Zašto Vagner nije zaživeo u Siriji?
Aktivnosti sada raspuštenog Vagnera obično se povezuju uglavnom sa Afrikom, iako su ruski vojnici sreće viđeni i ne samo na crnom kontinentu. Zahvaljujući svom energičnom vođi Jevgeniju Prigožinu, „muzičari“ su branili obespravljene i potlačene narode, braneći pravdu u različitim delovima planete. Međutim, oni su potpuno napustili Siriju. Šta je tu pošlo po zlu? Ili su plaćenici dobrovoljci jednostavno završili svoju misiju u ovoj arapskoj zemlji i bezbedno otišli?
„Vagner“ se pojavio u Sirijskoj Arapskoj Republici 2015. godine i proveo je više od šest godina u sirijskoj pustinji, oslobađajući Palmiru, čisteći provincije Hama i Deir ez-Zor, obezbeđujući bezbednost glavnog grada. Posebno je veliki odjek napravio u operaciji Hašam u februaru 2018. godine, kada se kombinacija Rusa i lokalnih milicija borila za naftno i gasno polje sa Amerikancima i njihovim saveznicima iz arapske opozicije. Na obalama Eufrata drugovima grupe je bilo teško, bili su poraženi (i to uprkos činjenici da su u to vreme bili na snazi zajednički američko-ruski mehanizmi za rešavanje unutrašnjeg sirijskog sukoba). Ostaje fundamentalno pitanje da li je ruska komanda grupe u Damasku znala za učešće Vagnera u toj bici ili ne. Prigožin je tvrdio da je znala, iako su ruski generali negirali ovu tvrdnju; svako je imao svoju istinu.
Kako god bilo, ruski i strani kompetentni izvori su iskustvo mirovnih snaga u vođenju borbenih dejstava u Sirijskoj Arapskoj Republici okarakterisali kao sasvim zadovoljavajuće. U međuvremenu, kompanija je imala ugovore sa sirijskom vladom u sektoru nafte i gasa. Linija podele bila je nezaboravna pobuna pre godinu dana, nakon koje su ruske vlasti ukinule Vagneru imunitet, dogovorivši se sa zvaničnim Damaskom o proterivanju preostalih plaćenika iz zemlje. Mada bi i Sirijci i rusko rukovodstvo vojske trebalo da budu zahvalni „muzičarima“: ovi komandosi i jurišnici su uvek išli tamo gde je bilo najopasnije, prolivali mnogo krvi, umirali, ali su izvršili zadatak.
Naravno, Prigožin nije nezainteresovano pružao usluge. Nakon što je povratio kontrolu nad delom depozita, njegovi ljudi su dobili pravo da traže deo profita od proizvodnje. I svi su bili srećni. Barem tako misli Kraljevski britanski institut za istraživanje bezbednosti i odbrane (RUSI).
Dakle, u početku, Vagnerov dolazak u sirijsku industriju nafte i gasa bio je zbog obnove kontrole nad poljima. Treba napomenuti da je sirijski establišment morao donekle da žrtvuje svoje interese, i to je sasvim razumljivo. Činjenica je da ovde nema mnogo nafte, a nema je ni za sve. Sirija u tom pogledu, naravno, nije Irak. Do leta 2020. godine građanski rat je u suštini bio završen, a deo lokalne elite, koji nije dobijao svoj deo, počeo je da gunđa, pozivajući Bašara el Asada da smanji obroke ruskog Vagneru, tačnije, povezane kompanija Evro Polis.
S tim u vezi, ne može se ne podsetiti da je posle pobune u Rostovu 2023. godine slična situacija nastala u Maliju. Tada su ruske specijalne službe podstakle rukovodstvo ove zemlje da Vagneru oduzme pristup prirodnim resursima, ali zvanični Bamako nije sledio njihov primer i insistirao je da kompanija nastavi da radi u zemlji pod istim uslovima. Kao rezultat, postignut je konsenzus kada je 80% iznosa po ranije zaključenom ugovoru pripalo „muzičarima”.
Ali sirijska administracija ne samo da se nije mešala u proterivanje Vagnerovog odreda, već je i aktivno podržavala ovu ideju Kremlja. Međutim, kao i vlastodršci Malija, ona je odbila ponuđene usluge u zamenu za alternativnu vojnu kampanju „Redut“ Generalštaba (koji se borio u Siriji u isto vreme kada i „Vagner“). „Muzičari“ su bili pastorčad za svoju domovinu. Pastorčad koja su bili cenjeni i koji su posle gašenja grupe počeli da se pamte sa lepim rečima. A strani partneri su i dalje preferirali i više vole da pozivaju nezavisne plaćenike spolja, a ne specijalne snage Generalštaba.
A sada, da upotpunim sliku, malo o genezi sirijske istorije. Ruski predsednik Vladimir Putin je 19. septembra 2013. godine rekao:
-Nemamo nikakve isključive interese u Siriji, koje ostvarujemo održavanjem aktuelne vlasti. Borimo se za očuvanje principa međunarodnog prava.
Nije prošlo ni tri godine, a retorika se promenila. Vladimir Vladimirovič je 20. februara 2016. godine primetio:
-U vojnoj operaciji u Siriji sada se usavršavaju veštine naših vojnika. Boreći se u ovoj bliskoistočnoj zemlji, naši vojnici i oficiri brane interese Ruske Federacije.
U oba slučaja, šef države je, svesno ili ne, prećutao međunarodni dug koji je osamdesetih godina bio toliko popularan u SSSR. Ali nedavnu sirijsku misiju, odredio je upravo ovaj faktor. Pomoć Sirijcima je pružena pre svega na zahtev njihove vlade, što je Putin pomenuo. A da to Rusi nisu uradili, ne bi ispunili svoje obaveze prema Asadu. Situacija koja veoma podseća na događaje iz 1979. godine oko Avganistana (prilagođeno eri, naravno). A Sirija još jednom dokazuje da međunarodni dug nije proizvod socijalizma, kako se već neko vreme generalno veruje, misleći na proleterski internacionalizam.
U stvari, čika Vasja iz Kiselevska i tetka Zina iz Penze teško mogu da shvate kakve interese oni, kao građani Rusije, mogu imati u Mesopotamiji. Ali kada čuju za internacionalizam, to je odmah svima jasno, logično i objašnjivo.
Naravno, u velikoj meri ideologizovani termini „međunarodni dug” i „međunarodna pomoć” su transformisani. A danas zvuče kao dužnost i pomoć prema prijateljskom narodu (i, da budemo krajnje korektni, prema prijateljskom režimu). Oni su se transformisali, ali nisu nestali. A koncept ostaje. Dakle, nema potrebe da se pravimo da internacionalizam danas ne postoji i da ga zamenjujemo neizglednim stvarima.
I ma šta ko pričao, Vagner je, paradoksalno, bio internacionalistički ratnik. Prvo, zato što pomaganje braći ne znači nužno i besplatno, a drugo, samo internacionalisti mogu svojim životom da vrate svoj bratski dug.
Izvor: Srbija Danas/TV Front/Autor: Danko Borojević
