Saopštili mu da ima tumor na mozgu i da mu je ostalo šest meseci života: Planirao je sahranu, a onda je umalo postao beskućnik
Odmah je započeo sa intezivnom hemioterapijom i radioterapijom, što je značilo da je morao potpuno da napusti posao i zatraži invalidna primanja.
Džulijan Fijano iz Londona je bio presrećan kada mu je ponuđen posao fudbalskog trenera. On se nadao da će mu posao iz snova pomoći da da inspiriše najmlađe i da im pomogne u teškim trenucima u njihovim životima, ali se sve promenilo nakon što je saznao da ima rak.
"BUKVALNO BIH SE UBILA ZA TEBE" Deca u Srbiji na meti sekte? Kunu se u ''UKIZAM'' do smrti i pale PRAVOSLAVNE IKONE (FOTO/VIDEO)
PUKOVNIK PRIVEDEN ZBOG PEDOFILIJE: Italijanska vojska se suočava sa novim SKANDALOM!
OTKRIVEN JOŠ JEDAN SOJ KORONE U EVROPI: Broj inficiranih još brže raste, a krivac je nova MUTACIJA?
Kada je Džulijanu saopšteno da ima rak, rekli su mu da mu je preostalo još šest meseci života. U tom momentu se zapitao i odlučio da napravi listu sa stvarima koje u tom periodu mora da uradi, kao i da isplanira svoju sahranu. Međutim, ono na šta on nije mislio bio je novac - sve dok to nije morao.
Samo nekoliko dana pošto mu je dijagnostikovan neizlečivi tumor na mozgu, Džulijan (32) je bio prisiljen da odbije savršenu poslovnu ponudu koja mu je bila ponuđena. Manjak prihoda značio nove finajsijske probleme i on je umalo izgubio krov nad glavom. Dok je svoje poslednje mesece života želeo da provede živeći najbolje što je moguće, Džulijan je morao da se fokusira na plaćanje računa i zaradu. Novi podaci iz Mekmilan centra za istraživanje raka otkrili su da je više od trećine ljudi sa rakom, njih 39 odsto, teško finansijski pogođeno zbog svoje dijagnoze.
Govoreći za britanski "Miror", Fijano je poručio:
- Ako sam na ulici, velika je šansa da ću brže umreti. Mislim da niko sa ovom vrstom bolesti ne bi trebalo da brine o finansijama.
Još 2015. je počeo je da oseća probadanje u levoj nozi, ali se nije obazirao previše na to. Nekoliko meseci kasnije bolovi su se proširili i na druge delove njegovog tela, pa je odlučio da zakaže pregled kod lekara. Njegov lekar opšte prakse pomislio je da je u opasnosti od moždanog udara, poslao ga je na snimanje gde mu je ustanovljen tumor na mozgu. Samo nekoliko dana kasnije je operisan kako bi se otkrilo u kom stadijumu je tumor, a vesti su bile poražavajuće.
- Rekli su mi koliko mi je preostalo života. Šest do 12 meseci. U roku od nedelju dana sve je krenulo naopako. Bilo je zastrašujuće! Uvek sam bio u formi i zdrav. Ceo život sam igrao fudbal i nikada nisam pušio. Retko pijem. Kad su mi prvi put saopštili, bilo je to neopisivo osećanje. To nije nešto što odmah prihvatiš. Otišao sam i seo na svoj bolnički krevet. Samo sam sedeo tamo oko pola sata samo razmišljajući šta da radim. Da li da pravim listu sa stvarima koje treba da uradim? Da li da počinem da planiram sahranu – opisao je on.
Prema njegovim rečima, u tim momentima crne misli su mu se motale po glavi.
- Počinješ da razmišljaš o tome da se opraštaš sa ljudima. Sve te stvari su počele da mi kruže kroz glavu. Samo sam mislio da to ne može biti istina – dodao je Džulijan.
Samo nekoliko dana pre dijagnoze, Džulijanu je ponuđen posao iz snova - fudbalski trener u mlađim školama Mančestera.
- Upravo su mi ponudili zaista dobar posao, bio je to pravi potez u karijeri. Volim decu. Možete da promenite život dece treniranjem i sprečite ih da krenu pogrešnim putem. Ja zapravo nisam imao te smernice u životu, pa sam želeo da budem taj primer i da ih provedem kroz teške delove života – kaže on.
- Zbog dijagnoze morao sam da odbijem ponudu za posao. Bilo je užasno. Moja nada je umirala. Kad vam kažu da imate šest do 12 meseci da volite, ne razmišljate o karijeri. Ne razmišljate o budućnosti, već o trenutku – ističe Fijano.
Džulijan je odmah započeo sa intezivnom hemioterapijom i radioterapijom, što je značilo da je morao potpuno da napusti posao i zatraži invalidna primanja.
- Ceo život zarađujem. Odjednom sam se oslanjao na beneficije. Uvek sam bio u fizičkoj formi, ali tražio sam invalidninu. Znam da sam godinama uplaćivao zdravstveno, ali osećao sam se loše. Bilo je čudno. Osećao sam se neprijatno. Zarađivao sam pristojnu platu, a zatim se oslanjao na beneficije, što nije uvek zagarantovano jer morate dokazati zdravstveno stanje. Zaista je teško – objašnjava Fijano.
Džulijan je živeo sa bratom, a promena dohotka značila je da će se iseliti. Uslovi njihovog privatnog ugovora o zakupu značili su da nije mogao da koristi neke od svojih pogodnosti za iznajmljivanje, pa je plaćanje računa brzo postalo problem.
Srećom "Mekmilan centar" mu se mašao i njihov tim mu je pomogao da pronađe sredstva da pregura najteža vremena.
- Da nije bilo Mekmilan centra, mislim da sada ne bih bio živ. Došao sam u situaciju da mi preti izbacivanje iz stana. Ja sam ponosan čovek, uzimanje donacije iz dobrotvorne organizacije nije nešto što sam voleo da radim, ali to je bilo pitanje života ili smrt – rekao je on i dodao:
- Da nisam platio kiriju, izašao bih na ulicu. Bila je to zbrkana situacija. Niko ne bi trebalo da bude na ulici, ali ako idete na hemoterapiju i još uvek morate da brinete o tome gde ćete odsesti te noći, sve to može da izazove mnogo strepnje, frustracije i besa.
Džulijan je sada na novoj vrsti hemoterapije i dobro se drži, ne gubi pozitivan stav, a preživeo je daleko više od 12 meseci koje su mu lekari u početnoj fazi prognozirali. Pre nego što je pandemija započela, Džulijan je čak mogao da nalazi honorarne poslove, međutim poslednjih meseci je morao da se čuva.
- U ovom trenutku povratak poslu ne deluje moguće. Fokusiran sam na hemoterapiju i čekam hoće li biti nekog poboljšanja. Finansijski sam solidno, ali nemam prava da se žalim. Ne mogu dovoljno da se zahvalim fondaciji Mekmilan za ono što su učinili. Mislim da ne bih prošao određene faze bez njih – rekao je on.
