"Bili smo u vezi tri meseca kada sam saznala da sam trudna! Rekao da je sterilan, a onda mi se život promenio"

Imala sam 28 godina kada mi se život potpuno preokrenuo. Dozvolila sam sebi da živim u lažima, mnogih laži ni sama nisam bila svesna, mnoge laži sam samoj sebi govorila. Tada, kada sam imala 28 godina ceo taj lažni svet srušio mi se na glavu.

Tako svoju priču počinje Lejsi Braun iz Nebraske u svojoj ispovesti koja je izazvala mnogo pažnje.

- Sa bivšim suprugom sam se zabavljala tri meseca kada sam saznala da sam zatrudnela. Nisam bila sigurna kako se to desilo, jer me je dečko uveravao da je sterilan. Međutim, kada sam mu rekla da sam trudna, bio je oduševljen. Zato nisam mnogo preispitivala tu njegovu čudnu reakciju. Prepustila sam se njegovoj sreći, uverena da će sve biti u redu.

To sam često radila - ignorisala njegove reakcije, ignorisala svoje instinkte koji su mi govorili da nešto nije u redu. Na kraju, bio je divan prema meni. Sada je i otac mog budućeg deteta. Naravno, progledaću mu kroz prste.

I tako sam ignorisala svoje instinkte i savete svoje porodice - ostala sam sa njim i udala se za njega čim sam se porodila. U tom periodu, faza medenog meseca je odavno prošla i videla sam svog supruga u pravom svetlu i ignorisala to što vidim. Postala sam profesionalac u ignorisanju.

Neke žene koje su imale nasilne muževe kažu da je to delovalo kao da se u njihovim muževima odjednom upalila neka lampica, nenadano i neočekivano. Kod mene nije bilo tako. Sve je išlo postepeno i suptilno. Vikao je, činio da se osećam neadekvatno, a potom se izvinjavao i govorio da je pogrešio. Mislila sam da mu samo treba vremena da se privikne na drugačiji život, ipak je sad oženjen i ima dete. Međutim, već tad hodala sam po jajima i dobro merila svaku svoju reč, kako ga ne bih razbesnela.

Govorio mi je da bi sve bilo bolje samo kada bih ja bila bolja. Toliko toga je uradio za mene, ja sam nezahvalna. Niko me drugi ne bi hteo, sreća moja pa me je oženio.

Kada mi je rekao da želi još jedno dete, obradovala sam se - bio je tako dobar prema meni u prvoj trudnoći. Mislila sam, možda nam to spasi brak. U vreme naše prve godišnjice braka, ponovo sam bila trudna.

Kakvo gorko iznenađenje - ništa nije bilo bolje. Zapravo, ovog puta bila sam izolovana od svoje porodice i prijatelja. Oterao je sve od mene. Još gore, ja sam lagala sve svoje poznanike o tome šta se dešava. Bilo me je sramota da priznam u kakvom braku živim, pa sam lagala. Pravila sam se da imam srećan brak i da je sve kako treba da bude. U realnosti, živela sam u paklu koji su bili razbijani retkim srećnim danima. Tačno ih je dozirao toliko da mogu da preživim. Međutim, ti srećni dani bili su sve ređi i ređi.

Naša druga godišnjica proticala je u mojoj potrazi za bračnim savetnicima. Provodila sam sve više vremena u crkvi i molitvama, moleći se da mi se brak nekako spasi. Imala sam 28 godina.

Taman kad sam se spremala da i mužu priznam da nam tražim bračnog savetnika, on je mene preduhitrio priznavši mi da je zavisnik od opijata i alkoholičar. Od tad, postalo je još gore - čim bih se ja vratila sa posla, otišao bi iz kuće. Ne bi se vraćao do jutra. Nije hteo ni da spava sa mnom. Govorio mi je da mu treba prostora. Tako smo živeli nedelju dana, kada mi je saopštio da hoće razvod, da nikad nije bio srećan sa mnom i da se oženio iz pogrešnih razloga.

Razvod je bio užasan, to je i dalje najgora godina mog života. Manipulisao me je, lagao na sudu. Tek kada sam ocu priznala da se osećam kao pretučena, a kada mi je otac rekao "To je zato što jesi bila pretučena. Ne fizički, ali emotivno", shvatila sam da sam zaista bila u braku sa nasilnikom, a da sam to krila od sebe.

U vreme razvoda deca su nam imala tri i jednu godinu. Narednih par godina sam ih sama odgajala, išla kod psihologa i nastavila da idem u crkvu. Radila sam na tome da sebi pomognem i oporavim se. Od dece sam krila sve o tome ko im je otac. Nisam želela da to utiče na njihov odnos. Izlazila sam sa muškarcima, ali nijednog nisam dovela kući niti ih pokazala sinovima. A onda je bog konačno odgovorio na moje molitve, i to u crkvi, gde sam upoznala čoveka, takođe nedavno razvedenog, samohranog oca jedne devojčice. Odmah sam znala da je drugačiji.

Da je ovo film, završila bih sa "I živeli smo srećno do kraja života", ali svi vi koji ste spajali porodice znate da nije tako. I moj novi suprug i ja smo svesni da smo u mnogo boljem braku od onoga što smo imali, ali brak je i dalje težak. I dalje umemo da se posvađamo. A na sve to, tu su i deca.

Kažu da je u proseku potrebno da prođe između tri i pet godina da se dve porodice stope u jednu. Posle godinu i po dana, naša porodica radi na tome. Svi se još međusobno upoznajemo i gradimo veze između sebe. Taman kada sam govorila bogu u svojim molitvama da mi je u redu i da ostanem sama ako je tako bolje, ali da bih volela da se još jednom oprobam u braku, desio mi se taj čovek. Zato sada svima koji su bez nade govorim da budu strpljivi. Sigurna sam da i za vas postoji srećan kraj kao i za mene.