelji da bi ljudima spasavali živote. Videlo im se na licima koliko su demoralisani - kaže Anabel.
