CRNJANSKI JU JE LUDO VOLEO, potekla je iz puke bede, a ugledni Beograđani su obletali oko nje: Životna priča PRAVE GOSPOĐE MINISTARKE nikoga ne ostavlja ravnodušnim
Živela je slobodno i ostala je dosledna sebi!
Za nju su govorili da je dama britkog jezika, prefinjenog stila i odličnih glumačkih bravura. Mogla je da igra sve što je poželela. Zaludela je Beograd, a mnogi uticajni muškarci su za njom ludeli. Nikada se nije udavala i želela je slobodu. Ljubinka Bobić je rođena 2. januara 1897. godine, ali to nikada nije priznavala naglas.
Godine, nagrade i nestalni sjaj slave za nju nisu bili značajni, jer ona se rodila kao glumica, a „vreme prolazi i autogrami blede”. Odrasla je na Topčiderskom brdu, u porodici Sremca Vladislava i Makedonke Jelisavete kao jedno od petoro dece. Kažu, najnemirnije.
Školske dane je uglavnom provodila „iza furune” po kazni, što joj nije padalo teško, jer i taj kazneni ćošak je bio svojevrsna pozornica. Njena scena je u detinjstvu bila gde god se pojavi, a najčešće ulica, na koju bi istrčala nakinđurena kao božićna jelka i zabavljala komšiluk. “Bio je rat, onaj prvi, svetski... Izbegli smo u Kragujevac.
Moji roditelji, sirotinja božja, te 1915. godine pošalju me u Skoplje. Mene, jedinu od petoro dece upute tamo kao preporučeno pismo kod naših imućnijih rođaka Elzovića, kod kojih sam za hranu radila kao neko slušče. Ali, kako sam odmalena volela da se kinđurim i svašta od šarenila navlačim na svoje mršavo ko kljuse telo, pa kad se pojavim na ulici zasmejavam komšiluk, moji rođaci su brzo uvideli da će slabo da se ovajde od moje pomoći u kući...”
Za siromašnu i ne preterano dobrodošlu gošću u Skoplju nije bilo mnogo mogućnosti za zabavu, a sredstava još manje. Ljubinka je svakodnevno odlazila do izloga makedonskog Narodnog pozorišta da gleda slike glumaca i razrađuje taktiku kako da bez prebijene pare u džepu odgleda neku predstavu.
Mora da je bilo strašno mnogo sjaja i želje u tim očima kad joj je prišao uglađeni gospodin i pitao je šta radi. „Gledam plakat” - konstatovala je očigledno. Ponudio joj je da sa njim odgleda generalnu probu nove predstave i poveo je u upravnikovu ložu. Čovek kojeg je srela pred pozorištem bio je Branislav Nušić lično.
Počela je da statira u skopskom Narodnom pozorištu, do zvezda srećna kao da igra glavne uloge. To se njenim domaćinima nije dopalo, pa iz straha da će je pozorišne daske i druženje sa glumcima iskvariti šalju pismo njenim roditeljima, tada izbeglim u Kragujevac, otkrivajući Ljubinkine namere da postane „vagabund i k...”.
Batine je nisu izlečile, već tada je bila nepopravljivo zaražena glumom. Po dolasku u Beograd nastavlja školovanje u Ženskoj radničkoj školi, ali je sudbina opet namešta Nušiću „na zicer”. Sreli su se slučajno, na ulici, kada mu je Ljubinka zatražila preporuku za angažman u pozorištu.
Znajući da će je porodica staviti na muke zbog takvog izbora, moli Nušića da je preporuči zagrebačkom pozorištu kratko mu objasnivši da tako mora, iz familijarnih razloga. Nušić, koji je živeo satiru, u preporuci piše: „Šaljem vam ovu devojčicu punu temperamenta i živaca - iz familijarnih razloga”. Ipak, ubrzo se odvažila da stane iza svoje odluke da bude glumica i opredelila se za Narodno pozorište u Beogradu. Njen prvi dolazak u pozorište je bio predstava za sebe. U želji da ostavi što bolji utisak, doterala se preko svake mere i ukusa: „Nušić reče da se javim Milanu Prediću.
Od susetke na Topčiderskom brdu, gde smo tada stanovali, pozajmim moderan, ogromni šešir sa zadenutim šarenim perjem od „rajske ptice” , obučem njenu haljinu i natakarim pelc oko vrata, pa navučem bele rukavice do lakata... pa sve vrckajući kukovima pođem onako malena a doterana tako da su neki mangupčići za mnom povikali: „Vidi ovo malo, rođeno kur...!”
