Žena je ISEKLA KOSU iz dosade, a onda je OTKRILA ZAPREPAŠĆUJUĆU ISTINU!

Tokom maja meseca, negde pred kraj tog prvog najstrašnijeg talasa korona virusa koji nas je sve ostavio bez daha (bukvalno), pored pitanja kada će s normalnim radom početi škole i državne institucije, najučestalija pitanja sugrađanki, ali i sugrađana, bila su na temu rada salona lepote.

Ono što nam se nekada podrazumevalo – uredna kosa, brada, nokti i ten – postalo je preko noći misaona imenica, a svaki početak video-poziva započinjao bi polušaljivim izvinjenjima na temu sopstvenog stila oblačenja, neofarbanog izraska, ili neobuzdane brade.

Ljudima je prvobitno, na neki način, u isto vreme bilo i čudno i primamljivo to novo, opšte stanje neukroćenih i netimarenih dlaka. I muškarci i žene delili su na društvenim mrežama slike "pre i posle", a memovi sa duhovitim prikazima nedaća na temu dlakavih nogu, ćosavih brada ili neočekivano dugokosih muškaraca na poslu, kružili su internetom.

Zatim je sve prestalo da bude smešno. Shvatili smo da je virus tu da ostane, a da friziranja neće biti, nakon čega su ljudi masovno odlučili da uzmu stvar (makaze) u svoje ruke. Tako je sledeći talas "funny" slika i memova obeležio širok spektar ponosnih fotografija i video-snimaka u kojima su prikazane etape kućnih šišanja do glave ili modeliranja brkova.

Brojni mediji takođe su obrađivali tu temu "vapaja naroda za salonima", neki iz praktičnih razloga, informišući građane o radnim vremenima, uzimajući u obzir preventivne zdravstvene mere, a neki iz senzacionalističkih, praveći čak od toga "fenomen" i nedolično ponašanje onih koji se, zaboga, "češljaju dok selo gori". Pozivali su se psiholozi na mišljenje, pravile vox populi ankete…

S jedne strane, razumem čuđenje nad željom za ulepšavanjem u teška vremena, ali s druge strane, zar nije sređivanje ormana i liferovanje suvišne garderobe, ulazak u koštac sa tiho nagomilanom kamarom nepotrebnih stvari na terasi, ili pak odsecanje suvih krajeva – ono za čim prvo posegnemo kada se zaželimo užitka u ličnom progresu, odnosno pozitivne promene čiji se rezultat vidi i oseća odmah. Mnogi pametni ljudi rekli su – kada ne možeš da promeniš svet, ti se okupaj ili sredi svoje dvorište.

Kada ne možemo da utičemo na promene na makronivou, možemo na one na mikronivou, na one koje se tiču nas samih – što i nije tako loše mesto za početak revolucije! A kako sve počinje od glave, što ne krenuti od kose? Tako da je bilo za razumeti što su se mnogi požalili na nedostatak tog osnovnog negovanja sebe, kao vida kontrole nad sopstvenim životom.

Kao da su nam uredna frizura i brada postali zapravo simbol za uredan život, u kojem se ide na posao i u školu, hoda i druži sa svetom, odlazi na mesta zajedničkog okupljanja, a socijalno distanciranje tretira kao problem, a ne kao preporuka.

Svi smo se poželeli jedni drugih, kako zbog ljubavi tako i zbog tog osećaja „da je sve u redu i da konačno mogu da odem kod frizera”.

Sve ovo što nam se dešavalo u prethodnih par meseci još više me je vratilo poslu. Posao mi je došao kao kompliment. Ponosan sam što uopšte i radim. Promene su se desile. Promene su nam zajednički imenitelj. One se vide svuda. One se vide i u zahtevima mojih klijenata koji sada prave promene, možda više nego ikad, kako na privatnom tako i na poslovnom planu. Žene menjaju. Seku te duge kose. Prave radikalne promene, hrabrije i odlučnije nego pre korone.

Utisak mi je da je promena frizure postala kao poklič za slobodu. Žene su slobodnije u svojim zahtevima. Kosa im je postala događaj. Ta srećna spoznaja da je "frizer ponovo dostupan" učinila je da su one spremne na sve, a da su meni totalno odrešene ruke. Žene su se nekad tresle za centimetar kose, a sada pričamo o totalnom prepuštanju promeni.

Zahvalnost koju su žene emitovale, tih prvih dana nakon pauze, na mene je uticala tako da osećam posebnu dozu odgovornosti prema poslu koji treba da obavim, i da im se dam kao nikada u životu. Svako ponaosob imao je potrebu da naglasi kako im je sve nedostajalo, pa i ja, što je pojačalo moj trud i radost što je kosa ponovo tako važna. Još jedna zajednička stvar kod većine mojih klijenata bila je ta potreba da se posle svih svetskih promena, promene i oni sami. Potreba da se bude drugačiji. Jer drugačije je bilo sve. Kao da se na kosi sve oslikavalo. Žene nikad nisu bile spremnije na promenu nego sad.

Ono što možda možemo nazvati srećom u nesreći jeste to da su kose zapravo ozdravile tokom korone i te pauze nad svim obavezama koje poznajemo, pa i redovnim šatiranjem, farbanjem, peglanjem i feniranjem, koji prate ritam grada. Kose su se odmorile i od frizera, i od događaja, i od bliceva. I sada su te kose ponovo elastične i mlade. Fasciniran sam rezultatima i time kako žene sada nose te nove kose.

Ako govorimo o trendovima, možemo da kažemo da dominantnog nema, odnosno onog uniformnog, kada pomislimo da su devojke u kafićima fotokopirane. Žene sada manje liče jedna na drugu, jer su se manje sretale. Dodatno, mnoge su se upravo sada odvažile za skroz kratke frizure. Ranije, rečenica bez koje nije moglo da se počne, bila je: „Šišajte kako god vi želite, samo mi ne dirajte dužinu”.

Moderni načini komunikacije, forumi, grupe, blogovi i društvene mreže učinili su to da žene jedna drugoj preporučuju X-Lab pilule za kosu, kao nešto „što konačno radi”.

Po povratku sa korona brejka zatekle su me desetine bivših "večitih paževa", sada dugokosih zadovoljnih žena. Ne sećam se kada sam poslednji put osetio toliku satisfakciju. Njihovo novo samopouzdanje bilo je moja diploma. To je formula na kojoj sam dugo radio i koja zaista dubinski neguje dlaku iznutra. Žene su nakon tri meseca redovnog korišćenja X-Lab kapsula razumele da je vreme majoneza i žumanaca prošlo, i da je i kosa obuhvaćena onom izrekom – "zdravlje na usta ulazi"!