Turkemeni se bude, ali još uvek samo van granica domovine: Nazire li se kraj jednom od najrepresivnijih režima na svetu?
Turkmeni u dijaspori sve češće i u većem broju počinju organizovano da negoduju protiv režima čijoj se vladavini ne vidi kraj
Turkmenistan je daleko najrepresivniji politički sistem od svih bivših sovjetskih republika i kao rezultat toga, svi koji pokušaju da protestuju unutar njegovih granica i rodbina onih koji mogu protestovati u inostranstvu, često su podvrgnuti drakonskim kaznama i pretnjama.
Ova činjenica je u inostranstvu ograničila, ali nije blokirala pojavu protesta Turkmena. Zna se da su postojala tri talasa protestovanja. Prva dva su suzbijena brzo i brutalno, ali treći, koji uključuje Turkmene kako u zemlji, tako i u inostranstvu, jača.
TRAMP PRVI PUT NA ULICI POSLE BAJDENOVE POBEDE: Saopšteno da izlazi sa Melanijom iz Bele kuće!
Džonson razgovarao sa Bajdenom: "Sa nestrpljenjem očekujem jačanje partnerstva"
PORED KORONE NEMAČKU MUČI I OVA POŠAST: Na dve farme otkiven i ptičji grip
Poznat po autokratskoj vladi i velikim rezervama prirodnog gasa, Turkmenistan takođe ima reputaciju ostrva stabilnosti u nemirnoj Srednjoj Aziji. Uprkos bogatstvu gasom, veliki deo stanovništva Turkmenistana i dalje je osiromašen. Nakon dobijanja nezavisnosti od Sovjetskog Saveza 1991. godine, zemlja je ušla u razdoblje izolacije koje je tek nedavno počelo da prestaje. Turkmenistan proizvodi otprilike 70 milijardi kubnih metara prirodnog gasa svake godine, a oko dve trećine izvoza odlazi ruskom gasnom monopolu Gaspromu. Vlada je, međutim, tražila gasne ugovore s nekoliko drugih zemalja, uključujući Kinu i susedni Iran, kako bi smanjila zavisnost od Rusije. Gurbangulij Berdimuhamedov vlada Turkmenistanom od 2007. godine kada je nasledio doživotnog predsednika Saparmurata Nijazova.
Sledeći korake svog prethodnika, gospodin Berdimuhamedov autokratski je vladar koji je izgradio kult ličnosti. Službeno nazvan "Arkadag" (pokrovitelj), takođe je premijer i vrhovni zapovednik oružanih snaga zemlje. Ustavne promene donesene 2016. godine produžile su ograničenje predsedničkog mandata s pet na sedam godina i ukinule 70-godišnju starosnu granicu koja je bila jedina pravna prepreka da Berdimuhamedov ostane na vlasti na neodređeno vreme. U februaru 2017. godine Berdimuhamedov položio je treću godinu zaredom zakletvu na mestu predsednika. Vlada ima apsolutni monopol nad medijima, a državna TV i radio održavaju stalan tok propagande. Reporteri bez granica nazvali su Turkmenistan "sve većom crnom rupom vesti". Strane veb-stranice s vestima i opozicija su blokirane, a međunarodne društvene mreže često su nepristupačne.
U zemlji nema otvorene opozicije, bilo koja politička aktivnost koju vlasti ne ovlaste oštro se suzbija. Ne postoje ni nezavisne nevladine organizacije koje bi mogle kritikovati vlasti zbog kršenja ljudskih prava. Ali još uvek postoje aktivisti i grupe povezane s opozicijom unutar zemlje. Iako otvoreno mogu da govore samo oni koji su u inostranstvu. Ako se okrenemo istoriji, tada je postsovjetski Turkmenistan prošao kroz nekoliko faza razvoja opozicionih struktura. Vođa prvog talasa devedesetih bio je Avdij Kulijev, bivši ministar spoljnih poslova Turkmenistana koji je živeo u Moskvi.
Demonstracije u Ašgabatu 1995., koje je organizovao Gulgeldij Ananijazov, i opozicioni časopisi objavljeni u raznim zemljama bili su deo ovog talasa. Krajem 2001. godine pojavila se takozvana "nova opozicija", na čelu sa Borisom Šihmuradovom i nizom drugih poznatih ljudi. Mnogi učesnici ovog novog talasa uhapšeni su, a zatim bez traga nestali u zatvorima nakon događaja od 25. novembra 2002. (pokušaj svrgavanja predsednika Saparmurata Nijazova). Ubrzo nakon Nijazovljeve smrti aktivnost oba talasa protivljenja uglavnom se smirila. Mnoge opozicione stranice koje su stvorili turkmenski politički emigranti takođe su prestale postojati. Međutim, otprilike ovog leta pojavio se novi opozicioni talas.
Čini se da su glasine o smrti sadašnjeg predsednika Gurbangulija Berdimuhamedova u avgustu 2019. prvi ozbiljan povod za rasprave o potrebi promena u Turkmenistanu. Iako je ubrzo postalo jasno da glasine nisu potvrđene, to nije zaustavilo započeti proces.