Umesto odgovora u vidu uobičajene psovke, kako sam izigravala otmenu damicu isplazim ja njima (da im ne ostanem dužna) samo jezik, pa pravo u Narodno pozorište, gde zapanjenom portiru koketno kažem: “Imam sastanak sa gospodinom Predićem...” On me gleda čudno, zna da je upravnik Predić okoreli neženja u godinama, ali ko zna možda se sad matori uspalio, pa me bez daljih objašnjenja pusti gore na sprat.”
Malo je reći da je Predić bio zapanjen njenom pojavom i nastupom, dok su njegovi saradnici ginuli od smeha gledajući u nju kao u čudo. Šta god da je Nušić pre toga rekao Prediću o Ljubinki Bobić, ona je to svojim nastupom podržala i potvrdila. Prva koju je odigrala u Narodnom pozorištu u Beogradu bila je uloga Šekspirovog vilenjaka Puka u Snu letnje noći. Od 1923. godine bila je Marica u Sumnjivom licu. Uz čuvenu Žanku Stokić zaigrala je i u prvoj verziji Gospođe ministarke, igrajući njenog sina Raku. Još tada joj je Nušić rekao da će jednom biti „ministarka”.
Ne iznenađuje da je Nušićeva Živka koju je Ljubinka Bobić zaigrala u oktobru 1964. godine kao penzionerka, u 67. godini, njena životna pozorišna uloga. Kritičari se slažu da za takvu ulogu, i uopšte uloge „Nušićevih žena” glumica mora da ima „telo i lice i za tragediju i za komediju”, ali i izražen ljudski karakter. Isprazne ličnosti Nušićevi likovi prosto sažvaću i ispljunu, pretvarajući svaku predstavu u nespretan amaterski pokušaj. Uloga u kojoj je maestralno glumila po godinama daleko mlađu ženu bez sumnje je bila teška, ali i neprirodna za uobičajene pozorišne podele gde glumice često igraju likove žena starijih od sebe, a mnogo ređe nekoliko generacija mlađe.
Ljubinka Bobić, koju danas mnogi smatraju najboljom Nušićevom Ministarkom je uvek skromno isticala da smatra kako u toj ulozi nije uspela da dostigne svoju prethodnicu, Žanku Stokić. Veliko poštovanje kolega i publike zadobila je tokom okupacije, u strašno teškim vremenima po srpski narod „kad je svinja bila vrednija od bečkog klavira”. Odbila je da zaigra Dorinu na premijeri Molijerovog Tartifa u zimu 1942. godine, ulogu koju je silno želela i volela, i obavestila upravu pozorišta da pod okupacijom neće igrati. Taj incident nije promakao Nemcima koji su je, kao nekadašnju specijalizantkinju u berlinskom i bečkom pozorištu, pozvali na razgovor da obrazloži svoju odluku.
Nakon što im je bez okolišenja rekla da „ne želi da zasmejava srpski narod dok se mrzne, gladuje i gine od okupatora” nastavila je da u siromaštvu deli sudbinu svog naroda. Na filmu je imala veliku sreću da igra likove koje su stvorili neki od njenih omiljenih pisaca. Iako je znala da šalama dobro izbruka odmerenog i povučenog Ivu Adrića kada bi se sreli u kafani, Ljubinka Bobić je kao svoju prvu filmsku ulogu igrala Jelenku iz Andrićeve pripovetke Anikina. Tri godine kasnije, zablistaće kao neponovljiva popadija Sida u filmu Pop Ćira i pop Spira, rađenom po istoimenom romanu Stevana Sremca, koga je smatrala za najboljeg srpskog pisca.
Govorila je da postoje dve vrste humora, jedan urođen, iz kolevke, i jedan koji se pravi. Korene svog humora je prepoznala u ocu, obućaru Vlajku, koji je pričama i anegdotama uz rad zasmejavao porodicu, prijatelje i mušterije. Upravo ta urođena „žica” za smeh i suštinsko razumevanje humora su ključ njene harizme, po kojoj je jednako kao i po upečatljivim ulogama pamtimo do danas. Plenila je neverovatnom harizmom, dopadljivim stasom, po potrebi maznom dikcijom, a plašila britkim jezikom i činjenicom da bez pardona može svakoga da spusti na zemlju. Psovala je, to je istina, prijatelji su priznavali i dodavali da čak i one sa njenih usana zvuče šarmantno.
Pila je i pušila, kao pravi boem. Odbijala je da se njen život smesti u knjigu, jer bi to, tvrdila je, bila biografija za smejanje i plakanje, pa bi više ličila na antibiografiju. Kada bi je pitali zašto se nije udala, govorila bi da je pozorište skup hobi koji traži celog čoveka.
