KUPILI KRNTIJU OD JUGA ZA 320 EVRA: Hteli da vide dokle može da vozi, pa stigli do MONGOLIJE!

Riječki tim koji je sam sebe nazvao "Alan Ford", 13. jula sa "jugićem" se uputio u neverovatnu avanturu - iz Rijeke su vozili skroz do Mongolije i nazad, prešavši oko 18 hiljada kilometara evropskog i azijskog kontinenta.

- Obožavam putovanja i 80 odsto Evrope prošao sam s autom, uvek idem po starim putevima, jer to je potpuno drugačiji doživljaj od autoputeva. Kada smo plovili do Visa, momci su mi pričali o Mongol reliju. Jednostavno, to je bilo to. Rekao sam sam sebi: "Moram i ja na to otići!". Skupili smo se nas trojica, Marino Rempešić, Aleksandar Puača i ja. Uslov koji mi je postavila majka bio je da diplomiram do odlaska. Ubrzano sam radio na diplomskom i završio tačno pred odlazak – priča Filip Jakovac, 27-godišnji diplomirani pravnik iz Rijeke, kako se rodila ideja o dvomesečnojavanturi na koju je ovog leta pošao sa prijateljima u starom Jugu Koral 55.

Perfektan auto

Riječki tim koji je sam sebe nazvao "Alan Ford", 13. jula sa "jugićem" se uputio u neverovatnu avanturu – iz Rijeke su vozili skroz do Mongolije i nazad, prešavši oko 18 hiljada kilometara evropskog i azijskog kontinenta i vrativši se 13. septembra u svoj rodni grad, s automobilom koji je, kako kaže Jakovac, u perfektnom voznom stanju. Prošli su Hrvatsku, Srbiju, Mađarsku, Ukrajinu, Rusiju, Mongoliju, Belorusiju, Transnistriju, Moldaviju i Rumuniju, i to gotovo isključivo mimo autoputeva kojih, osim u Hrvatskoj, Srbiji i delu Mađarske, po Filipovim rečima na njihovom putu uopšte nije bilo.

Mongol reli je jedno od najneobičnijih oktanskih takmičenja na svetu, u principu, neka vrsta trke "starih krntija" maksimalno do 1.200 kubika, gde oko 250 timova iz svih delova sveta starim putevima vozi od Londona ili Praga (godišnje se izmenjuju) do Mongolije, gde se ruta završava u gradu Ulan Ude u Sibiru, 100-tinjak kilometara jugoistočno od Bajkalskog jezera, odnosno 5.640 kilometara istočno od Moskve. Međutim, Riječani iz "Alan Forda" u zadnji su se čas ipak odlučili da neće biti deo tog relija već da će dalek put proći u vlastitom aranžmanu.

– Procenili smo da neće biti vremena za traženje sponzorstva, jer učešće u Mongol Rallyju se plaća 650 funti, plus su učesnici dužni da uplate određenu svotu u humanitarne svrhe po njihovom izboru. Nama je, doduše, uleteo sponzorski ugovor, ali smo već imali svoj humanitarni cilj, prikupljanje sredstava za azil za ptice u Zaprešiću u gde sam smestio Živka, galeba slomljenog krila kojeg sam pronašao ispred pozorišta. Takođe, učesnici Mongol Rallyja automobile ili ostavljaju u deponiji na odredištu ili ih vraćaju transsibirskom železnicom. Nama je glavna ideja bila da vozimo i nazad, ali nismo bili sigurni da bi Jugo izdržao skroz do Ulan Batora. Na kraju je pala odluka da idemo sami, nezavisno od trke - priča Filip Jakovac.

Jugo Koral 55, kojeg su nazvali Arti (po robotu iz "Ratova zvezda" R2D2), "alanfordovci" su kupili u Velikoj Gorici pored Zagreba za 320 evra.

– Automobil je bio u odličnom stanju. Iz 1989. godine je, a do našeg puta prešao je svega 59.200 kilometara. Celo vreme bio je u vlasništvu jednog dede koji ga je retko vozio, poslednjih godina uopšte ne, i puno je pazio na njega. Mi celim putem nismo imali niti jedan jedini kvar, samo nam je dva puta pukla guma, jednom pred ulazak u Mongoliju i jednom u Mongoliji, i to je bilo to – govori Filip.

