RAZGOVORI SA PUTINOM: Ima li pomirenja Rusije i SAD?

„Razgovore s Putinom” Oliver Stoun je radio dve godine, zabeleživši ukupno oko 20 sati intervjua, koje je obavio u više dnevnih seansi u različito vreme i na raznim lokacijama u Rusiji, pa i u tajnim prostorijama Kremlja. Napravio je četiri jednosatna filma, koje je RTS emitovao od 18. do 21. septembra.

Naime, Stoun je tokom dve godine (2015. i 2016) imao priliku da obavi više od deset intervjua s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, uz mogućnost da mu postavlja pitanja po vlastitom izboru. Ovaj izuzetan dokumentarac pruža dubok uvid u Putinov lični i profesionalni život, a vremenski i tematski se dotiče Putinovog odrastanja u doba komunizma, njegovog uspona na vlast, odnosa sa četiri američka predsednika i njegovih iznenađujućih stavova o trenutnim američko-ruskim odnosima.

Stoun je, predstavljajući „Razgovore s Putinom” letos na Sarajevo film festivalu, gde je dobio „Počasno srce Sarajeva”, rekao da ostvarenje o ruskom predsedniku poziv na mir, a na ekrane dolazi u jeku drugog hladnog rata, u zastrašujućim okolnostima u kojima SAD klize u situaciju u kojoj je reakcija Rusije sve verovatnija. I da upravo to žele brojni američki neokonzervativci i demokrate, pristalice Hilari Klinton.

O interesovanju koje su izazvali Stounovi razgovori s Putinom svedoči trejler na „Jutjubu”, koji je pogledalo nekoliko miliona ljudi. U otvorenom razgovoru, ruski predsednik govorio je o „velikoj politici”, o odnosima sa SAD-om, raspadu SSSR-a, ali i o nekim vrlo intimnim porodičnim stvarima.

O tome šta nam je to novo otkrio intervju, tj. Putin, i da li se možemo nadati da to u SAD može da promeni sliku o Putinu i Rusiji, da li je Srbima nešto ponudio ovaj Stounov intervju, koliko je snažna intelektualna struja oko Čomskog, Kato instituta, Stouna i drugih uticajnih ličnosti i institucija u SAD na globalnoj sceni, da li je ovaj intervju naveo neke misleće ljude u svetu na novi ugao razmišljanja o odnosima SAD-Rusija, o Rusiji i Putinu uopšte, šta je bio Putinov cilj kada je pristao na ovaj razgovor, koliko je Stoun, trostruki oskarovac, ovim i prethodnim intervjuima, s Kastrom i Čavezom, kao i svojim angažovanim filmovima, uzdrmao javnost i kakav je efekat postigao, zašto je pozvan na Sarajevo film festival sa ovim dokumentarcem, i u kakvom su se raspoloženju i s kakvom porukom rastali sagovornici, svoje mišljenje su izneli Ljiljana Smajlović, novinarka i kolumnistkinja, Despot Kovačević, doktorand na FPN-u i saradnik Centra za ruske studije, i Ivan Karl, filmski i TV kritičar.

Putin je svojevrsna studija kontrasta u poređenju s drugim zapadnim liderima

Ljiljana Smajlović, novinarka i kolumnistkinja, na interesantan i britak način uvezuje Stounove prethodnike u intervjuisanju Putina, i Stouna, koji se smelo i bez zadrške, ne podilazeći ničijem ukusu, već prateći svoja uverenja, upustio u diskusiju s jednim od najuticajnijih ljudi na svetu, prvim čovekom Rusije, i koji otkriva njegovo, za mnoge novo lice i stavove koje do sada nismo bili u prilici da čujemo.

– Trenutno najveća i najomiljenija „Foksova” TV zvezda Taker Karlson ovih je dana priznao kako mu se nedavno ukazala retka prilika da intervjuiše Vladimira Putina. Odlučio je da je za njegovu karijeru najbolje da šansu – propusti. Zaključio je da bi ga intervju preskupo koštao jer bi kritike bile brojne i nemilosrdne.

Karlson je gledao kako zbog Putina kroz vatrene obruče dva meseca ranije skače druga velika američka TV zvezda. Za razliku od Olivera Stouna, Megin Keli nije bila nimalo naklonjena ruskom predsedniku kad ga je intervjuisala. No, gledaoci zaraženi antiruskom histerijom, koju američka štampa raspiruje protiv Putina, očekivali su od nje da pocepa „ruskog medveda”, slično kao što je uradila Trampu na prvoj predizbornoj TV debati. Kad se to nije desilo, osetili su se izneverenima. Zašto uopšte intervjuišeš Putina ako mu ne možeš ništa?

