Ovako je bilo jednom SRBINU na koncertu pokojnog Olivera Dragojevića usred Hrvatske!

Ne znam da li je poređenje sa prasetom u Teheranu adekvatno, ali to je najbliže osećaju koji sam imao dok sam se psihički pripremao za odlazak na koncert Olivera Dragojevića u Umagu. Dragojević je danas, posle duge i teške bolesti, umro u bolnici u Splitu u 71. godini. 

Sticajem čudnim okolnosti zatekao sam se u prelepom hrvatskom letovalištu u Istri, tog vrelog jula 2012. godine. Poznato je, stari dobri Ćoro Dragojević, pokoj mu duši, još od rata nije vario Srbe i zakleo se da nikada neće ovde zapevati. Svoju reč je, za razliku od mnogih hrtvatskih pevača, i održao. 

Pripremajući se za odlazak na koncert, nisam se toliko plašio gomile Hrvata koji će tamo pevati sa Dragojevićem. Ma jok, druga me je muka mučila - njegove "njanjave" pjesme o ljubavnoj tuzi nikad nisam vario. Radije bih skakao uz KUD Idijote. Nažalost, te 2012. godine, u oktobru, upokojio se i veliki Branko Črnac Tusta, legendarni pevač Idijota. 

Inače, pripreme za Dragojevićev koncert su tekle tako što sam obilato pijuckao istarsko belo vino, koje sam krstio pivom, te sam na svirku ušao izuzetno veseo i raspoložen. Pre odlaska sam prevrteo disk u glavi sa pesmama čuvenog Olivera. Dakle, znam da prepoznam "Cesaricu" i pesmu koja se zove "Vjeruj u ljubav". Da, ima i ona "U ljubav vjere nemam". Dogovori se, Olivere, brate!

Dakle, da skratim, uđoh na koncert, odmerih publiku, koja se mahom sastojala od gomile mladih i opako skockanih Hrvatica. Tri kovrdžave, (punoletne!) su se namestile u prve redove zajedno sa mnom, te sam koristio svaku priliku da se malo trljnem o njih, radi upijanja atmosfere. Oliver je otvorio koncert sa nekoliko starijih stvari, a onda je otpevao u "Yesterday" od "Bitlsa", što je bilo lepo, jer sam bar mogao da pevušim.

Uskoro je na scenu istrčao i čuveni Džiboni, gostujući pevač, a neljudski vrisci mladih Hrvatica su pokazali da im je možda čak i draži od starog dobrog Olivera.

Moram da priznam da me je pozitivna atmosfera uhvatila, pa sam čak počeo i da se malo njišem u taktu laganih nota. Dok sam čekao da čujem "Cesaricu", uspeo sam da ispolivam jednu finu hrvatsku damu točenim pivom. Ljubazno osmehnula kada sam joj se izvinio.

Na koncertu su nastupile i naše "Frajle", a Oliver je u najavi vrlo suptilno zaboravio da napomene iz koje zemlje dolaze.

Negde posle dueta Olivera i Nine Badrić, počeo sam i da uživam, baš kada je Dragojević zapevao "Cesaricu". Što kaže Milojko Pantić, nebo se otvorilo. Devojčice su potrčale prema bini, a i ja sa njima. Primetio sam da znam tekst pesme napamet i da ga urličem zajedno sa tinejdžerkama.

A onda je Dragojević dohvatio harmoniku i zasvirao, pa sam onako opijen atmosferom znao šta će se dogoditi. Jače je to od mene. Kada je pesma bila gotova, uzviknuo sam: "To, Srbine!" I zažmurio. Kada sam otvorio oči, dočekalo me je samo nekoliko zbunjenih pogleda. 

Koncert se posle dobra dva kvalitetna sata završio i shvatio sam da Dragojević i Džiboni dobro cepaju, i da sam se dobro proveo. Na šanku sam naručio još jedno pivo za kraj, a jedan Hrvat je po svaku cenu hteo preko reda da dođe do alkohola.

- Šefe, gde si pošao? - rekao sam mu unevši mu se u lice. To se zove tečna hrabrost, inače ne bih. 

- Oprostite, zaista. Mogu vam kupit pivo? - rekao je Hrvat. Prihvatio sam, naravno. Kako odbiti finog i ljubaznog čoveka? Tu nacija ne igra nikakvu ulogu. A ne igra ni inače. 

Zbogom, Olivere, bar si bio od reči.