BUDITE POŠTENI PREMA SEBI! Kada ste poslednji put iskreno postavili ovo pitanje?
Svakoga dana susrećete razne ljude – poznanike, bivše i sadašnje kolege, drugare iz škole, komšije, bliske prijatelje, bolje polovine, članove uže i šire familije...
Uz uobičajenu pozdravnu frazu, prigodnu dobu dana i familijarnosti s nekim, sledi ono neizbežno pitanje “Kako si?”, odnosno “Kako ste?” A sad da vas pitamo – da li stvarno očekujete odgovor na to “Kako si?”
Zamislite situaciju da vas neko ozbiljno shvati, te počne da vam opisuje kako se u tom momentu oseća, koje ga brige muče, da li je veseo, tužan, uplašen, zbunjen… Pa, osim ako nije baš neko jako jako blizak, u najmanju ruku biste pomislili da je čudan, zar ne? Ako ne i davež.
E, tu dolazimo do paradoksa – zašto uporno jedni druge pitamo“Kako si?” ako je svaki odgovor, osim onog tipa “Dobro sam, a ti?” – maltene nevaspitan?
To je mnogo tužno…
Sasvim je u redu da postoje retorička pitanja. Međutim, to “Kako si?” nikako ne bi smelo da bude jedno od njih.
Zar je moguće da smo kao društvo potpuno oguglali na emocije koje se kriju iza ljubaznih reči, a lažnih osmeha, rukovanja i zagrljaja? Zar je moguće da nas stvarno ne interesuje kroz šta prolaze ljudi oko nas?
Uostalom, pogledajte ovaj video:
Zamislite da je jedan od dvojice momaka odlučio da zastane koji trenutak duže, pogledao svog druga u oči, uhvatio ga za ruku i pitao: „Ne, stvarno. Baš me zanima kako si...“
Možda bi mu drugi odgovorio da je baš super, jer je juče dobio unapređenje. Možda bi mu rekao da je zabrinut, jer mu je majka u bolnici. Možda bismo saznali da je ponosan na svoju nećaku koja je pobedila na takmičenju. Možda bi mu priznao da je zaljubljen. Možda da mu je slomljeno srce...
Možda bi se razgovor nastavio odlaskom na piće da se proslavi povišica ili najlepše želje za novu ljubav. Možda bi nećaka dobila na poklon pravu čokoladu. Možda bi se ispostavilo da jedan drugom mogu da pomognu...
Zamislite koliko bi svet bio drugačiji i bolji kada bismo se iskreno interesovali za tuđa osećanja. Zamislite koliko bismo se sami bolje osećali kada bismo otvoreno mogli da priznamo svoje emotivno stanje u datom trenutku.
Nije dovoljno samo pitati, treba i slušati. Ljudi koji nas istinski slušaju su retki, i saslušati nekoga je, zapravo, redak i istinski znak pažnje – pažnje koju poklanjate drugima i sebi.
Nekome ko se oseća baš loše, možda bismo mogli da pomognemo da to izbaci iz sebe. Neko ko je srećan ili radostan, preneo bi svoj pozitivni duh i na nas. I obrnuto...
Budite iskreni, i recite nam da li ste danas nekoga pitali „Kako si?“, ali stvarno. A zašto niste? Šta čekate?
