BEZ OVOGA NE SME DA VAM PROĐE NOVA GODINA: Evo šta svaka žena mora da uradi

Pred kraj godine, neminovno sabiramo i oduzimamo. U firmama ima dosta posla oko godišnjih izveštaja, rezultata, godišnjih nagrada, planova za budućnost… Vreme je i slava, trpeze prepune, džepovi poluprazni, ali stigne neki kredit, neki bonus, pa se izvučemo. Ne štedi se kad je slavlje. A da li je i doček Nove godine slavlje? Bez obzira šta pričamo – jeste. Nije slavlje samo u tanjiru, nego svuda oko nas. Izveštačena radost estrade, jeftini skečevi u novogodišnjim TV programima, reprizine reprize domaćih filmova koje znamo napamet… sve to znamo unapred.

Mnogo volim Novu godinu. Jelku kitim u prvoj nedelji decembra. Velika, bogata, kao prava, a veštačka. Prošle godine sam htela novu da kupim, jer je ova stara jedno deset godina, ali nijedna nije bila bolja i lepša od ove koju imam. Mislim da će poslužiti i ove godine. Prvo je raširim u prostoru i onako zelena, bez ukrasa, stoji jedno nedelju dana, a onda – polako se kiti i doteruje. Kad uđem u kuću, prvo nju ugledam i pregledam, pa mi sve nekako lepo oko srca.

Kaže mi drugarica da će poklone da šalje brzom poštom, još samo kad bi dostavljači bili obučeni kao Deda Mrazovi, to bi bio hit

Nekad…

Kad sam bila dete, kupovali smo tzv. pravu jelku, ali je bila sečena i zbog toplote vrlo brzo bi one iglice počele da otpadaju. Tuga. Tako, tata jedne godine donese veštačku. Nije bila velika, ali bogata, ma kao prava. Ukrasi su bili krti i lomljivi, moralo je vrlo oprezno sa njima. Od krep-papira smo pravili girlande i razvlačili od lustera ka uglovima plafona, duvali ko zna koliko balona, a na lice i kosu stavljali šljokice. Sijalo je na sve strane. A tek lampice koje žmirkaju! Nekoliko sekundi pre ponoći, palili smo prskalice, da sve zaiskri, pa koliko iskrica toliko i želja i nade da će se bar neke ispuniti.

Ceo tekst pročitajte na tosamja.media