Vakcinisati decu ili donirati vakcine ostatku sveta? Ključna korona dilema - pobeda zavisi od ove odluke!
Do sada se nijedna zemlja Evropske unije nije opredelila za odlaganje vakcinisanja dece i slanje vakcina u druge zemlje
Evropa se muči sa jednom od najtežih etičkih odluka u pandemiji korona virusa - proširiti vakcinaciju na decu ili donirati vakcine onima kojima su najpotrebnije u ostatku sveta.
UZLET ANGELINOG FAVORITA I CDU: Na izborima u Saksoniji-Anhalt Armin lašet ostvario prvi izborni uspeh
NOVA STUDIJA O ANTI-KOVID VAKCINAMA: Kombinacija različitih vakcina POVEĆAVA imunitet i broj antitela
VELIKE PROMENE U ČEŠKOJ: Oduševljenje među ženama, ukida se zakon koji im nije ostavljao puno izbora
Do sada se nijedna zemlja Evropske unije nije opredelila za odlaganje vakcinisanja dece i slanje vakcina u druge zemlje, uprkos činjenici da pandemija i dalje hara u mnogim drugim delovima sveta, uključujući Južnu Aziju i Latinsku Ameriku.
Umesto toga, nakon što je Evropska medicinska agencija odobrila vakcinu "Bajontek/Fajzera" za decu od 12-16 godina, zemlje širom bloka pripremaju se da imunizuju svoje adolescente, a nekoliko njih već se priprema da otpočne proces u junu.
Taj potez izgleda da protivreči uputstvima Evropskog centra za kontrolu i prevenciju bolesti (ECDC), koji je u četvrtak saopštio da "pitanja jednakosti u vezi sa dostupnošću i pristupom vakcinama treba pažljivo razmotriti prilikom odlučivanja o proširenju vakcinacije protiv kovida na grupe sa nižim pojedinačnim rizikom od teškog oboljenja".
Nemačka planira da pokrene zakazivanje za vakcinaciju dece starosti 12 i više godina 7. juna, a Francuska od 15. Litvanija se nada da će ovog meseca početi imunizaciju starijih od 16 godina, a pripremaju se i italijanski pedijatri.
U petak je britanski regulator odobrio vakcinaciju dece starije od 12 godina, ali komitet koji savetuje vladu u vezi vakcinacija tek treba da se oglasi sa preporukom.
U drugim delovima sveta, takvi planovi deluju kao daleki snovi.
Gomila zemalja sa niskim i srednjim prihodima tek treba da vakcinišu makar i jedan odsto populacije. Kenija, sa preko 50 miliona stanovnika, nije isporučila milion doza do 2. juna, dok je Nigerija koja broji više od 200 miliona ljudi tek prešla prag od dva miliona vakcinisanih.
Dok se naučnici i vlade uglavnom slažu oko važnosti vakcinisanja odraslih, stav po pitanju vakcinisanja dece nije toliko jasan. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen dotakla se nedavno ove dileme, navodeći da vakcinacija dece "nije politička odluka, već očigledno naučna, zasnovana na dokazima".
A istraživanja jasno govore da je manje verovatno da će deca teško oboleti od kovida i da je smrtnost među njima retka. Ipak, ima slučajeva teško obolele dece, a kod nekih je zabeleženo razvijanje takozvanog multisistemskog inflamatornog sindroma, kako ističu stručnjaci teškog, kritičnog stanja.
- Kao što ima i odraslih sa komorbiditetima koji treba da budu prvi u redu za vakcine, tako ima i dece koja možda trebaju raniju zaštitu - ističe Kejmantri Mudli, direktorka Centra za medicinsku etiku i pravo Univerziteta Stelenboš u Južnoj Africi.
Ipak, uprkos takvim izuzetnim slučajevima, argument za vakcinaciju dece nije 100 odsto jasan, ako se pogledaju pojedinačni slučajevi. Ali šta ako bi deca mogla da pomognu da zemlja dosegne imunitet krda? Da li ona imaju veću ulogu u pandemiji?
Većina naučnika se slaže da je ovo tačka na kojoj bi se vakcinacija dece mogla pokazati ključnom.