Promena rute

Artija su ofarbali u riječke boje, a na haubi nacrtali riječki grb te se otisnuli na put, prenoćivši prvi dan u Zagrebu, a drugi u Beogradu, gde su potražili mehaničara kako bi mu zamenili amortizere i podigli ga koji centimetar više od tla.

– Iznenadilo nas je koliko je teško pronaći mehaničara koji radi jugiće u Beogradu, s obzirom da tih automobila tamo ima puno više. Na kraju smo našli jednog koji je kućni prijatelj našeg poznanika. Neverovatno koliko je teško zameniti zadnje amortizere na tom autu. To je potrajalo šest sati, a na kraju smo se zarakijali – priča Jakovac.

Prvotna ruta koju su zamislili bila je preko Bugarske u Tursku, pa na Kavkaz, ali odustali su u zadnji čas.

– Već smo bili 30 kilometara od Beograda kada sam rekao da isključimo našu muziku i stavimo malo radio, da čujem što ima na lokalnim stanicama. Tada smo čuli vesti da se u Turskoj odvija vojni puč. Katastrofa, u tom trenutku nije se znalo kakav će biti ishod, do sada su svi vojni pučevi u Turskoj uspevali. Okrenuli smo se i vratili u Beograd, proveli tamo noć i krenuli prema Ukrajini. Bila je to odlična odluka, jer upoznali smo sjajne ljude i na putu prema tamo i nazad – govori riječki avanturista.

Posetili su i boravili u mnogim egzotičnim gradovima – redom, to su Lavov i Kijev u Ukrajini, potom Kursk, Voronjež, Saratov, Ufa, Čeljabinsk, Omsk, Novosibirsk i Gornjoaltajsk u Rusiji pa Ulgij i Tszaganuur u Mongoliji, nakon čega, kako kaže Jakovac, ide pustoš. U povratku su, nakon Ufe, prošli Kazan, Moskvu, Minsk, Gomelj, pa opet Kijev, zatim Odesu pa Tiraspol u Transnistriji, Kišinjev… U proseku, prolazili su 300-tinjak kilometara na dan, a čitav ih je put sa svim troškovima i džeparcima stajao 7-8 hiljada evra.

Upoznavanje ljudi

– Spavali smo 15 noći u Jugu, to nikome ne bih preporučio. Šator nismo mogli da podignemo jer sam zaboravio uzeti šipku pa smo se njime pokrivali. Kada bi bilo toplo, dvojica bi spavali u vreći pored auta, jedan u autu, jer Aleks je izgubio vreću, kada je bilo hladno sva trojica u autu. Spavali smo i u hostelima i couchsurfingu, ali to smo koristili najviše za upoznavanje ljudi. Kada ste ceo dan u Jugu uveče ste strašno umorni i ne razgovara vam se sa ljudima, tako da su hosteli bili najbolje rešenje, a onda bi se drugi dan išli sa ljudima koje smo upoznali da nam pokažu grad. Gde god smo bili ljudi su bili neverovatno ljubazni. U Čeljabinsku smo upoznali mafijaša koji drži ceo grad. Izašli smo u izlazak sa jednim bivšim vojnikom, koga je taj čovek u belom lanenom odelu i sa zlatnim lancem pozvao za sto. Nakon toga, naš je prijatelj otišao, rekavši nam: "Momci sada ste u boljem društvu", i ostali smo sa čovekom u belom odelu. Pričao nam je da zna Putina, pa kako u Hrvatsku dolazi da jedri, kako je to najlepša zemlja u kojoj je ikada bio. Govorio je da bismo mogli zajedno s njim otvoriti taksi firmu – priseća se Filip Jakovac.

Priča da ih nije bilo strah, jer i cilj im je bio da upoznaju što više različitih ljudi, proniknuti u mentalitet krajeva kroz koje su prolazili.

– Kada sam na putu, imam tri pravila: budi neverovatno ljubazan, budi neverovatno pozitivan i budi neverovatno glup. Kada te neko iz vlasti nešto pita, ne znaš ruski, ne znaš engleski, samo se smešiš i širiš ruke. Kada se snalaziš s ljudima, smeješ se, širiš ruke, pozitivan si. Nema straha, jer čim se pojavi, dogodit će se nešto. To tako valjda vuče jedno drugo. Recimo, u Transnistriji nas je bilo strah, čitali smo da je to policijska država, niko ih ne priznaje osim Rusije. Kažu da je to jedino preostalo utočište SSSR-a, gde sve zaista izgleda kao iz tih vremena, samo što nema veze s komunizmom – priča Filip.

