КУПИЛИ КРНТИЈУ ОД ЈУГА ЗА 320 ЕВРА: Хтели да виде докле може да вози, па стигли до МОНГОЛИЈЕ!
И сад нека неко каже ако сме да ЈУГО НЕЋЕ ДУГО!
Ријечки тим који је сам себе назвао "Алан Форд", 13. јула са "југићем" се упутио у невероватну авантуру - из Ријеке су возили скроз до Монголије и назад, прешавши око 18 хиљада километара европског и азијског континента.
- Обожавам путовања и 80 одсто Европе прошао сам с аутом, увек идем по старим путевима, јер то је потпуно другачији доживљај од аутопутева. Када смо пловили до Виса, момци су ми причали о Монгол релију. Једноставно, то је било то. Рекао сам сам себи: "Морам и ја на то отићи!". Скупили смо се нас тројица, Марино Ремпешић, Александар Пуача и ја. Услов који ми је поставила мајка био је да дипломирам до одласка. Убрзано сам радио на дипломском и завршио тачно пред одлазак – прича Филип Јаковац, 27-годишњи дипломирани правник из Ријеке, како се родила идеја о двомесечнојавантури на коју је овог лета пошао са пријатељима у старом Југу Корал 55.
Перфектан ауто
Ријечки тим који је сам себе назвао "Алан Форд", 13. јула са "југићем" се упутио у невероватну авантуру – из Ријеке су возили скроз до Монголије и назад, прешавши око 18 хиљада километара европског и азијског континента и вративши се 13. септембра у свој родни град, с аутомобилом који је, како каже Јаковац, у перфектном возном стању. Прошли су Хрватску, Србију, Мађарску, Украјину, Русију, Монголију, Белорусију, Транснистрију, Молдавију и Румунију, и то готово искључиво мимо аутопутева којих, осим у Хрватској, Србији и делу Мађарске, по Филиповим речима на њиховом путу уопште није било.
Монгол рели је једно од најнеобичнијих октанских такмичења на свету, у принципу, нека врста трке "старих крнтија" максимално до 1.200 кубика, где око 250 тимова из свих делова света старим путевима вози од Лондона или Прага (годишње се измењују) до Монголије, где се рута завршава у граду Улан Уде у Сибиру, 100-тињак километара југоисточно од Бајкалског језера, односно 5.640 километара источно од Москве. Међутим, Ријечани из "Алан Форда" у задњи су се час ипак одлучили да неће бити део тог релија већ да ће далек пут проћи у властитом аранжману.
– Проценили смо да неће бити времена за тражење спонзорства, јер учешће у Монгол Rallyju се плаћа 650 фунти, плус су учесници дужни да уплате одређену своту у хуманитарне сврхе по њиховом избору. Нама је, додуше, улетео спонзорски уговор, али смо већ имали свој хуманитарни циљ, прикупљање средстава за азил за птице у Запрешићу у где сам сместио Живка, галеба сломљеног крила којег сам пронашао испред позоришта. Такође, учесници Монгол Rallyja аутомобиле или остављају у депонији на одредишту или их враћају транссибирском железницом. Нама је главна идеја била да возимо и назад, али нисмо били сигурни да би Југо издржао скроз до Улан Батора. На крају је пала одлука да идемо сами, независно од трке - прича Филип Јаковац.
Југо Корал 55, којег су назвали Арти (по роботу из "Ратова звезда" Р2Д2), "аланфордовци" су купили у Великој Горици поред Загреба за 320 евра.
– Аутомобил је био у одличном стању. Из 1989. године је, а до нашег пута прешао је свега 59.200 километара. Цело време био је у власништву једног деде који га је ретко возио, последњих година уопште не, и пуно је пазио на њега. Ми целим путем нисмо имали нити један једини квар, само нам је два пута пукла гума, једном пред улазак у Монголију и једном у Монголији, и то је било то – говори Филип.
Промена руте
Артија су офарбали у ријечке боје, а на хауби нацртали ријечки грб те се отиснули на пут, преноћивши први дан у Загребу, а други у Београду, где су потражили механичара како би му заменили амортизере и подигли га који центиметар више од тла.
– Изненадило нас је колико је тешко пронаћи механичара који ради југиће у Београду, с обзиром да тих аутомобила тамо има пуно више. На крају смо нашли једног који је кућни пријатељ нашег познаника. Невероватно колико је тешко заменити задње амортизере на том ауту. То је потрајало шест сати, а на крају смо се заракијали – прича Јаковац.
Првотна рута коју су замислили била је преко Бугарске у Турску, па на Кавказ, али одустали су у задњи час.
– Већ смо били 30 километара од Београда када сам рекао да искључимо нашу музику и ставимо мало радио, да чујем што има на локалним станицама. Тада смо чули вести да се у Турској одвија војни пуч. Катастрофа, у том тренутку није се знало какав ће бити исход, до сада су сви војни пучеви у Турској успевали. Окренули смо се и вратили у Београд, провели тамо ноћ и кренули према Украјини. Била је то одлична одлука, јер упознали смо сјајне људе и на путу према тамо и назад – говори ријечки авантуриста.
Посетили су и боравили у многим егзотичним градовима – редом, то су Лавов и Кијев у Украјини, потом Курск, Вороњеж, Саратов, Уфа, Чељабинск, Омск, Новосибирск и Горњоалтајск у Русији па Улгиј и Тсзагануур у Монголији, након чега, како каже Јаковац, иде пустош. У повратку су, након Уфе, прошли Казан, Москву, Минск, Гомељ, па опет Кијев, затим Одесу па Тираспол у Транснистрији, Кишињев… У просеку, пролазили су 300-тињак километара на дан, а читав их је пут са свим трошковима и џепарцима стајао 7-8 хиљада евра.