- Stalno su me zvali gospođa Ministarka. A ja im kažem: "Ostavite to jer sam ja predratna mondenka, buržujka, da sam htela mogla sam se udati i za pravog ministra”, prenosi media.rs. Znalo se da je sa direktorom Politike Vladom Ribnikarom imala lepu romansu, a ona je pričala kako je u to vreme ceo Beograd bio zaljubljen u nju.
SMEŽURANA KOŽA, bol u kolenu, PROBLEM SA KOSOM: Evo kako se rešiti ove tri stvari nakon bazena
NIJE SAMO MILJANA - Poznata PEVAČICA HOSPITALIZOVANA nakon operacije smanjenja ŽELUCA, prošla kroz pakao
- Gledajući me u sentišmentiš ulogama zaljubio se u mene do ušiju tadašnji mladi i lepi direktor 'Politike' Vlada Ribnikar. Eh, kako smo se lepo provodili, a bogme bio je i galantan čovek, niko kao on nije umeo da me obraduje poklonima. A ja sam tada bila glumica-luksuz, nisam se džabe divila Marleni Ditrih... nije mogao da me kupi poklonima i skupim provodima, ali bila je to zaista lepa romansa... A tada je ceo Beograd bio zaljubljen u moje vragolije i nestašluke, pa što ne bi i Vlada Ribnikar, gospodsko dete... Sad mi je od svega ostala jedna naša romantična fotografija: ja i Vlada Ribnikar u Košutnjaku zajedno s mojom sestrom Pelom Pričala je i kako su joj Crnjanski i Rade - Raka Drainac "skidali zvezde s neba".
- Raka je naravno uz poeziju, a lepo je svirao i violinu, znao da se udvara. Mene je čak Raka i zaprosio, a ni ja tada nisam bila neka femka, pa smo bili baš zgodan par, onako mladi i lepi. Posle predstave "Skampolo" sačekivao me s buketom cveća ispred Manježa, pa uzmemo fijaker, vozimo se da gledamo mesečinu u topčiderskoj restoraciji. I gde sve nismo bili, koliko sam se samo njegovih pesama naslušala i revolucionarnih govora. Samo laže da mu je "glad bila beskrajna, a ruke večno prazne", ko u onoj poznatoj pesmi, znao je Raka da drmne i dobre honorare, a ruke su mu bile najviše zaposlene oko ženskih si... i bokova.
“Nismo se venčali, nije išlo, jer sam ja bila, bre, zvezda ko Merilin Monro i stanovala u palati, vodila luksuzan život, a on zahtevao da ostanem ko golubica na njegovoj jadnoj mansardi punoj knjiga i slepih miševa. I još traži da samo sa njim odlazim u pozorište i odbijem one nestašne uloge po kojima sam postala čuvena, da je ludovao tadašnji Beograd. A bio je i mnogo ljubomoran. Jednom, zbog neke korpe cveća dobijene ne sećam se ni od kog obožavaoca, udario mi šamar, hteo da me prebije ko mačku. E, tada je bilo sve gotovo...”
“Recimo, ranije dok sam igrala one moderne damske uspijuše, čim neki od predratne gospode dođe u moj stan, odmah bi da se skine. Mislim, da obesi svoj kaput o čiviluk, a bogme hteli su neki posle toga da idu i do kraja... Jer, ja sam tada ne samo ko glumica imala šta da pokažem... Jednom sam se tako našalila sa Krležom, koji me je obožavao. Njega sam poznavala iz Zagreba, a i igrala uspešno u njegovim komadima, pa me je hvalio i veoma cenio...
Mogu da kažem da niko tako lepo i slatko nije znao da se smeje na moje štosove kao Krleža”. Nepuna dva meseca nakon što je 265. put odigrala "Gospođu ministarku", sa talasa Radio Beograda objavljena je tužna vest: "Umrla je Ljubinka Bobić". Bio je 3. decembar 1978. godine kada je ovaj svet napustila mala dama velikog duha, kako su opisivali ovu glumicu nad glumicama.
Taj ženski vragolan, kako su joj tepali svi koji su je poznavali opraštajući joj na ponekad grubim i nonšalantno izgovorenim rečima, ta čarobnica smeha, zaustavila je saobraćaj i posthumno. Kada su iz prestoničkog Narodnog pozorišta iznosili njen kovčeg, jedan policajac je sprečio automobile i autobuse da tuda prođu, i to sa samo tri reči: "Prolazi gospođa ministarka".
Na večni počinak je ispraćena aplauzom od okupljenog naroda žena koja nije priznavala starost, pa je često lagala za godine. Nije marila ni za priznanja, pa čak ni za ona velika kojima je bila ovenčana, poput Nagrade za životno delo, Zlatne arene, Zlatnog ćurana... O sebi je govorila da je mondenka, ali da prezire slavu.