- Na kraju će to zavisiti od procenta stanovništva koje treba da se vakciniše kako bi se dosegao imunitet krda - kaže Anita Šet, direktorka dečjeg zdravlja Međunarodnog centra za pristup vakcinama.
A taj procenat varira od 60-90 odsto. Ukoliko je bliži potonjoj cifri, vakcinisanje dece će biti ključno, ističe Šet.
Postoji još jedno polje u kojem bi vakcinisanje dece moglo postati važno - borba protiv novih sojeva korona virusa. Kad virus može da se širi uglavnom neometano, pojavljuju se nove varijante. U tom slučaju, jedna od protivmera je vakcinisanje i zaštita što je više ljudi moguće kako bi virus imao manje prostora za rast i širenje.
- To znači da treba da uvedemo vakcine u većinu populacije bez obzira na godine - ističe Šet, dodajući da bi čitav svet imao koristi ako se novi sojevi mogu izbaciti iz država sa visokom stopom vakcinacije.
Igrom slučaja, to je isti argument koji stručnjaci koriste za doniranje tih doza namenjenih deci drugim zemljama.
- Svaka zemlja želi da imunizuje sve kako bi bila bezbedna. Ali ovo nije infekcija koja je ograničena na određenu zemlju, već svetska pandemija, pa držanje jedne zemlje 100 odsto imunom nije rešenje - ističe Mudli.
U Indiji, koja je teško pogođena poslednjim talasom zaraze, donacije vakcina koje su namenjenje američkim tinejdžerima mogle bi pružiti ključnu zaštitu populacije i pomoći da se brzo spasu životi, kako ukazuju neki stručnjaci.
Šet, međutim, ističe da nije "pravično pitanje" da li bogati treba pre da doniraju svoje vakcine nego da imunizuju svoju decu. Vakcine su možda ograničene, ali to nije čitava slika, kaže Šet.
Na prvom mestu, postoje poteškoće vezane za distribuciju "Fajzerovih" vakcina, jedinih koje se trenutno mogu davati deci. U pitanju je potreba za skladištenjem ovih vakcina u ultrahladnim uslovima, što znači da nije pogodna za sva mesta na globusu.
Nedavno je nekoliko zemalja moralo da uništi ili vrati svoje vakcine jer im je istekao rok trajanja. Razlozi za njihov neuspeh da ih distribuišu na vreme su razni, uključujući manjak novca ili osoblja.
Šet ukazuje da su neke bogate zemlje sada već u poziciji da vakcinišu i kod kuće i globalno. Dok Amerika vakciniše svoju decu, takođe planira da donira doze i ima plan gde će otići prvih 25 miliona. Evropa je, u međuvremenu, obećala donaciju od 100 miliona vakcina - 30 miliona od Francuske i Nemačke, 22,5 od Španije, 15 od Italije, četiri od Belgije, po tri miliona od Danske i Švedske i dva od Rumunije.
Godinu dana kasnije, Evropa je suočena sa moralnom dilemom koja se mogla izbeći. Cilj Kovaksa, svetske inicijative za ravnopravni pristup vakcinama, bio je obezbediti veliki broj vakcina i jednako ih distribuisati širom globusa.
Plan je bio da, kad se svet suočavao sa ograničenim zalihama vakcina, zemlje bi primile dovoljno doza da pokriju 20 odsto svoje populacije - prioritetne grupe starijih, medicinskih radnika i osoba sa komorbiditetima.
Druga faza je bila namenjena targetiranju država sa osetljivim zdravstvenim sistemima i posebno visokim brojem zaraženih.
Iako su bogate zemlje, uključujući evropske, obećale Kovaksu novac, nisu se oslonile na njega da smanje svoje dogovore o vakcinama, preferirajući umesto toga da zaključe same svoje ugovore sa proizvođačima. To znači da je Kovaks postao samo jedan u nizu koji je morao da pregovara sa proizvođačima oko ograničenih zaliha.
Generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije (SZO) Tedros Adhanom Gebrejesus rekao je da su takvi bilateralni ugovori povećali cene i opisao ih kao pokušaj da se "skoči napred u redu".
- Trebalo je da imamo globalni plan distribucije od početka - ukazuje Verina Vajld, profesorka Univerziteta Augsburg.
- Imalo je veoma smisla prvo vakcinisati starije i medicinske radnike širom sveta, a potom krenuti dalje.