– U Tiraspolu smo jednog mladića pitali gde je hostel, a on nam je ponudio da prespavamo kod njega, što smo i učinili i popili pivo zajedno. Drugi dan smo se opustili i krenuli dalje, kada nas je zaustavila policija. Tamo je, inače, po zakonu dozvoljeno nula promila, a ako imaš i promil alkohola, gubiš vozačku na dve godine. Ja sam popio konjak, jer je zemlja poznata po tome, a Aleks, koji nije pio ništa, je vozio. Pitali su Aleksa da li je pio, rekao je da nije, a potom su pitali da li je pio sinoć i da li je spreman da duva u aparat.  Meni jedan policajac rekao da preparkiram auto. Odgovorio sam mu da neću jer sam pio. Doveli su nas ispred bolnice i tražili 200 evra, inače će Aleks duvati. Nisam im hteo da im dam, rekao sam neka duva, jer sam računao da jedno pivo od sinoć ne može ništa da pokaže. Oni govore: "Pa vaš će prijatelj završiti nedelju dana u zatvoru ako je pio". Ali nismo odustajali, samo smo ponavljali da smo studenti, da nemamo para. Onda su nam nudili da damo 100 eura, ali ni na to nismo pristali. Nakon nekog vremena, Aleks se vraća, seda u auto i govori: "Idemo!". Dao im je 70 centi u lokalnoj valuti, tri dolara i četiri eura, toliko je imao u džepu. Rekli su mu: "Ovo nemoj nikome reći". Ne zato što su primili mito, nego jer ih je bilo sram da drugi ne čuju – prepričava riječki putnik.

Osim ovoga i jedne situacije na mongolskoj granici, negativnih iskustava nisu imali.

– Jedan iz granične službe, izvanredan manipulator, obrlatio nas je za 160 dolara. Savetovali su nam da ne idemo u Ulan Bator jer ako nam auto tamo ostane, treba platiti 5.000 dolara za zbrinjavanje. To su uveli zbog Mongol relija, jer pre bi takmičari tamo došli, ostavili auto, a ponekad ga i zapalili te se vratili vozom – govori Jakovac.

Pad predrasuda

S druge strane, pozitivnih iskustava imali su na pretek.

– Susretali smo izuzetno ljubazne ljude. Kada nam je pukla guma, automobili su stajali, nudili nam pomoć. U Rusiji turizma uopšte nema u onom smislu kao kod nas, 99 odsto gostiju hostela su Rusi, nema reklama, ali svi su jako druželjubivi. Provodili smo se, stalno smo izlazili, upoznavali ljude. Mnogo je predrasuda o Rusiji koje nisu tačne. Gradovi im sjajno izgledaju, noćni život je vrh, vozni park im je odličan, gotovo svi su fakultetski obrazovani, fakulteti su im vrhunski, ali to nama iz drugih delova Evrope nije poznato jer su zatvoreni sami u sebe. Novosibirsk je centar nauke, imaju vrhunsku svetsku fiziku, nuklearnu fiziku, hemiju, Ufa je biznis centar, moderan, prekrasan grad. Plate nisu loše, a ako završiš fakultet, što većina mladih i radi, bez problema možeš naći posao. Verovatno iz vremena komunizma, zadržali su to da se svi striktno drže pravila, što je nama jako neobično – govori Filip Jakovac.

Po povratku u Rijeku, Filip već planira nova putovanja. Za kraj iduće godine želeo bi iz Rijeke "jugićem" preko Azije doći do Indonezije, a potom trajektom u Australiju, a u planu je i sever Afrike.

– Cilj nam je do naše 35. godine proći sve kontinente Jugom. Nakon toga se možemo skrasiti, oženiti, što god. Ovo mi je putovanje promenilo život. Postao sam tolerantniji, loše stvari koje se događaju oko nas kao da me se ne tiču. Doduše, još se nisam ufurao u realnost ovde – smeje se riječki putnik.