Упознавање људи
– Спавали смо 15 ноћи у Југу, то никоме не бих препоручио. Шатор нисмо могли да подигнемо јер сам заборавио узети шипку па смо се њиме покривали. Када би било топло, двојица би спавали у врећи поред аута, један у ауту, јер Алекс је изгубио врећу, када је било хладно сва тројица у ауту. Спавали смо и у хостелима и couchsurfingu, али то смо користили највише за упознавање људи. Када сте цео дан у Југу увече сте страшно уморни и не разговара вам се са људима, тако да су хостели били најбоље решење, а онда би се други дан ишли са људима које смо упознали да нам покажу град. Где год смо били људи су били невероватно љубазни. У Чељабинску смо упознали мафијаша који држи цео град. Изашли смо у излазак са једним бившим војником, кога је тај човек у белом ланеном оделу и са златним ланцем позвао за сто. Након тога, наш је пријатељ отишао, рекавши нам: "Момци сада сте у бољем друштву", и остали смо са човеком у белом оделу. Причао нам је да зна Путина, па како у Хрватску долази да једри, како је то најлепша земља у којој је икада био. Говорио је да бисмо могли заједно с њим отворити такси фирму – присећа се Филип Јаковац.
Прича да их није било страх, јер и циљ им је био да упознају што више различитих људи, проникнути у менталитет крајева кроз које су пролазили.
– Када сам на путу, имам три правила: буди невероватно љубазан, буди невероватно позитиван и буди невероватно глуп. Када те неко из власти нешто пита, не знаш руски, не знаш енглески, само се смешиш и шириш руке. Када се сналазиш с људима, смејеш се, шириш руке, позитиван си. Нема страха, јер чим се појави, догодит ће се нешто. То тако ваљда вуче једно друго. Рецимо, у Транснистрији нас је било страх, читали смо да је то полицијска држава, нико их не признаје осим Русије. Кажу да је то једино преостало уточиште СССР-а, где све заиста изгледа као из тих времена, само што нема везе с комунизмом – прича Филип.
– У Тирасполу смо једног младића питали где је хостел, а он нам је понудио да преспавамо код њега, што смо и учинили и попили пиво заједно. Други дан смо се опустили и кренули даље, када нас је зауставила полиција. Тамо је, иначе, по закону дозвољено нула промила, а ако имаш и промил алкохола, губиш возачку на две године. Ја сам попио коњак, јер је земља позната по томе, а Алекс, који није пио ништа, је возио. Питали су Алекса да ли је пио, рекао је да није, а потом су питали да ли је пио синоћ и да ли је спреман да дува у апарат. Мени један полицајац рекао да препаркирам ауто. Одговорио сам му да нећу јер сам пио. Довели су нас испред болнице и тражили 200 евра, иначе ће Алекс дувати. Нисам им хтео да им дам, рекао сам нека дува, јер сам рачунао да једно пиво од синоћ не може ништа да покаже. Они говоре: "Па ваш ће пријатељ завршити недељу дана у затвору ако је пио". Али нисмо одустајали, само смо понављали да смо студенти, да немамо пара. Онда су нам нудили да дамо 100 еура, али ни на то нисмо пристали. Након неког времена, Алекс се враћа, седа у ауто и говори: "Идемо!". Дао им је 70 центи у локалној валути, три долара и четири еура, толико је имао у џепу. Рекли су му: "Ово немој никоме рећи". Не зато што су примили мито, него јер их је било срам да други не чују – препричава ријечки путник.
Осим овога и једне ситуације на монголској граници, негативних искустава нису имали.
– Један из граничне службе, изванредан манипулатор, обрлатио нас је за 160 долара. Саветовали су нам да не идемо у Улан Батор јер ако нам ауто тамо остане, треба платити 5.000 долара за збрињавање. То су увели због Монгол релија, јер пре би такмичари тамо дошли, оставили ауто, а понекад га и запалили те се вратили возом – говори Јаковац.
Пад предрасуда
С друге стране, позитивних искустава имали су на претек.
– Сусретали смо изузетно љубазне људе. Када нам је пукла гума, аутомобили су стајали, нудили нам помоћ. У Русији туризма уопште нема у оном смислу као код нас, 99 одсто гостију хостела су Руси, нема реклама, али сви су јако дружељубиви. Проводили смо се, стално смо излазили, упознавали људе. Много је предрасуда о Русији које нису тачне. Градови им сјајно изгледају, ноћни живот је врх, возни парк им је одличан, готово сви су факултетски образовани, факултети су им врхунски, али то нама из других делова Европе није познато јер су затворени сами у себе. Новосибирск је центар науке, имају врхунску светску физику, нуклеарну физику, хемију, Уфа је бизнис центар, модеран, прекрасан град. Плате нису лоше, а ако завршиш факултет, што већина младих и ради, без проблема можеш наћи посао. Вероватно из времена комунизма, задржали су то да се сви стриктно држе правила, што је нама јако необично – говори Филип Јаковац.
По повратку у Ријеку, Филип већ планира нова путовања. За крај идуће године желео би из Ријеке "југићем" преко Азије доћи до Индонезије, а потом трајектом у Аустралију, а у плану је и север Африке.
– Циљ нам је до наше 35. године проћи све континенте Југом. Након тога се можемо скрасити, оженити, што год. Ово ми је путовање променило живот. Постао сам толерантнији, лоше ствари које се догађају око нас као да ме се не тичу. Додуше, још се нисам уфурао у реалност овде – смеје се ријечки путник.