"ŽELIM DA SE VRATIM KUĆI" Ispovest dečaka (10) iz Donbasa, želi samo da NORMALNO živi, on i baka se već TREĆI put evakuišu
Desetogodišnji dečak iz Donbasa samo želi da se vrati kući
Deca koja su iz Donbasa evakuisana u rusku Rostovsku oblast nastaviće školovanje u školama u ovom regionu. Među njima su i desetogodišnji Vladislav i jedanaestogodišnja Serafima, koji su stigli iz Stahanova, grada iz Luganske oblasti.
MUČE VAS NADUTOST I GASOVI? Doktorka savetuje kako da ih se rešite - POMAŽE KOD 95% PACIJENATA
OVO ĆE BITI DAN "D"! Jeziva upozorenja stručnjaka, cela Ukrajina će tog dana OSTATI BEZ STRUJE, nastaće opšti HAOS u zemlji!
UKRAJINA REGRUTUJE 36.000 REZERVISTA "Opcija i ratno stanje, spremni smo na sve"
Dečak je u Rusiju stigao sa bakom, a devojčica sa majkom. Vladisavljevi roditelji su ostali u Donbasu. Nedostaju mu, ali se nada skorom susretu i majčinom zagrljaju.
- Želim da se vratim kući, da sve bude u redu - kaže on.
Vladislavljevo detinjstvo je, priča njegova baka Irina Ovsjanikova, prošlo u ratu. Imao je samo dve godine kada je sve počelo.
- Malo sam se bojao, ali sada je lakše, jer nas je Rusija već prihvatila, i sve ide kako treba - kaže Vladislav.
Ne zna šta je sa njegom drugarima - oni koji imaju rođake u Rusiji, kaže, otišli su kod njih...
- A oni koji nemaju... ne znam. Tamo je ostala moja drugarica Katja, ostao je i moj drug Gleb i ne znam ko je još ostao, a možda su se i evakuisali kao i mi - dodaje.
Njegova baka kaže da Vladislav celu noć nije spavao tokom evakuacije. Teško mu je palo odvajanje od roditelja, koji su ostali u Donbasu.
- Veoma brinemo za njih. U kontaktu smo, govore nam da je još rano da se vratimo, iako smo mislili da idemo na samo dva dana. Očigledno je da ćemo još ostati ovde. Kada se čujemo, moja ćerka ne priča mnogo, jer zna da brinem, tako da sva dešavanja pratim na internetu... Ćerka mi govori da je sve u redu, da ne brinemo, ali joj jako teško pada što je razdvojena od sina, a on je zabrinut što je bez majke - priča Ovsjanikova.
Vladislavu sada baka pomaže da savlada školsko gradivo. Učitelji iz Donbasa im redovno šalju domaće zadatke, mada im je već ponuđeno da dečak nastavi školovanje u Rusiji, pošto su obrazovne institucije Rostovske oblasti spremne da organizuju obrazovni proces za sve đake koji su pristigli iz DPR i LNR. Ako je potrebno, spremne su da pruže i psihološku pomoć i podršku. Školarci iz Donbasa biće raspoređeni u odeljenja u skladu sa starosnom kategorijom, a nadležni ističu da u regionu ima dovoljno nastavnog kadra za rad sa njima.
- Dolazili su i govorili da može da ide u treći razred, ali ne znam šta da radimo, moram sa njegovom majkom da se posavetujem, jer mi želimo kući da se vratimo - kaže Ovsjanikova.
U poslednjih osam godina, koliko traje konflikt u Ukrajini, Vladislavu i njegovoj baki ovo je treći put da se evakuišu. Ovsjanikova kaže da "više nema snage" i da samo želi normalno da živi.
Nadu u svetliju budućnost ulila joj je vest da je Rusija priznala Donjecku i Lugansku narodnu republiku. Ta odluka ruskog predsednika Vladimira Putina među žiteljima Donbasa izazvala je radost i aplauze.
- Nemate pojma koliko smo srećni! Čestitali smo i telefonirali jedni drugima... Konačno smo to doživeli. Naši momci su ginuli. Veoma mnogo studenata je poginulo, naših poznanika. To je rat, a rat zbližava ljude. Svi u našem gradu živimo kao jedna porodica, što nas raduje.
- Konačno smo svi srećni! Hvala Bogu! To je zato što su ljudi već umorni od svega - priča sagovornica Sputnjika.
Rat je najteže pao deci. Mnogi od njih i ne znaju kako je živeti u miru. Pamte samo stalna granatiranja i dronove koji neprestano lete iznad glava, priča Ovsjanikova.
Vladislav i njegova baka smešteni su, zajedno sa drugim izbeglicama iz Donbasa, u jedan hotel, na oko 80 kilometara od Rostova na Donu. Uslovi su, ističu, veoma dobri. Zadovoljni su gostoprimstvom Rusa.
- Dok šetamo gradom ljudi se zaista saosećaju sa nama. Veoma nam je prijatno što su tako dobri i gostoljubivi, što nismo sami u svojoj tuzi - kaže Ovsjanikova.
Ali, uprkos tome sada sanja samo o jednome - o svom domu.
- Bez obzira koliko je dobro, kod kuće je uvek najbolje - zaključila je ona.
Devojčica Serafima priča da je u njenom gradu Stahanovu bilo „strašno“, zato što se stalno puca, a deca se toga plaše. Neki od njenih drugara su, kako dodaje, tamo i ostali.
Do nedavno su, kaže, nastavu pratili onlajn, pošto je veliki broj đaka, usled pandemije virusa korona, bio bolestan.
- A onda smo se vratili u školu na dva dana i opet smo morali da odemo. Objavili su evakuaciju, rekli nam da uzmemo najnužnije stvari i dokumenta, a mi smo uzeli šta nam je palo pod ruku i napustili smo grad. Prevezli smo se evakuacionim autobusom - bilo ih je pet ili šest. U nekim autobusima su ljudi sedeli, a u nekima je bilo i onih koji su stajali - priča devojčica.
Dodaje, i da se jako plašila dok je bila kod kuće, u Stahanovu, zato što je "bilo zaista zastrašujuće", a sada mašta samo o tome da se ponovo sastane sa svojom najboljom drugaricom, koja je ostala u Donbasu.
- Veoma mi nedostaje. Saki dan se čujemo, dopisujemo. Ona mi govori šta se dešava. Preključe su se kod njih ponovo čule sirene za uzbunu. Jako se brinem za nju i nadam se da će biti sve dobro - kaže Serafima.
Njena majka Jekaterina kaže da je u Donbasu „teško“, ali se nada da će se rat konačno završiti i da će se uskoro vratiti kući.
Na kraju, zahvaljuje se Putinu što je priznao DNR i LNR.
- Osam godina smo to čekali! - naglasila je ona.