Druga faza novog talasa bile su ulične akcije, kao reakcija na nepostupanje vlasti nakon prirodnih katastrofa krajem aprila u regionu Lebap. Ti su se procesi razvijali u pozadini rastućih socijalnih problema u zemlji, poteškoća s dokumentima među migrantima, pogoršanih ograničenjima tokom razdoblja koronavirusa, naleta protestnih pokreta u nekim postsovjetskim zemljama. Vlasti u Turkmenistanu pokazale su se nesposobnima da efikasno rešavaju novonastale probleme, preferirajući tradicionalne metode pritiska na kritičare i njihovu rodbinu, što je samo dolilo ulje na vatru. Niz demonstracija u Istanbulu započeo je u maju, gde su se turkmenski aktivisti okupili u blizini konzulata svoje zemlje. S obzirom da nema vize za Turkmenistan, Turska je postala središte protestnog pokreta, jer je ovde koncentrisano stotine hiljada turkmenskih migranata. Akcija je bilo i na Severnom Kipru i u Sjedinjenim Državama. Na jesen su neki leci obešeni i u moskovskom Caričinom parku. Međutim, zbog viznih ograničenja, turkmenska dijaspora u Rusiji nije toliko brojna kao dijaspora ljudi iz drugih zemalja Srednje Azije. Ti su protesti u inostranstvu postupno postajali redovniji i radikalniji, rastao je broj učesnika koji su prevazišli strah, prestali sa skrivanjem lica i imena. Istovremeno, publika internetskih govora čelnika nove opozicije uveliko se proširila. U septembru su zabeleženi prvi pokušaji prenošenja protestnih aktivnosti na teritoriju Turkmenistana.
Od maja se pojavljuje informacija da se socijalna situacija u Turkmenistanu zakomplikovala - redovi za namirnice, na bankomatima, ograničenja u izdavanju novca. Kad bi se pojavili višesatni redovi, ljudi bi ponekad bili ogorčeni i od vlasti tražili da reše problem. Odnosno, lokalni protesti nastali su uglavnom iz socijalnih razloga. Te akcije niko nije organizovao, ali odražavale su sve veće nezadovoljstvo. S druge strane, postoje pokušaji organizovanja političkih akcija unutar zemlje. U septembru je jedan od pokreta najavio kampanju uličnih predstava takozvanih "belih košulja" od 14. do 25. septembra. Bilo je loše organizovano i na kraju propalo, ali negde su postojali pojedinačni izlazi, kao u Lebapu. Važno je imati na umu da je ulazak u Turkmenistan sada ograničen zbog koronavirusa. Opozicija će imati više mogućnosti kada se ukinu trenutna ograničenja. Turkmeni koji su sada uključeni u taj proces na teritorijama drugih zemalja - pregledajući veb-stranice, učestvujući u raspravama itd. - odleteće kući i objasniti svojim prijateljima i rođacima šta su čuli, šta osećaju i šta smatraju potrebnim.
Vlasti balansiraju u ovoj situaciji. Dok bi u doba Nijazova "odgovor" bila masovna hapšenja, sada postoje izolovani slučajevi kažnjavanja - poput onog koji je pokrenut protiv Pigambergeldija Alaberdijeva u septembru - masovni pokušaji zastrašivanja i upravni postupci protiv onih koji su previše aktivni u dopisivanju na Internetu su sada najčešći odgovori vlasti. Postoji praksa zastrašivanja. Rodbina i prijatelji aktivista pozivaju se u policiju, Ministarstvo nacionalne bezbednosti, gde pokušavaju izvršiti pritisak na njih. Bilo je slučajeva kada su pozvani na takve razgovore pretučeni - jednostavno zato što su bili u nekoj vrsti odnosa s onima u inostranstvu koji su "govorili pogrešne stvari".
No, ono što je važno napomenuti jeste da, dok je u prošlosti malo turkmenskih aktivista bilo spremno da se identifikuje pod vlastitim imenima iz straha od odmazde, sada većina deli svoja imena i druge identifikacione podatke, što je pokazatelj da istovremeno osećaju kako situacija postaje očajna i da su izgubili deo svog straha. Turkmenski protestni pokret potpuno je nova pojava.
Pre petnaest i više godina u Turkmenistanu nije bilo ničega sličnog. Nastao je spontano, ali se vrlo dinamično razvijao. Tamošnji su ljudi umorni od represivnog režima predsednika Gurbangulija Berdimuhamedova i izražavaju svoj bes. Oni gube strah, ali hoće li to biti dovoljno za dalju organizaciju i aktiviranje onoga što je zaista protivpokret ostaje da se vidi. Zavisi o proračunima Ašgabata i sposobnosti Turkmena spremnih da izađu na ulice kako bi privukli međunarodnu pažnju koja bi im pružila određenu zaštitu.