Zato ne treba potcenjivati rizik kojem se Oliver Stoun izložio. Njegova namera svakako nije bila da pocepa Putina, ali Stoun ionako nikada ne podilazi prosečnom američkom političkom ukusu. Ljudi nekonvencionalnih levičarskih uverenja ne predstavljaju neku naročitu silu u SAD, ali Stoun je holivudski selebriti, režiser čiji se talenat i uspesi ne osporavaju i čija ličnost pleni, bez obzira na njegovu politiku. Njegov je metod da osporava zvaničnu verziju, ali malo ko osporava njegove umetničke pobude, pa i kada se ne slaže s njim. Zato su ljudi poput njega posebno dragoceni „donosioci poruke” za Putina, Kastra i druge lidere koje Zapad demonizuje. Pretpostavljam da bi Putin rado davao intervjue i drugim, „običnim” uglednim američkim novinarima koji nemaju nikakvih simpatija prema njegovoj politici ili su duboko sumnjičavi prema njegovom otporu zapadnoj hegemoniji. Putin je do te mere različit od slike koja se o njemu dugo stvara u Americi da mu svako pojavljivanje u zapadnoj javnosti koristi. Već to što nema rogove predstavlja kontrast uobičajenoj američkoj slici o njemu. U dokumentarcu deluje smireno, kontrolisano, disciplinovano. On je svojevrsna studija kontrasta u poređenju sa zapadnim liderima. Donald Tramp uživa da se pokazuje kao glavni badža u kraju, francuski predsednik Makron troši desetine hiljada evra na šminku i ličnog stilistu, a Tereza Mej ne sme da se suoči sa stanarima zgrade u kojoj je izgorelo više od 80 ljudi, dok Putin kod Stouna razmišlja o Katonu Starijem, a Staljina sagledava u kontekstu Kromvela i Napoleona.

Američki mediji javljaju da je Putin postao popularan u nekim desničarskim krugovima u Americi zahvaljujući imidžu snažnog lidera i njegovim konzervativnim socijalnim uverenjima, tradicionalizmu. Možda je nešto slično na delu i u Sarajevu, gde su novinari ostali zatečeni kada je Stounov film pobedio na glasanju običnih posetilaca filmskog festivala u tom gradu. Sumnjam da je posredi samo antiamerikanizam. Koliko je taj posredni kompliment Putinu razbesneo sarajevski intelektualni krem, vidi se po tome što su uvređeni i poniženi novinari potegli najteže oruđe, najgoru uvredu iz svog repertoara – optužbu da je festival u matičnom gradu „demonstrirao poetiku Emira Kusturice i njegovog festivala na Mokroj Gori”. Putina u Sarajevu intelektualci mrze kao pokrovitelja Srba, ali on nešto govori domaćoj publici što tamošnji novinari ne razumeju ili ne žele da čuju.

Kad je reč o američkim reakcijama na film, najviše me je zabavilo kada je čuveni TV novinar Čarli Rouz intervjuisao Stouna i u jednom momentu mu prekorno rekao: „Dali ste mu priliku da ispriča svoju stranu priče?!” – završava svoju analizu Ljiljana Smajlović.

Nova slika Putina u svetu

Despot Kovačević, doktorand na Fakultetu političkih nauka i saradnik Centra za ruske studije, govoreći za „Ekspres” o tome šta je novo otkrio intervju i da li se možemo nadati da to u SAD može da promeni sliku o Rusiji i njenom predsedniku, rekao je da se intervju s Vladimirom Putinom koji je radio Oliver Stoun može posmatrati višeznačno. O utisku i otkrivanju nečeg novog može se govoriti pre svega iz ličnog ugla. Za dobre poznavaoce ličnosti Vladimira Putina, međunarodnih odnosa i ruskog političkog sistema može se reći da je ovaj intervju samo još jedna potvrda velikog povratka Rusije na svetsku scenu u kreiranju multipolarnog sveta. Slika Putina u SAD-u građena je od njegove pojave, u prvo vreme delimično pozitivna, ali nakon toga jako negativna uz decenijsku negativnu sliku Rusije i ranije SSSR-a, tako da jedan intervju ne može uticati mnogo. Izgradnja imidža i brendiranje lidera, države i nacije su kompleksni procesi koji se teško grade, a još teže razgrađuju ako postanu ukorenjeni.

Opširnije čitajte u novom Ekspresu koji je na kioscima od petka, 29. septembra. . .